Крајем трећег и почетком четвртог века, када се незнабожачки свет одлучно спремао да огњем и мачем збрише са земље хришћанство, Промисао Божји припремао је међу самим царевима - гонитељима хришћанства покровитеља Цркве Христове у лицу цара Константина Великог, који још за живота доби назив: Равноапостолни.
" Крста Твојега образ на небесима ВИДЕВШИ, и као Павле призив не од људи примивши, међу царевима апостол Твој, Господе, царствујући град у руке Твоје положи; којега сачувај свагда у миру, молитвама Богородице, једини Човекољубче ". Тропар Светом Цару Константину Великом, глас 8.
" Око поднева, када дан већ поче да се смирује, он виде сопственим очима светлосни знак у виду Крста на небу, изнад сунца, са натписом Овим побеђуј. Он би задивљен овим призором, а такође и његова армија која посведочи ово чудо. И док је он размишљао о значењу тога што је видео, ноћ се изненада спусти; тада му се у сну појави Исус Христос са истим знаком који је већ видео на небу, наредивши му да направи сличан знак и да га користи као заштиту у свим окршајима са непријатељем ".
Овако епискол Јевсевије Кесаријски у спису " Живот Константинов " преноси речи Цара Константина Великог о знамену који је променио и преусмерио не само ток једног људског живота, већ и кретање читаве будуће историје. То је, у ствари, изјава самог Светог Цара Константина коју је он под заклетвом изрекао свом саветнику епископу Јевсевију Кесаријском описујући му догађај непосредно пре битке са Максенцијем. Скоро три пута бројнија Максенцијева војска ( двестапедесет хиљада војника ) , ојачана елитним легионарима, ипак није одолела Константиновој победоносној армији. Тог октобра 312. године први пут су се на војничким заставама завијорили крстови. О самом знаку и Константиновој победи Јевсевије каже: " Сада тај знак би направљен на следећи начин. Дугачко копље, ковано од злата, имало је облик Крста захваљујући шипки која је била попречно постављена преко њега. На врху је био причвршћен венац од злата и драгог камења, а на томе, знак Спаситељевог Имена, два слова која упућују на иницијале Христовог Имена, слово Р ( ро ) које је било по средини пресечено словом X ( хи ) . Ове славне иницијале император Константин је касније носио на својој кациги а његови војници на штитовима. Преузимајући стога Свевишњег Бога за свог заштитника, и стављајући победоносни знак, спасоносни симбол, на чело својих војника и бораца, он крену у поход против прве, друге и треће дивизије тиранове војске, лако их победивши у првом нападу " .
Да се све завршило само на томе што је Константин победио много јачу војску и ослободио Рим од Максенцијеве тираније, онда би читав догађај био од већег значаја једино за марљиве историчаре. Али, то се није десило управо зато што је у појави Крста на небу Цар Константин препознао нешто много више од наговештаја помоћи у једној битци; препознао је смисловапајни Цар да иза тог догађаја стоји Онај Који свему подарује истински смисао - Бог Живи и Истинити. Њему се Цар Константин обратио препознавши Га и исповедивши Га као " Јединог Владара, Цара над царевима и Господа над господарима " . ( 1. Тим 6,15 ) .
Ен туто ника - У знаку Крста побeђуј - ове речи су постале и остале лозинка небоземног идентитета свих који у духовној смелости и егзистенцијалној одлучности желе да врлински потврде и подвизима одбране своју Богом дану непоновивост, своју Богообразност и Богоподобност. Зато није нимало случајно све оно што је Цар Константин касније предузео и учинио: спречавање прогона хришћана Миланским едиктом 313. године, изградња бројних православних храмова, проналажење Часног и Животворног Крста Господњег, сазивање Првог Васеленског Сабора у Никеји 325. године, примање Свете Тајне Крштења...
Несхвативе су размере благодати Божије која је деловала у Цару Константину. Он, најмоћнији човек моћне Империје, са невиђеним смирењем и усрдношћу ревнује за јединство Цркве Христове, поштује епископе и светитеље... Дирљив је Јевсевијев опис Константинове искрене скромности приликом отварања прве седнице Првог Васељенског Сабора 25. маја 325. године у Никеји: " Када беше објављен долазак царев сви присутни устадоше. Цар је изгледао као изасланик Божији, одевен у злато и искићен драгим камењем. Био је висок, леп и величанствен, и овом изгледу величине пристајала је искрена скромност и потпуно побожна смиреност; скромно обореног погледа ка земљи Цар није хтео да седне у приуготовљену му злаћану столицу док му епископи нису дали знак за то " .
Зато није нимало чудно зашто је Свети Цар Константин био, а и сада јесте, стална мета свих оних који жале за временима паганског празноверја или, пак желе да успоставе некакав новопагански поредак у којем, наравно, неће бити никаквог места за Хришћанство и хришћане. За савремене поклонике паганских идеја узорни владар нипошто није православни стратократа Свети Равноапостолни Цар Константин Велики, већ антихришћански крволок Јулијан Отпадник.