Reč 'bestseler' potiče iz engleskog jezika i, u bukvalnom prevodu, znači najbolje prodavanu knjigu. Po toj definiciji, najveći bestseler svih vremena je – Biblija. No, slobodnije tumačenje ovog termina podrazumeva izdanje u proznoj formi, najčešće roman. (Malo je verovatno da će, na primer, zbirka poezije, ma kako čitana i dobra, postati bestseler.) Taj roman svojom temom, jezikom i stilom pripovedanja zadovoljava široku čitalačku publiku. Stoga je i komercijalan: cena mu je pristupačna, tiraž veliki, a sadržaj, naravno, filmičan. Primer tipičnog bestselera je „Prohujalo sa vihorom“, američke spisateljice Margaret Mičel.
Tridesetak godina pre pojave Braunovog «Da Vinčijevog koda», planetarni uspeh postizali su američki tzv. hit-mejkeri: Džeklin Sjuzan, Harold Robins, Džudit Kranc i Sidni Šeldon. Na našim prostorima, njihove romane tada su publikovale, uglavnom, velike hrvatske izdavačke kuće, i to u velikim tiražima, koji su danas nezamislivi za sužena tržišta zemalja iz eks-Jugoslavije. Cifre su se kretale od 5.000-10.000 primeraka po naslovu, ali su ove knjige bile toliko tražene, da su imale i po nekoliko izdanja. Kritičari se nisu previše bavili literarnim vrednostima dela gore pomenutih autora, niti su ta izdanja bila medijski promovisana. Jednostavno, Sjuzan, Robins, Kranc i Šeldon bili su traženi zahvaljući lancu preporuka običnih, prosečnih čitalaca, koji su od knjige očekivali opuštanje i zabavu, a ne visokoparnu filozofiju.
Oprobani recept za pisanje pitke literature Džeklin Sjuzan, Robinsa, Krancove i Šeldona je skoro faktografski ogoljen, kolokvijalni jezik bez stilskih začkoljica i suvišnih metafora; linearna radnja, sa povremenim digresijama u obliku reminescencija iz života aktera, čiji je zadatak da nam pojasne uzroke uspona, pada i ponovnog uzdizanja junaka ili junakinje iz holivudskog miljea. U osnovi, 'pravi' bestseler je ljubavna priča, začinjena seksom i nasiljem, sa mnogo sporednih likova, čije šarolike, životne sudbine čine mrežu u koju se zapliće glavni protagonista. Žanrovski, ovi romani se mogu okarakterisati kao melodrame sa elementima trilera. Uobičajeni motivi su ljubav, osveta i zločin, ali oni služe samo kao zamajac, koji glavnog junaka nosi kroz radnju i tako nam otkriva njegove neverovatne sposobnosti da preživi. Profil takvog junaka je stereotip: on (ili ona) je lep, zavodljiv, inteligentan, snalažljiv, najčešće istraumatizovan usled neke tajne iz svog detinjstva. Kod Harolda Robinsa, na primer – i sklon kriminalu, ali iz 'opravdanih' razloga, zbog čega će se na kraju izvući (doduše, sa tragičnim posledicama i gorkom samospoznajom o sopstvenim, pogrešnim životnim potezima).
U romanima Džeklin Sjuzan, junakinja je devojka iz američke provincije koja, u potrazi za slavom, odlazi u velegrad i upada u zamke šou-biznisa: njena naivna, čista duša biva zavedena i zloupotrebljena u svrhu snimanja porno-filmova ili prostitucije. Iz vrtloga alkohola i droge može je izvući samo neverovatan splet okolnosti i muškarac, spreman da sve oprosti i prigrli je u sigurnost svog mirnog i, najčešće, bogatog doma. Tako je devojka s početka priče (manekenka ili glumica u pokušaju) jednim udarcem ubila dve muve: pobegla je iz zabiti (u kojoj niko nije prepoznavao njenu posebnost) i, iskusivši sve što joj je mogao pružiti trnoviti put (ne)uspeha, konačno našla svoju sreću sa princem u belom ševroletu. Jer, takva junakinja je, zapravo, to i tražila – čoveka za koga će se udati. Nju, u stvari, i nije interesovala slava, već ljubav. Nije je zanimao ni novac, iako će ga, udavši se za kakvog industrijskog magnata, imati.
