Boli, da... Ista fraza, uvek dođe do toga da zaboli, ali mene tako neočekivano, nesvakidašnje...
Bole svi ti zagrljaji, tako bliski od tvog do mog tela, bole ti poljupci prazni, a čini mi se, najviše očaj i nemoć... Kad bih samo mogla da preskočim ove dane i nasmešim se njima, da se ponašam kao da ih nisam ni osetila... Ali, još se tvoj pogled valja po meni i ostavlja nemir tako jak i dug kao i ova razdaljina između nas...
Koga zanimaju moje tužne oči koje kroz masu ljudi traže neke druge, lepe, srećne i nemirne oči, kome je stalo do mog malenog srca koje sada besno udara u grudima kao ova olovka po gruboj hartiji? To maleno se raspalo na hiljade parčića, na sitniš koji i dalje očekuje ljubav, kao sitni novčići u ruci prosjaka, mole za još...
Al' ne za još tuge i poraza i uzaludnog iščekivanja prepunog strepnje, ne za još sitnih sunaca koje iz tame svetle zajedno sa zvezdama...
Shvatila sam, utonuvši u beznađe tvojih reči, shvatila sam sve, da u ovoj priči gubim ja, a sav prostor još miriše na tebe i to opija...
Znam, igrala sam tvoju igru ili sam mislila da je igram, a u stvari sam bila samo lutka u rukama stranca, sasvim nepoznatog čoveka čije sam granice prešla i izgubila se.
Sada samoj sebi zahvaljujem na naivnosti i gluposti i pomislim da je sve to sa tobom nešto sasvim drugo, bolje da je to lek koji leči sve rane, da je to zavesa iza koje se krije sunce, da su to koraci koje treba da pratim, da je to put koji vodi do zvezde sreće i zajedničkog neba, da si ti razlog zbog kojeg bih se suprotstavila celom svetu ako je potrebno...
Upala sam olako u zamku, otvaraš mi kavez, ali ja ne uspevam da pobegnem, odletim i kroz snove, kao mala ranjena zver, trčim tebi da pronađem sebe, pokušavam i da kažem nešto, ali ostajem nema i znam da je ovo ćutanje zlato jer samo si ti tako uspeo da objasniš sebe i ispričaš ono što jesi, a tako sam želela da to ne budeš ti, takav...
I sve idilične snove nisi mi raspršio kao prasak ironije! Shvatila sam ko si ti, ko sam ja, ko smo mi...
Od tebe sam pijana i ovo je jedan težak mamurluk i samo ja mogu sebi pomoći i otići od tebe sakupivši sve mrvice naše lažne ljubavi.
I uspeću u tome jer verujem u sebe i zatvoriću stranicu naše priče, zatrpaću te duboko u sebe da više nikad ne osetim to što sada osećam!
Bole svi ti zagrljaji, tako bliski od tvog do mog tela, bole ti poljupci prazni, a čini mi se, najviše očaj i nemoć... Kad bih samo mogla da preskočim ove dane i nasmešim se njima, da se ponašam kao da ih nisam ni osetila... Ali, još se tvoj pogled valja po meni i ostavlja nemir tako jak i dug kao i ova razdaljina između nas...
Koga zanimaju moje tužne oči koje kroz masu ljudi traže neke druge, lepe, srećne i nemirne oči, kome je stalo do mog malenog srca koje sada besno udara u grudima kao ova olovka po gruboj hartiji? To maleno se raspalo na hiljade parčića, na sitniš koji i dalje očekuje ljubav, kao sitni novčići u ruci prosjaka, mole za još...
Al' ne za još tuge i poraza i uzaludnog iščekivanja prepunog strepnje, ne za još sitnih sunaca koje iz tame svetle zajedno sa zvezdama...
Shvatila sam, utonuvši u beznađe tvojih reči, shvatila sam sve, da u ovoj priči gubim ja, a sav prostor još miriše na tebe i to opija...
Znam, igrala sam tvoju igru ili sam mislila da je igram, a u stvari sam bila samo lutka u rukama stranca, sasvim nepoznatog čoveka čije sam granice prešla i izgubila se.
Sada samoj sebi zahvaljujem na naivnosti i gluposti i pomislim da je sve to sa tobom nešto sasvim drugo, bolje da je to lek koji leči sve rane, da je to zavesa iza koje se krije sunce, da su to koraci koje treba da pratim, da je to put koji vodi do zvezde sreće i zajedničkog neba, da si ti razlog zbog kojeg bih se suprotstavila celom svetu ako je potrebno...
Upala sam olako u zamku, otvaraš mi kavez, ali ja ne uspevam da pobegnem, odletim i kroz snove, kao mala ranjena zver, trčim tebi da pronađem sebe, pokušavam i da kažem nešto, ali ostajem nema i znam da je ovo ćutanje zlato jer samo si ti tako uspeo da objasniš sebe i ispričaš ono što jesi, a tako sam želela da to ne budeš ti, takav...
I sve idilične snove nisi mi raspršio kao prasak ironije! Shvatila sam ko si ti, ko sam ja, ko smo mi...
Od tebe sam pijana i ovo je jedan težak mamurluk i samo ja mogu sebi pomoći i otići od tebe sakupivši sve mrvice naše lažne ljubavi.
I uspeću u tome jer verujem u sebe i zatvoriću stranicu naše priče, zatrpaću te duboko u sebe da više nikad ne osetim to što sada osećam!
Brisala sam u početku, sad više ne brišem. 
