Срби и комунизам - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Трећи Пут

Срби и комунизам

Oceni ovaj blog


Данас у другој деценији двадесет првог века пред нама стоје два суштинска питања. Одговори на њих требало би да нам помогну да разумемо садашњи тренутак у историји српске нације и да откријемо узроке и последице укупног стања у којем се наш народ налази.

Прво питање је идеолошко: како су се и зашто повезали комунизам и национализам у јединствену идеологију названу србокомунизам?

Друго је национално: докле су на путу националног развоја Срби стигли пре успостављања комунистичке власти и у каквом су стању дочекали његовог силазак с историјске позорнице?

Лутајући беспућима, обмана и заблуда током највећег дела прошлог века, Срби су подлегли наопаким представама о себи и свету који их окружује. Српство и комунизам никад нису били на истој страни. Напротив. Онај ко је себе сматрао Србином истовремено је био узиман за антикомунисту. Онај ко је прихватио комунизам, истовремено се одрицао свог српства. Једна национална идеја и једна универзална догма једноставно нису могле да иду упоредо. Српска идеја одређује Србе као државотворан народ који је део беле хришћанске Европе. Српство обједињује и сврстава сва српска народна искуства, вредности и достигнућа. То је идеја у сталном и поступном историјском развоју. Српска мисао се ограничава на Србе, као и свака национална мисао. Српство је, уствари, спој изворног и посебног на једној страни и примљеног и наученог на другој. Комунистичка идеологија превазилази и потире сваку народну свест историју у целини. Његова намера је да збрише све постојеће и да изгради нову стварност. За комунисте, историја је само пуко средство којим се доказује исправност комунистичке доктрине. Са философског гледишта, то је једна заповедна идеја која забрањује индивидуално проверавање тачности њених судова. Српска идеја се још почетком деветнаестог века појавила у виду државне идеје, слично већини европских народних идеја. Она се даље развијала не само тиме што је створила националну државу, већ и тако што је почела да испуњава њен унутрашњи културни садржај у тежњи да изнедри свој културни образац. У том процесу није било места за било коју универзалну идеологију. Зато је за комунизам једна таква национална мисао била највећа брана. Зато је сасвим природно што су се српство и комунизам морали сукобити.

Ако је тако, како је онда могло да се догоди да две опречне идеје, опречне и по суштини по појавном облику, буду спојене у једну јединствену идеологију? А управо се то десило Србима. Србокомунизам јесте, без сумње, једна чудовишна творевина која је не само повезала две противречне идеје, него је још и Србе упутила погубним страпутицом. Интересантно је да се србокомунизам ретко показивао огољено. Или се прикривало његово српство или се прикривао његов комунизам. А шта је чинило суштину идеје србокомунизма? Полазна тачка се састоји у овом. Комунизам је био природна фаза у историјском развоју српства. По србокомунистима, за неуспех српства после Другог светског рата, кривица није падала на комунизам, него на титоизам. Зато што је разбијао српско јединство тиме што их је делио у одвојене политичке јединице ( репубилике и покрајине ), Броз је пролашен за гробара српства. Али србокомунистима сам комунизам никада није био споран. Напротив! У њиховом схватању, српска идеја је тумачена искључиво територијално. Српска величина мерила се простором који покрива власт у Београду. За србокомунизам, монархија је била више него једна непотребна слабост. Она је представљала прву опасност по опстанак постојећег политичког поретка.

Пропаст комунизма у Европи крајем прошлог века, уплашио је србокомунисте да и њих чека иста судбина. Да би некако спречили оно што се већ догодило у совјетском табору, они су посегли за јединим средством које им је још преостало. Одбрана угрошеног српства је тако постављена као циљ над свим циљевима. Они који су до јуче веровали у универзалну револуцију, а нацију и државу сматрали за буржоаске тврђаве које треба разорити, преко ноћи су се преобратили у заштитнике државе и народа. Од искључивих тумача универзалних истина, комунисти у Србији постали су искључиви тумачи српских истина. Комунизам другачије и није могао да преживи. Само преоденут у национализам, он је имао шансе да опстане. Србокомунисти су следствено, заиграли једну игру прљавих лажи. Њихово најјаче оружје било је истало бестидно злоупотребљавање српске историје. Срби су ионако били раздвојени од своје прошлости током полувековне владавине Титовог комунизма. Зато и није било правих препрека на путу преваспитавања нације на темељима искривљених представа о њиховој историји. У тој лажној слици, скројеној по мери србокомунизма, било је неколико кључних неистина којима се доказивала исправност нове идеологије.

Прва од тих лажи била је ова. Против Срба делује столећима једна страшна међународна завера чији је крајњи наум да се Срби униште. Ту заверу чине САД, Ватикан и цела западна Европа. Геостратегијски положај Срба толико је значајан за велике силе да се питање борбе против Срба поставља као питање од прворазредне вредности. Срби су центар света и преко њих се преламају набитнији светски интереси.

Друга историјска лаж србокомунизма односи се на историјски правац српске нације. Срби по овом, никада нису припадали Европи.

