Sledi i najzanimljiviji deo iz diplomatske note koja je ponovo upućena Tefik-paši.
Turske vlasti hrabre Arnaute
„Biće veoma lako Vašem prevashodstvu da se uveri o pravilnosti ovakvog smatranja, ako baci ma i letimičan pogled na priloge ove moje note, gde smo, u kratkom razmaku, od nekoliko nedelja imali da zabeležimo dvadesetak slučajeva ubistva, isto toliko silovanja i otmica i duplo veći broj razbojništva, ne računajući druga zla dela, kao što su nasilja, mučenja, krađe, kuluci, kojima su Srbi svakodnevno izloženi i koja ih primoravaju da napuste svoja ognjišta, da se preseljavaju u Srbiju, nemajući više sigurnosti ni za svoja imanja, ni za živote, ni za čast svoju. Ali, što je još ponajgore, to je zlokobna nemoć koju osvedočavaju oblasne vlasti, ostavljajući nekažnjena najveća zla dela, koja se vrše, tako reći pred njihovim očima. Ova nemoć vlasti ostavlja Arnautima ne samo slobodno polje za dalja zlostavljanja i mučenja, već ih hrabri na ovome putu”.
Novaković upozorava turskog pašu da je krajnje vreme da se bez ikakvog daljeg odlaganja preduzmu najoštrije mere, te da se jednom stane na put velikom zlu, koje je postalo nepodnošljivo, i koje će se, na kraju „izmetnuti u nesagledivu nesreću i bedu, pa i nemire”.
U dokumentu Novaković prilaže podatke i činjenice o novim ubistvima, silovanjima, otmicama, napadima na srpsko stanovništvo.
Ovo pismo Tefik-paši prosleđeno je i u Beograd, u julu, a mesec dana kasnije Novaković izveštava srpskog ministra Đorđevića o novim momentima, naredbi Porte za komisiju koja će proveravati albanska nasilja u Staroj Srbiji.
Kraljevina Srbija traži pomoć Rusije
„Ambasador Zinovjev kaza kako žalbe ugnjetenih sunarodnika smatra potpuno pravednom, da ruska vlada na to obraća naročitu pažnju, i da stanje najozbiljnije treba izvideti, kako bi Srbi izbegli još veće zlo” - poručio je Beogradu Novaković
Ono što se moglo i naslutiti, turska vlast je posredstvom svojih činovnika i emisara de fakto osujetila pokušaj Kraljevine Srbije da pomogne svojim sunarodnicima u Kosovskom vilajetu. U prilog ovoj tvrdnji govori pismo koje je početkom septembra 1898. Todor Stanković, konzul Srbije u Prištini, poslao u Beograd Vladanu Đorđeviću, ministru spoljnih poslova.
„Sadedin-paša krajem avgusta otputovao je u Prizren u očiglednoj nameri da omete izašiljanje komisije, kao što je to učinio u Giljanju i Prištini. Paša je boravio u Prištini svega tri dana, isuviše kratko da se izvrši isleđenje mnogobrojnih nasilja u tri kaze: prištinskoj, vučitrnskoj i mitrovačkoj. Za ta tri dana Sadedin-paša nije isleđivao nasilja, prizvao je nekoliko seljaka, kojima nikakvo zlo nije učinjeno. Zaplašeni od samih zulumćara, potpisivali su da nema nikakvih razloga za žalbe. Prave žalioce je isterivao napolje. Paša je učinio sve samo da bi u Carigradu mogao predstaviti kako je komisija izlišna. Ustanovio je isljahate-sudove za mirenje krvi među Arbanasima preko novčanih odšteta, a za predsednika tog suda postavio je poznatog zulumćara u Prištini Sulejman-agu, u Vučitrnu isto zloglasnog čoveka. U sudovima nema ni jednog Srbina”, upozorava Stanković.
Svedok srpskog stradanja
Konzul Jastrebov u Prizrenu
Ruski diplomata i naučnik Ivan Stepanovič Jastrebov (1839-1984) mnogo je zadužio napaćeni srpski narod pod turskom vlašću.
Činio je to u oba svojstva, i kao diplomata i kao čovek knjige. Službovao je po raznim mestima od Soluna do Skadra, a za Srbe najviše je učino za vreme svog službovanja u Prizrenu, gde je bio u dva maha (1870-1876. i 1879-1886).. Smisao svog rada u uslovima krajnje bede sam je odredio: „Moj položaj je krajnje nezavidan, jer mi dolazi da se odreknem mnogo čega da bih pomogao nesrećnima.“ Okolnosti u okruženju bile su takve da mu se često puta ukazivala prilika da učini preko onoga što bi se moglo očekivati.
