Kraljevina više da se ne meša !
Završavajući pismo potkrepljeno lažima, Tefik-paša obrazlaže da se zapravo to Srbije i ne treba da tiče.
„Ovi slučajevi tiču se samo unutrašnje administracije naše carevine, ipak sam smatrao za neku dužnost dostaviti vam polu-službeno izveštaje, da bih dokazao koliko su neosnovane vaše optužbe protiv Arnauta i muslimanskog stanovništva pograničnih sandžaka. Uveren sam da ćete razborito priznati da su srpski Kralj i Vlada u ovoj prilici obmanuti od strane ljudi kojima je stalo da poremete odnose prijateljstva i dobrog susedstva, koji tako srećno postoje između naše dve zemlje” - „ lucidni” su zaključci predstavnika turske carevine.
Novaković obaveštava ministra Vladana Đorđevića da se u postojećim okolnostima mora energičnije postupiti i Porti pokazati da će se, i pored izveštaja, Kraljevina itekako založiti za ugrožene sunarodnike u Kosovskom vilajetu.
Podrška ambasadora Zinovjeva
„Pre neki dan sam se sreo sa ruskim ambasadorom gospodinom Zinovjevim. Upoznao sam ga da smo na poslednju Portinu notu odgovorili i opet pokrenuli pitanje o arbanaskim nasiljima. Ambasador Zinovjev mi kaza da stvar naših ugnjetenih sunarodnika u Staroj Srbiji smatra potpuno pravednom, ispravnom i da Rusija na to obraća naročitu pažnju. Uz to izložio je da stanje u Staroj Srbiji treba najozbiljnije izvideti, iskazao zabrinutost, da bi Srbi izbegli još kakvo veće zlo, i u krajnjem ishodu, opasnost po mir na Balkanskim poluostrvu” - poručio je Novaković Beogradu.
Krajem oktobra Novaković, nakon dogovora sa srpskom vladom, šalje oštru notu ministru inostranih poslova Turske Tefik-paši.
Ubistvo Konzula Ščerbine
Zbog slovenskog porekla i pravoslavne vere, Srbima je bilo najteže od svih okolnih naroda u vremenu otkako su izgubili svoju staru državu. Ipak, najteže im je bilo na Kosovu, jer Šiptari su od Turaka dobili povlašćeni status u odnosu prema Srbima zbog stalnih pokušaja Srba da se oslobode. Stanje na razmeđu devetnaestog i dvadesetog veka postaje nepodnošljivo. Diplomatija srpske države pokušava da bar donekle ublaži nevolje svojih sunarodnika, ali to ostaje bez efekta. Predstavnici Rusije mogli su na tom planu da učine više, jer iza njih stoji autoritet moćne države.
U poslednje vreme i bečka vlada se našla u ulozi zaštitnika šiptarskih silnika. Strah od uticaja srpske države na njihove podanike čini da se austrijski i turski interesi donekle podudaraju. Ipak, tolika umešanost Austrije na Kosovu ne ostavlja Turke ravnodušnim. Mešetarenja Beča po Kosovu poznata su i sultanu, koji „nije odricao da u tome prst ima i jedna strana sila koja preko svojih tajnih agenata to radi“.
Dolazak konzula
Za stanje na Kosovu donekle je zainteresovana i ruska diplomatija. Pored konzulata u Skoplju i Prizrenu, odlučeno je da se otvori i konzulat u Mitrovici. Zvanično to je učinjeno sedmog maja 1902. godine. Za konzula je imenovan Grigorije Stepanovič Ščerbina. On je uživao ugled stručnjaka za balkanska pitanja, a iskustvo je stekao radom u Carigradu, Cetinju i Skadru. Već tokom rada u Skadru istakao se svojom zaštitom Srba od šiptarskog nasilja. Još pre stupanja na svoju dužnost u Mitrovici izjavljivao je da će „svim silama nastojati da zaštiti srpski živalj u dodeljenom mu delokrugu, da će pri tome međutim, morati biti veoma obazriv, naročito u prvo vreme, dokle unekoliko utvrdi svoj autoritet“.