Uopšteno govoreći, novac je glavni pokretač radnje; njega ili nema dovoljno, ili ga ima previše. Logično, jer junaci ovih bestselera nisu prosečni ljudi, već oni, koji sa socijalnih margina stižu u sam vrh krem-društva i postaju moćni tajkuni. Ili se, iako već pripadaju džet-setu i imaju pedigre, bore za prestižno mesto u svetu biznisa (Džudit Kranc – «Osvojiti Menhetn»).
Džeklin Sjuzan je napravila i presedan romanom o svojoj pudlici (Svake noći, Žozefina), ali je on imao najskromniji odziv kod čitalačke publike, pa se autorka vratila proverenim temama. Doduše, ona je taj izlet ('za svoju dušu') i mogla sebi dozvoliti, jer su joj, u međuvremenu, astronomski tiraži knjiga i prodaja autorskih prava za «Kuću lutkica» filmskoj industriji, doneli milionske honorare.
No, Džudit Kranc, kao i dvojac Robins – Sjuzan, nisu ni približno bili tako uspešni kao Sidni Šeldon. Skoro da nema njegovog romana koji nije ekranizovan (Druga strana ponoći, Krvna veza, Ako dočekam sutra, Gnev anđela). Šeldon je važio za jednog od najpoznatijih i najbolje plaćenih holivudskih scenarista. Iako su njegove knjige uglavnom pretočene u drugorazredne televizijske serije, ovenčao se i jednim Oskarom.
U krugovima literarnih intelektualaca, Robins, Sjuzan, Kranc i Šeldon su okvalifikovani kao kvazi-pisci, tj. autori 'đubreta za široke narodne mase', i tvorci pisanih modela za televizijske sapunice (soap-operas). No, «o ukusima se ne raspravlja», glasi poslovica. Uostalom, slične kritike je svojevremeno dobijala i Erika Jong, pa i majstor horora, Stiven King, da bi im se danas ta ista literarna 'elita' izvinjavala, udvarala i nudila im počasna mesta profesora književnosti i predavača na univerzitetima. Isto se dogodilo i Jeržiju Kosinskom, dobitniku brojnih nagrada za scenario, napisan po njegovom romanu „Prisutnost“, koga je, na početku karijere, književna kritika posprdno nazivala ’egzistencijalističkim kaubojem’.
U naknadno priznate autore uvrstili su se još: Robin Kuk („Koma“), Artur Hejli („Koreni“), Vilijem Piter Blati („Egzorcist“), Piter Benčli („Ajkula“) i mnogi drugi. Naravno, razlike između svih, gore pomenutih pisaca, postoje. Porediti, na primer, Kosinskog sa Benčlijem, za mnoge obožavaoce njihovih dela – bilo da vole jednog ili drugog – ravno je bogohuljenju.
Tridesetak godina pre pojave Braunovog «Da Vinčijevog koda», planetarni uspeh postizali su američki tzv. hit-mejkeri: Džeklin Sjuzan, Harold Robins, Džudit Kranc i Sidni Šeldon. Na našim prostorima, njihove romane tada su publikovale, uglavnom, velike hrvatske izdavačke kuće, i to u velikim tiražima, koji su danas nezamislivi za sužena tržišta zemalja iz eks-Jugoslavije. Cifre su se kretale od 5.000-10.000 primeraka po naslovu, ali su ove knjige bile toliko tražene, da su imale i po nekoliko izdanja. Kritičari se nisu previše bavili literarnim vrednostima dela gore pomenutih autora, niti su ta izdanja bila medijski promovisana. Jednostavno, Sjuzan, Robins, Kranc i Šeldon bili su traženi zahvaljući lancu preporuka običnih, prosečnih čitalaca, koji su od knjige očekivali opuštanje i zabavu, a ne visokoparnu filozofiju.
Oprobani recept za pisanje pitke literature Džeklin Sjuzan, Robinsa, Krancove i Šeldona je skoro faktografski ogoljen, kolokvijalni jezik bez stilskih začkoljica i suvišnih metafora; linearna radnja, sa povremenim digresijama u obliku reminescencija iz života aktera, čiji je zadatak da nam pojasne uzroke uspona, pada i ponovnog uzdizanja junaka ili junakinje iz holivudskog miljea. U osnovi, 'pravi' bestseler je ljubavna priča, začinjena seksom i nasiljem, sa mnogo sporednih likova, čije šarolike, životne sudbine čine mrežu u koju se zapliće glavni protagonista. Žanrovski, ovi romani se mogu okarakterisati kao melodrame sa elementima trilera. Uobičajeni motivi su ljubav, osveta i zločin, ali oni služe samo kao zamajac, koji glavnog junaka nosi kroz radnju i tako nam otkriva njegove neverovatne sposobnosti da preživi. Profil takvog junaka je stereotip: on (ili ona) je lep, zavodljiv, inteligentan, snalažljiv, najčešće istraumatizovan usled neke tajne iz svog detinjstva. Kod Harolda Robinsa, na primer – i sklon kriminalu, ali iz 'opravdanih' razloga, zbog čega će se na kraju izvući (doduše, sa tragičnim posledicama i gorkom samospoznajom o sopstvenim, pogrešnim životnim potezima).