Трећа историјска злоупотреба србокомунизма јесте његово објашњење југословенства. На једној страни, тврди се да је заједничка држава Јужних Словена била најбољи начин да се реши српско питање: сви Срби су најзад живели под заједничким државним кровом. Са друге стране, бесомучно се доказивала вековна мржња Хрвата према Србима. Како су то Срби успешно решили национално питање у Југославији када су се у њој удружили с оним бившим Србима, а сад различитим нацијама, које непрестано раде на уништењу свега српског, србокомунизам није имао одоговор.

Четврта србокомунистичка измишљотина јесте и најпогубина. Што су више гинули, Срби су тобож били ближи свом идеалу. Србокомунисти су зато били спремни да велики део српске омладине гурну у бесмислене ратове како би се остварили њихови србокомунистички снови. Сваки Србин је вредео да буде посечен не би ли се остварио њихов циљ. А тај циљ је био сасвим јасан. Српска глава је стављена на пањ као залога очувања последње луче комунизма у југоисточној Европи.

Корени србокомунизма вероватно сежу до средине шездесетих година прошлог века. Иступ Добрице Ћосића на партијском конгресу 1968. свакако јесте важан тренутак у рађању србокомунизма. Србокомунизам се највише запатио у две научне и културне институције: у САНУ и Удружењу књижевника Србије. Такозвана српска интелигенција готово је сва била одушевљена овим спојем комунизма и српства. Слободан Милошевић је преузео барјак србокомунизма и није га испустио док Србе и Србију и српство није бацио у провалију. Главни писани документ србокомунизма био је, ван сваке сумње, Меморандум САНУ из 1986. Оно што се не може опростити јесте то што је србокомунизам Србе навео на злочин и огрешење. Рат, и то један прљав и неславан рат, био је неумитан исход србокомунистичких обмана. Перјаници србокомунизма изазвали су хаос и страхоту, знајући да је то једини начин да сачувају свој положај и власт. Србокомунистичка иделогија је на Србе навукла омразу читаве западне Европе. Ми Срби смо, захваљујући њој и њеним вођама, код наша беле браће са запада, доживљени као један примитиван, диваљ народ одговоран за масовна злодела. О Србима се писало и говорило у најгорем светлу. Српско име постало је симбол за све ружно.

На крају овог текста, желим да констатујем једну болну чињеницу: деценије проведене у Брозовом комунизму међу Србима се развио један сасвим другачији систем вредности, садржај свести и начин живота од оних са којима су дотад живели. Био је то у ствари , један нов друштвени образац заснован на учењу марксизма, али зачињен особеностима својственим југословенској варијанти комунизма. Српски човек је бивао све мање одговоран. Зацарила је свеприсутна УДБ - а чије су очи и уши уходиле свакога и знале о свему. Ње су се бојали и комунисти и некомунисти, па чак и сами удбаши. Неповерење, се сасвим намерно увлачило у свакога. Збрисан је појам приватне својине. Ништа више није био заштићен посед. Отимало се од другог немилице, а потом делило по партијској линији. Снисходљивост, непротивљење, оданост Титу и партији, то су биле највредније особине које су обезвеђивале напредак и положај у друштву. Завладало је доба у којем су самосвојност и част били прокажени као „ буржујске предрасуде “ . Култ Титовог лика и дела прављен је по угледу на Стаљинов. Један комунистички интелектуалац признао је да је, иако је као лекар добро знао да је смрт неизбежан крај за свако биће, веровао да Стаљин никада неће умрети. Огромна већна народа је мислила исто и за Тита. Тај култ Брозове личности произвео је један незрео дух нације. Као да се читав народ ставио под његово старатељство. Тито је био " први и непоновљиви, највећи херој, визонар... "

Pošalji "Срби и комунизам" na Facebook Pošalji "Срби и комунизам" na Google Pošalji "Срби и комунизам" na My Yahoo! Pošalji "Срби и комунизам" na Live Pošalji "Срби и комунизам" na MySpace Pošalji "Срби и комунизам" na Twitter Pošalji "Срби и комунизам" na Digg Pošalji "Срби и комунизам" na del.icio.us

Ažurirano 26.03.2011. u 22:02, autor: Svecovek (Додатак)

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Svecovek (avatar)
    Од времена Слободана Јовановића о српском културном обрасцу се није разматрало готово никако. Прво је титоизам натурио комунистичку доктрину као темеље нове свести народа и са њом чинио експерименте безмало пет деценија. Та доктрина је имала једно непроменљиво својство, а оно се огледало у томе што је систематски газила и поништавала дотадашња национална и културна достигнућа Срба као народа. Потом је србокомунизам сменио титоизам натурајући један изврнут поглед на српску нацију, њене интересе и развој. Тај србокомуниситички примитивизам се накалемио на стање српског духа насталог дугогодишњом владавином југословенског комунизма. И за једну и за другу идеологију заједничко је ово. Обе су кидале српску идеју од њених историјских корена.