Zasto mi oblaci toliko lice na zivot...mogu biti leprsavi, plahi, mozemo ziveti u oblacima, mozemo njima jedriti, mozemo im se radovati i strahovati. Imam obicaj kada putujem da zagledam oblake i stvaram umom razne slike. Tako se razonodim kada je put dug i naporan. A onda mi tako svasta pada na pamet, kao hod po njima, pa u jednom trenutku cak i zamak vidim, a onda...onda dodju neki olujni, olovni oblaci i rasteraju mi zelju da zaronim duboko u njih i pustim krik koji stize i do samoga Boga...Dubina i visina nase svetlosti i tame je nekad mala a nekad velika, na nasu srecu nismo svesni ni jedne ni druge velicine. Ja verujem da se svako rodi srecan i dobar, a da ga vreme i okruzenje izvajaju. Isto kao nebo sa oblacima. Trudim se da ljude oko mene nasmejem, poguram i tezim da im bude dobro. Ponekad previse od sebe dam, a ponekad preteram, vidim im to u ocima. Kao u oblake da gledam.
Ni sad nisam sigurna sta zelim da izadje iz mene da bi me razumeli,ali eto pisem, pisem da bih kasnije na tanane pokusala da shvatim gde mi je prst pojeo rec, i gde je onaj oblacic sto nebo ga uze.
Ni sad nisam sigurna sta zelim da izadje iz mene da bi me razumeli,ali eto pisem, pisem da bih kasnije na tanane pokusala da shvatim gde mi je prst pojeo rec, i gde je onaj oblacic sto nebo ga uze.