Prema Mitrovici Ščerbina kreće preko Rima, Petrograda i Carigrada. Turcima i Arbanasima stalo je da se dolazak novog konzula što više oduži. Sa Srbima je potpuno drugačije. Pritisnuti nasiljem, sa dolaskom Ščerbine očekuju olakšice. Zato srpski izaslanik u Carigradu nastoji da on što pre krene, jer „njegovo skorije prisustvo tamo narod srpski očekuje kao ozebao Sunce“. Da bi se to rešilo, trebalo je da prođe nekoliko meseci. Ščerbina za Mitrovicu iz Skoplja kreće 26. januara 1903. g. Zbog rovitog stanja u okolini Porta je predložila ruskom izaslaniku da Ščerbinu i za izvesno vreme pozove u Carigrad. Tako je Zinovjev već postao zabrinut i za život svog konzula:“Siromah Ščerbina, položaj mu je zaista nezavidan, ali kao dobar vojnik mora da izdrži tamo kao na mrtvoj straži... Ako Ščerbina pogine, Srbi treba da ga pričisle u svoje svece“.
Konzulat je otvoren tek početkom marta. Brojne delegacije Srba posećuju Ščerbinu i savetuju mu da se „pričuva i svojim šetnjama po varoši ne izlaže opasnosti“. Od njega se čuo i ovakav odgovor: „Niste vi Srbi srećni da ja poginem. Moja smrt donela bi vama slobodu“. Čim je došao kao iskusan čovek, odmah se prihvatio posla i počeo da šalje izveštaje. Na licu mesta mogao se konzul uveriti šta Srbi doživljavaju. Bez nasilja ne mogu da prođu ni pogrebne povorke. Opasnost je visila u vazduhu. Pripreme Šiptara za napad na grad bile su očigledne. Prvi talas besa se sručio na Vučitrn, a onda dolazi red na Mitrovicu. Ščerbina je stigao da javi o arbanaškoj opsadi Mitrovice. Stanje Srba je bilo očajno: „Govorilo se da vojska nema naredbu da puca i da će Arbanase propustiti u varoš, gde bi ih jedva dočekali mitrovački Turci, spremni da napadnu i izvrše pokolj Srba i proterivanje ruskog konzula. Zbog toga su se Srbi, čiji su domovi slabi, sklonili po tvrđe zidanim kućama da bi se tako udruženi mogli bolje braniti“. Mitrovica je napadnuta 30. marta popodne. Došlo je do sukoba sa turskom vojskom. Tokom okršaja Ščerbina je na položaju i prati tok borbe „prezirući sve opasnosti i ne vodeći računa o tome...“. Zna se kako je Ščerbina proveo sledeću noć: „Pokojni Ščerbina je celu noć proveo na nogama. Išao je od kuće do kuće i tešio Srbe da se ne plaše. Sve što je bilo zaplašeno i što nije mogao zadržati od bekstva, smešteno beše u ruski Konzulat, a decu je i sam nosio na rukama, pa ih je sklanjao u svoje odaje da se ne plaše“.
Sledećeg dana šire se vesti o ponovnom napadu na grad i konzul sa pratnjom kreće u obilazak položaja. Pri povratku, u blizini Železničke stanice, biva ranjen od kaplara turske vojske hicem u leđa, što dovoljno govori o mentalitetu napadača. Atentator svoj postupak u početku pravda željom za osvetom, jer je prethodnog dana tobož poginuo jedan njegov rođak. Kasnijim ispitivanjem došlo se do saznanja da je to urađeno po nagovoru.
Ranjeni Ščerbina je prenet u konzulat i ubrzo je pao u groznicu. Turci sve čine da ublaže stanje. Poslati lekar dugo putuje do Mitrovice. Iz Srbije je, po naredbi kralja Akleksandra, upućen u Mitrovicu dr Vojislav Subotić. Dok se Turci i Šiptari plaše posledica atentata, bečki agenti i dalje podstiču na sukob: „Ako umre Ščerbina, to nije ništa. Car će platiti odštetu 8.000 lira. Rusija neće da ratuje zbog smrti jednog konzula, jer za rat i nije spremna“.
Srpske novine su pratile zdravstveno stanje Ščerbine. Ima u tim izveštajima i vedrine, više kao proizvod želje, nego stvarnog stanja. Atentat je bio povod da se razgovara sa vrhunskim stručnjakom za pitanja Balkana, Jovanom Cvijićem koji je Ščerbinu znao od ranije. O njegovom znanju srpskoga jezika kaže: „Srpski lepo govori sa nešto ruskog naglaska“, a zatim dodaje: „Ščerbina neobično voli Srbe. Više puta sam mislio gde se ta i takva ljubav začela u njega. Čini mi se da će to biti u Skadru. Oni Srbi tamo su krasni, narod starog tipa i karaktera, gotovo zaboravljeni i valjda u prvom redu toplo slovensko sažaljenje je ovoga čestitoga Rusa učinilo da zavoli Srbe“.