U romanima Džeklin Sjuzan, junakinja je devojka iz američke provincije koja, u potrazi za slavom, odlazi u velegrad i upada u zamke šou-biznisa: njena naivna, čista duša biva zavedena i zloupotrebljena u svrhu snimanja porno-filmova ili prostitucije. Iz vrtloga alkohola i droge može je izvući samo neverovatan splet okolnosti i muškarac, spreman da sve oprosti i prigrli je u sigurnost svog mirnog i, najčešće, bogatog doma. Tako je devojka s početka priče (manekenka ili glumica u pokušaju) jednim udarcem ubila dve muve: pobegla je iz zabiti (u kojoj niko nije prepoznavao njenu posebnost) i, iskusivši sve što joj je mogao pružiti trnoviti put (ne)uspeha, konačno našla svoju sreću sa princem u belom ševroletu. Jer, takva junakinja je, zapravo, to i tražila – čoveka za koga će se udati. Nju, u stvari, i nije interesovala slava, već ljubav. Nije je zanimao ni novac, iako će ga, udavši se za kakvog industrijskog magnata, imati.
Uopšteno govoreći, novac je glavni pokretač radnje; njega ili nema dovoljno, ili ga ima previše. Logično, jer junaci ovih bestselera nisu prosečni ljudi, već oni, koji sa socijalnih margina stižu u sam vrh krem-društva i postaju moćni tajkuni. Ili se, iako već pripadaju džet-setu i imaju pedigre, bore za prestižno mesto u svetu biznisa (Džudit Kranc – «Osvojiti Menhetn»).
Džeklin Sjuzan je napravila i presedan romanom o svojoj pudlici (Svake noći, Žozefina), ali je on imao najskromniji odziv kod čitalačke publike, pa se autorka vratila proverenim temama. Doduše, ona je taj izlet ('za svoju dušu') i mogla sebi dozvoliti, jer su joj, u međuvremenu, astronomski tiraži knjiga i prodaja autorskih prava za «Kuću lutkica» filmskoj industriji, doneli milionske honorare.
No, Džudit Kranc, kao i dvojac Robins – Sjuzan, nisu ni približno bili tako uspešni kao Sidni Šeldon. Skoro da nema njegovog romana koji nije ekranizovan (Druga strana ponoći, Krvna veza, Ako dočekam sutra, Gnev anđela). Šeldon je važio za jednog od najpoznatijih i najbolje plaćenih holivudskih scenarista. Iako su njegove knjige uglavnom pretočene u drugorazredne televizijske serije, ovenčao se i jednim Oskarom.
U krugovima literarnih intelektualaca, Robins, Sjuzan, Kranc i Šeldon su okvalifikovani kao kvazi-pisci, tj. autori 'đubreta za široke narodne mase', i tvorci pisanih modela za televizijske sapunice (soap-operas). No, «o ukusima se ne raspravlja», glasi poslovica. Uostalom, slične kritike je svojevremeno dobijala i Erika Jong, pa i majstor horora, Stiven King, da bi im se danas ta ista literarna 'elita' izvinjavala, udvarala i nudila im počasna mesta profesora književnosti i predavača na univerzitetima. Isto se dogodilo i Jeržiju Kosinskom, dobitniku brojnih nagrada za scenario, napisan po njegovom romanu „Prisutnost“, koga je, na početku karijere, književna kritika posprdno nazivala ’egzistencijalističkim kaubojem’.
U naknadno priznate autore uvrstili su se još: Robin Kuk („Koma“), Artur Hejli („Koreni“), Vilijem Piter Blati („Egzorcist“), Piter Benčli („Ajkula“) i mnogi drugi. Naravno, razlike između svih, gore pomenutih pisaca, postoje. Porediti, na primer, Kosinskog sa Benčlijem, za mnoge obožavaoce njihovih dela – bilo da vole jednog ili drugog – ravno je bogohuljenju.
