Koliko ljudi toliko cudi...
Hteli to mi ili ne, tako je i nista to ne moze izmeniti.
Znam, misljenja se menjaju, stavovi poprimaju nove oblike, a pojavljuju se i nove dimenzije.
Dovoljno je da samo jednom pucnete prstima i nesto ce se promeniti. A zasto je tako? Kako nas pogadja sve spolja... tudje misljenje, cak i misljenje osobe koju nepoznajete. Pomislite, ona govori pametno, kakav istancan ukus ima; pa se zapitate kako ste mogli da budete toliko dugo u zabludi... Vas zivot je nista spram njihovog. Kako sam ja mali, bedan i prost... koliko...
A sta sve to vredi... Sta je ukus? Samo rec kojom oznacavamo nesto sto je lepo i cemu bi svi trebalo da se dive. Ukus je jedan, razliciti su samo pogledi na njega.
Evo prostog primera:
Jedan zub, beo i cist, potpuno prirodan, lezi mirno pored svoje brace. Gledate opcinjeni u te zube, mislite i pitate sami sebe, kao da vam odgovor nije poznat, zar nisu lepi? Pa, zar nisu? Naravno da jesu, u punom sjaju...
Opa, sta ste rekli! Nemoguce! Pa to je neprihvatljivo. A samo jedna rec je dovoljna da skloni paucinu i da se "svetlo" ukaze.
Vestacki! Da li je moguce da su vestacki? Pa sad, bili oni vestacki ili ne, neko vam je rekao da jesu, a to je sasvim dovoljno da se rodi sumnja. A posle sumnje sledi i pitanje: Sta je jos vestacko?
Zar ste razocarani... pa nemojte biti. Ti zubi su i dalje lepi i krasni, ali verujte mi na rec, nisu prirodni. Zar se vise ne divite tim lepim zubima?
Naravno da nisu. Vestacki su, to nije prirodna lepota...
Narvno da nije ali...
Ne. To nisu vise oni isti zubi. Nisu vam vise po ukusu. Zapravo, prilicno su neukusni, rekli bi ste. U tren oka vas ukus se promenio, promenili ste misljenje. A sve to zbog jedne reci. Ako je jedna rec dovoljna da vas, da nas pokoleba, sta mogu da urade milioni reci koje svakodnevno citamo i slusamo, a koje nastaju potpuno bezazleno.
Pa, kakav je vas odgovor? Da li vas je ikad ubola mrtva pcela? Da li vas je necije misljenje kljucnulo u mozak? Najlakse je kad se stena odjedno raznese na parcice. Samo je nestane... Tesko je kad neki jak udarac ne raznese stenu. Ona spolja ostaje cvrsta, prava stena, nastavlja da pociva na istom mestu, bez naznaka starenja. Ali nista vise nije isto kao pre. Pojavila se pukotina, vreme sporo prolazi i nove pukotine se ukazuju. Lagano, ivice se drobe, vetar ih odnosi kao prasinu, deo po deo, kamencic po kamencic, do najsitnjih cestica... Stena je prasina. Slepljena za zemlju vijoreci u vazduhu i tonuci u vodu ona nestaje. I nestala je. Dug, bolan proces.
Kako je tesko kad misljenje pocne da se osipa polako. Kada se sve menja... jedna misao, uverenje, stav, pa nekoliko ideja... odlaze, odlepljuju se od vas. Zelite to da sprecite, zelite da se oduprete, ali proces je vec zapoceo, a kad jednom krene ne zaustavlja se dok sam sebe ne smrvi.
Neduzna rec, na izdisaju...dovoljna je da omrznete svetinju koju ste ljubomorno drzali zakljucanu u sebi. Osecate zar i gorite, ali se ne uzdizete ponovo iz pepela, jer vetar vas je preduhitrio i vise nista vas ne moze sastaviti, do stare, rascupane metle. Kad jedna mala kratka rec eksplodira u vasem svemiru, kada vas mrtva pcela ubode, kada se ne nadate, desavaju se cudesne stvari...
Ako vas ikada ubode mrtva pcela, neka to bude u lepom drustvu...