Posle deset dana agonije, Ščerbina umire. Srpski izaslanik u Carigradu Sava Grujić tim povodom seća se onog šta je prethodilo ovom događaju: „Ščerbina je morao na naše navaljivanje da se krene na svoju opasnu dužnost, jer je očajno stanje našeg naroda u Staroj Srbiji njegovo prisustvo neophodno zahtevalo. Gospodin Zinovjev, upućujući Ščerbinu u Mitrovicu, tada će mi kao u šali reći... da on ide kao žrtva za našu narodnu stvar i da Srbi treba da ga upišu u svoje svece, ako bi ga Arnauti ubili. Nažalost, ovo se predskazanje brzo ispunilo i Ščerbina će doista u spomenu srpskog naroda stati u red ostalih njegovih kosovskih junaka“. Posle smrti govorilo se da su njegovom krvlju preliveni grobovi kosovskih junaka Obilića Miloša, Kosančić Ivana i Toplice Milana.
Sedadin-pašina „istina”
„Dobio sam naredbu od Srpske Vlade da Vam uputim notu i izvestim Veliku Portu da put Sadedin-paše po Kosovskom vilajetu ne može imati u očima Kraljevske Vlade drugi značaj sem specijalne inspekcije i to više tajne i nikako valjane, a da, pri tom, predstavke Srpske Vlade nisu dobile zadovoljenja ni u jednoj tački. Što se tiče tobožne istrage, koju je pomenuti paša vodio, dopustite da primetim da je izvršena sasvim površno. Namerno su izabrana manje važna nedela, ispitani su samo svedoci optuženih, a ne žrtve i njihovi svedoci. Mesto Đorđa Jovanovića iz Raniluga, koga je teško ranio Ramiz Sadik, podmetnuli su sasvim drugo lice, Jovana Đorđevića iz sela Dobročana, koji je, razume se, na sve odgovarao negativno, što je bilo dovoljno đeneralu da zaključi da je optužba protiv tog Arnautina bila lažna. Podrobno proveravamo svaki pojedinačni slučaj. Tako je za majku Stevana Tomića iz Vučitrna, teško ranjenu u obe ruke, Sedadin-paša napisao da je ta žena umrla pre 20 godina, a da pri tom nije izvršio uviđaj, čak nije ni bio u Vučitrnu. Marija je živa, osakaćena. Stanuje sa sinovljevom porodicom. Toliko o pašinoj „istini” - napominje se, između ostalog, u diplomatskoj noti.
Završavajući pismo potkrepljeno lažima, Tefik-paša obrazlaže da se zapravo to Srbije i ne treba da tiče.
„Ovi slučajevi tiču se samo unutrašnje administracije naše carevine, ipak sam smatrao za neku dužnost dostaviti vam polu-službeno izveštaje, da bih dokazao koliko su neosnovane vaše optužbe protiv Arnauta i muslimanskog stanovništva pograničnih sandžaka. Uveren sam da ćete razborito priznati da su srpski Kralj i Vlada u ovoj prilici obmanuti od strane ljudi kojima je stalo da poremete odnose prijateljstva i dobrog susedstva, koji tako srećno postoje između naše dve zemlje” - „ lucidni” su zaključci predstavnika turske carevine.
Novaković obaveštava ministra Vladana Đorđevića da se u postojećim okolnostima mora energičnije postupiti i Porti pokazati da će se, i pored izveštaja, Kraljevina itekako založiti za ugrožene sunarodnike u Kosovskom vilajetu.
Podrška ambasadora Zinovjeva
„Pre neki dan sam se sreo sa ruskim ambasadorom gospodinom Zinovjevim. Upoznao sam ga da smo na poslednju Portinu notu odgovorili i opet pokrenuli pitanje o arbanaskim nasiljima. Ambasador Zinovjev mi kaza da stvar naših ugnjetenih sunarodnika u Staroj Srbiji smatra potpuno pravednom, ispravnom i da Rusija na to obraća naročitu pažnju. Uz to izložio je da stanje u Staroj Srbiji treba najozbiljnije izvideti, iskazao zabrinutost, da bi Srbi izbegli još kakvo veće zlo, i u krajnjem ishodu, opasnost po mir na Balkanskim poluostrvu” - poručio je Novaković Beogradu.
Krajem oktobra Novaković, nakon dogovora sa srpskom vladom, šalje oštru notu ministru inostranih poslova Turske Tefik-paši.