Hteli to mi ili ne, tako je i nista to ne moze izmeniti.
Znam, misljenja se menjaju, stavovi poprimaju nove oblike, a pojavljuju se i nove dimenzije.
Dovoljno je da samo jednom pucnete prstima i nesto ce se promeniti. A zasto je tako? Kako nas pogadja sve spolja... tudje misljenje, cak i misljenje osobe koju nepoznajete. Pomislite, ona govori pametno, kakav istancan ukus ima; pa se zapitate kako ste mogli da budete toliko dugo u zabludi... Vas zivot je nista spram njihovog. Kako sam ja mali, bedan i prost... koliko...
A sta sve to vredi... Sta je ukus? Samo rec kojom oznacavamo nesto sto je lepo i cemu bi svi trebalo da se dive. Ukus je jedan, razliciti su samo pogledi na njega.
Evo prostog primera:
Jedan zub, beo i cist, potpuno prirodan, lezi mirno pored svoje brace. Gledate opcinjeni u te zube, mislite i pitate sami sebe, kao da vam odgovor nije poznat, zar nisu lepi? Pa, zar nisu? Naravno da jesu, u punom sjaju...
Opa, sta ste rekli! Nemoguce! Pa to je neprihvatljivo. A samo jedna rec je dovoljna da skloni paucinu i da se "svetlo" ukaze.
Vestacki! Da li je moguce da su vestacki? Pa sad, bili oni vestacki ili ne, neko vam je rekao da jesu, a to je sasvim dovoljno da se rodi sumnja. A posle sumnje sledi i pitanje: Sta je jos vestacko?
Zar ste razocarani... pa nemojte biti. Ti zubi su i dalje lepi i krasni, ali verujte mi na rec, nisu prirodni. Zar se vise ne divite tim lepim zubima?
Naravno da nisu. Vestacki su, to nije prirodna lepota...
Narvno da nije ali...
Ne. To nisu vise oni isti zubi. Nisu vam vise po ukusu. Zapravo, prilicno su neukusni, rekli bi ste. U tren oka vas ukus se promenio, promenili ste misljenje. A sve to zbog jedne reci. Ako je jedna rec dovoljna da vas, da nas pokoleba, sta mogu da urade milioni reci koje svakodnevno citamo i slusamo, a koje nastaju potpuno bezazleno.
Pa, kakav je vas odgovor? Da li vas je ikad ubola mrtva pcela? Da li vas je necije misljenje kljucnulo u mozak? Najlakse je kad se stena odjedno raznese na parcice. Samo je nestane... Tesko je kad neki jak udarac ne raznese stenu. Ona spolja ostaje cvrsta, prava stena, nastavlja da pociva na istom mestu, bez naznaka starenja. Ali nista vise nije isto kao pre. Pojavila se pukotina, vreme sporo prolazi i nove pukotine se ukazuju. Lagano, ivice se drobe, vetar ih odnosi kao prasinu, deo po deo, kamencic po kamencic, do najsitnjih cestica... Stena je prasina. Slepljena za zemlju vijoreci u vazduhu i tonuci u vodu ona nestaje. I nestala je. Dug, bolan proces.
Kako je tesko kad misljenje pocne da se osipa polako. Kada se sve menja... jedna misao, uverenje, stav, pa nekoliko ideja... odlaze, odlepljuju se od vas. Zelite to da sprecite, zelite da se oduprete, ali proces je vec zapoceo, a kad jednom krene ne zaustavlja se dok sam sebe ne smrvi.
Neduzna rec, na izdisaju...dovoljna je da omrznete svetinju koju ste ljubomorno drzali zakljucanu u sebi. Osecate zar i gorite, ali se ne uzdizete ponovo iz pepela, jer vetar vas je preduhitrio i vise nista vas ne moze sastaviti, do stare, rascupane metle. Kad jedna mala kratka rec eksplodira u vasem svemiru, kada vas mrtva pcela ubode, kada se ne nadate, desavaju se cudesne stvari...
Ako vas ikada ubode mrtva pcela, neka to bude u lepom drustvu...