Ubistvo Konzula Ščerbine
Zbog slovenskog porekla i pravoslavne vere, Srbima je bilo najteže od svih okolnih naroda u vremenu otkako su izgubili svoju staru državu. Ipak, najteže im je bilo na Kosovu, jer Šiptari su od Turaka dobili povlašćeni status u odnosu prema Srbima zbog stalnih pokušaja Srba da se oslobode. Stanje na razmeđu devetnaestog i dvadesetog veka postaje nepodnošljivo. Diplomatija srpske države pokušava da bar donekle ublaži nevolje svojih sunarodnika, ali to ostaje bez efekta. Predstavnici Rusije mogli su na tom planu da učine više, jer iza njih stoji autoritet moćne države.
U poslednje vreme i bečka vlada se našla u ulozi zaštitnika šiptarskih silnika. Strah od uticaja srpske države na njihove podanike čini da se austrijski i turski interesi donekle podudaraju. Ipak, tolika umešanost Austrije na Kosovu ne ostavlja Turke ravnodušnim. Mešetarenja Beča po Kosovu poznata su i sultanu, koji „nije odricao da u tome prst ima i jedna strana sila koja preko svojih tajnih agenata to radi“.
Dolazak konzula
Za stanje na Kosovu donekle je zainteresovana i ruska diplomatija. Pored konzulata u Skoplju i Prizrenu, odlučeno je da se otvori i konzulat u Mitrovici. Zvanično to je učinjeno sedmog maja 1902. godine. Za konzula je imenovan Grigorije Stepanovič Ščerbina. On je uživao ugled stručnjaka za balkanska pitanja, a iskustvo je stekao radom u Carigradu, Cetinju i Skadru. Već tokom rada u Skadru istakao se svojom zaštitom Srba od šiptarskog nasilja. Još pre stupanja na svoju dužnost u Mitrovici izjavljivao je da će „svim silama nastojati da zaštiti srpski živalj u dodeljenom mu delokrugu, da će pri tome međutim, morati biti veoma obazriv, naročito u prvo vreme, dokle unekoliko utvrdi svoj autoritet“.
Prema Mitrovici Ščerbina kreće preko Rima, Petrograda i Carigrada. Turcima i Arbanasima stalo je da se dolazak novog konzula što više oduži. Sa Srbima je potpuno drugačije. Pritisnuti nasiljem, sa dolaskom Ščerbine očekuju olakšice. Zato srpski izaslanik u Carigradu nastoji da on što pre krene, jer „njegovo skorije prisustvo tamo narod srpski očekuje kao ozebao Sunce“. Da bi se to rešilo, trebalo je da prođe nekoliko meseci. Ščerbina za Mitrovicu iz Skoplja kreće 26. januara 1903. g. Zbog rovitog stanja u okolini Porta je predložila ruskom izaslaniku da Ščerbinu i za izvesno vreme pozove u Carigrad. Tako je Zinovjev već postao zabrinut i za život svog konzula:“Siromah Ščerbina, položaj mu je zaista nezavidan, ali kao dobar vojnik mora da izdrži tamo kao na mrtvoj straži... Ako Ščerbina pogine, Srbi treba da ga pričisle u svoje svece“.
Konzulat je otvoren tek početkom marta. Brojne delegacije Srba posećuju Ščerbinu i savetuju mu da se „pričuva i svojim šetnjama po varoši ne izlaže opasnosti“. Od njega se čuo i ovakav odgovor: „Niste vi Srbi srećni da ja poginem. Moja smrt donela bi vama slobodu“. Čim je došao kao iskusan čovek, odmah se prihvatio posla i počeo da šalje izveštaje. Na licu mesta mogao se konzul uveriti šta Srbi doživljavaju. Bez nasilja ne mogu da prođu ni pogrebne povorke. Opasnost je visila u vazduhu. Pripreme Šiptara za napad na grad bile su očigledne. Prvi talas besa se sručio na Vučitrn, a onda dolazi red na Mitrovicu. Ščerbina je stigao da javi o arbanaškoj opsadi Mitrovice. Stanje Srba je bilo očajno: „Govorilo se da vojska nema naredbu da puca i da će Arbanase propustiti u varoš, gde bi ih jedva dočekali mitrovački Turci, spremni da napadnu i izvrše pokolj Srba i proterivanje ruskog konzula. Zbog toga su se Srbi, čiji su domovi slabi, sklonili po tvrđe zidanim kućama da bi se tako udruženi mogli bolje braniti“. Mitrovica je napadnuta 30. marta popodne. Došlo je do sukoba sa turskom vojskom. Tokom okršaja Ščerbina je na položaju i prati tok borbe „prezirući sve opasnosti i ne vodeći računa o tome...“. Zna se kako je Ščerbina proveo sledeću noć: „Pokojni Ščerbina je celu noć proveo na nogama. Išao je od kuće do kuće i tešio Srbe da se ne plaše. Sve što je bilo zaplašeno i što nije mogao zadržati od bekstva, smešteno beše u ruski Konzulat, a decu je i sam nosio na rukama, pa ih je sklanjao u svoje odaje da se ne plaše“.
Sledećeg dana šire se vesti o ponovnom napadu na grad i konzul sa pratnjom kreće u obilazak položaja. Pri povratku, u blizini Železničke stanice, biva ranjen od kaplara turske vojske hicem u leđa, što dovoljno govori o mentalitetu napadača. Atentator svoj postupak u početku pravda željom za osvetom, jer je prethodnog dana tobož poginuo jedan njegov rođak. Kasnijim ispitivanjem došlo se do saznanja da je to urađeno po nagovoru.
Ranjeni Ščerbina je prenet u konzulat i ubrzo je pao u groznicu. Turci sve čine da ublaže stanje. Poslati lekar dugo putuje do Mitrovice. Iz Srbije je, po naredbi kralja Akleksandra, upućen u Mitrovicu dr Vojislav Subotić. Dok se Turci i Šiptari plaše posledica atentata, bečki agenti i dalje podstiču na sukob: „Ako umre Ščerbina, to nije ništa. Car će platiti odštetu 8.000 lira. Rusija neće da ratuje zbog smrti jednog konzula, jer za rat i nije spremna“.
Srpske novine su pratile zdravstveno stanje Ščerbine. Ima u tim izveštajima i vedrine, više kao proizvod želje, nego stvarnog stanja. Atentat je bio povod da se razgovara sa vrhunskim stručnjakom za pitanja Balkana, Jovanom Cvijićem koji je Ščerbinu znao od ranije. O njegovom znanju srpskoga jezika kaže: „Srpski lepo govori sa nešto ruskog naglaska“, a zatim dodaje: „Ščerbina neobično voli Srbe. Više puta sam mislio gde se ta i takva ljubav začela u njega. Čini mi se da će to biti u Skadru. Oni Srbi tamo su krasni, narod starog tipa i karaktera, gotovo zaboravljeni i valjda u prvom redu toplo slovensko sažaljenje je ovoga čestitoga Rusa učinilo da zavoli Srbe“.
Posle deset dana agonije, Ščerbina umire. Srpski izaslanik u Carigradu Sava Grujić tim povodom seća se onog šta je prethodilo ovom događaju: „Ščerbina je morao na naše navaljivanje da se krene na svoju opasnu dužnost, jer je očajno stanje našeg naroda u Staroj Srbiji njegovo prisustvo neophodno zahtevalo. Gospodin Zinovjev, upućujući Ščerbinu u Mitrovicu, tada će mi kao u šali reći... da on ide kao žrtva za našu narodnu stvar i da Srbi treba da ga upišu u svoje svece, ako bi ga Arnauti ubili. Nažalost, ovo se predskazanje brzo ispunilo i Ščerbina će doista u spomenu srpskog naroda stati u red ostalih njegovih kosovskih junaka“. Posle smrti govorilo se da su njegovom krvlju preliveni grobovi kosovskih junaka Obilića Miloša, Kosančić Ivana i Toplice Milana.
Sedadin-pašina „istina”
„Dobio sam naredbu od Srpske Vlade da Vam uputim notu i izvestim Veliku Portu da put Sadedin-paše po Kosovskom vilajetu ne može imati u očima Kraljevske Vlade drugi značaj sem specijalne inspekcije i to više tajne i nikako valjane, a da, pri tom, predstavke Srpske Vlade nisu dobile zadovoljenja ni u jednoj tački. Što se tiče tobožne istrage, koju je pomenuti paša vodio, dopustite da primetim da je izvršena sasvim površno. Namerno su izabrana manje važna nedela, ispitani su samo svedoci optuženih, a ne žrtve i njihovi svedoci. Mesto Đorđa Jovanovića iz Raniluga, koga je teško ranio Ramiz Sadik, podmetnuli su sasvim drugo lice, Jovana Đorđevića iz sela Dobročana, koji je, razume se, na sve odgovarao negativno, što je bilo dovoljno đeneralu da zaključi da je optužba protiv tog Arnautina bila lažna. Podrobno proveravamo svaki pojedinačni slučaj. Tako je za majku Stevana Tomića iz Vučitrna, teško ranjenu u obe ruke, Sedadin-paša napisao da je ta žena umrla pre 20 godina, a da pri tom nije izvršio uviđaj, čak nije ni bio u Vučitrnu. Marija je živa, osakaćena. Stanuje sa sinovljevom porodicom. Toliko o pašinoj „istini” - napominje se, između ostalog, u diplomatskoj noti.