Dobro je poznavao teren gde je radio, jer ga je više puta prošao uzduž i popreko. Znao je ljude i uslove njihovog života. Uviđao je da priče o tobožnjem junaštvu Šiptara predstavljaju mit. „Moj glas je, uostalom, nejak da bi opovrgao tu lažnu predstavu koja kruži o hrabrosti i neustrašivosti Arbanasa. Oni su uvek plašljivi kad se sretnu sa regularnom vojskom i uvek se daju u bekstvo.“ Skoro pred njegovim očima odvijao se proces nestajanja srpskog nacionalnog bića kroz primanje islama ili latinstva i dobro osetio dramatiku tih tokova koji se graniče sa tragedijom ličnom i porodičnom. Dugo da se čuva uspomena na praznike i obred pričešća, kao i - primetio je da žene duže odolevaju ostajući u staroj veri i bolje čuvaju i veru i jezik.
Svedok srpskog stradanja
Niko nije bolje i izvornije predstavio značaj sopstvene crkve i episkopa za opstanak naroda od Jastrebova: „Deca su njihova mnoge godine ostajala nekrštena, sami oni nisu slušali službu Božju u selu, jer nijedan pop nije hteo k njima dolaziti, ali su slavu držali, lomili kolač, i pri urvinama crkve pričešćivali se ovim kolačem zalivajući ga vinom... Dok je Janićije (mitropolit prizrenski, Srbin) bio živ, nije se moglo kazati da se hrišćanstvo ugasilo, ali smrću Janićija nestade i među Brođanima hrišćanstva;oni se isturče, a neki se presele u Prizren.“
Prolazio je tamo kuda Srbin nije mogao da prođe i napisao o onome što je on poslednji video, jer je mnogo od toga nestalo. Dug je spisak nesreća koje snalaze Srbe, a Jastrebov o tome svedoči. Često je u pokušaju da pomogne lično intervenisao i izlagao se opasnosti. Spasavao je otete devojke, branio Prizrensku bogosloviju sa revolverom u rukama i njenu biblioteku zaštitio ceduljom na kojoj je pisalo: „U ime ruskog cara zabranjujem ulazak“. Ličnim zalaganjem spasao je život i poznatom profesoru Bogoslovije Petru Kostiću: „Uzevši pod pokroviteljstvo od rulje muslimana učitelja Kostića o kome sam vas obavestio i tako spasao neminovne smrti... Ali pod pritiskom ovdašnjih komunara, koji su pretili da će pre ili posle ubiti Kostića, mutaserif je onda rešio da ga odavde udalji u Bitolj... Rulja je pokušavala silom da prodre u konzulat; samo zahvaljujući neustrašivosti mojih kavaza i njihovoj opreznosti pod mojom ličnom prismotrom i komandom stvar je prošla bez krvavog obračuna ispred ulaza u konzlat i u njemu“. Nažalost, njegovi izveštaji suviše mnogo liče na sadašnje vreme: „Reda nema nikakvog, a o bezbednosti se ne može ni govoriti. Predveče, tojest. pred zalazak sunca svi se hrišćani skrivaju u svojim pribežištima; još se plaše terora koji je ovde carovao pune tri godine. Razuzdavši jednom Arnaute, ona (vlada) ne ume da ih stavi pod svoju ruku i kad bi to htela...“
„Meni su se obraćali hrišćani grada Đakovice za pomoć, jer ne mogu da izdrže zatvorenički život i da očekuju svakog momenta smrt.
Nered u kraju i dalje se nastavlja kao i pre. Nema dana da se ne desi ubistvo ili otimanje hrišćanskih kuća. Rat je pogoršao položaj ovdašnjih hrišćana. Turci i Arnauti počeli su više nego pre gledati u svakome učitelju ili popu uzrok svih svojih prošlih ili budućih nevolja.“
Naročito je Jastrebov vezan za Prizren. „Pod Prizrenom ja razumem uopšte svu staru Srbiju. Kao da nad njom lebdi Božje prokletstvo“. Svesni su i žitelji značaja takve ličnosti kao što je Jastrebov. „No budući da među nama nema našega omiljenoga Ivana Stepanoviča (Jastrebova) koji nas oko sebe okuplja i uliva među nama duh odvažnosti i samopregora, pored sviju naših želja da budemo korisni koliko bi mogli ovdašnjem narodu, ne bi mogli opstati.“ Iz Prizrena Jastrebov razmišlja o sudbini cele oblasti: „Na Kosovu su Srbi izgubili carstvo, na Kosovu će odlučna bitka rešiti budućnost Balkanskog poluostrva i budućnost srpskog naroda“.
Laže hrišćanska raja !!
Naš konzul u Prištini, signalizira da Vezirovi isljahati prisiljavaju zlostavljane Srbe i njihove porodice da daju lažne izjave, da im Arbanasi nikad nisu nanosili zlo i da je sve obična izmišljotina. Počeli su, ukazuje Stanković, redom da ih pozivaju.
„Naš kukavni narod, ipak, na sve strane sprema žalbe, i gotov je da se žali komisiji, čiji dolazak željno iščekuje. Deputacije iz raznih krajeva idu neprestano, danima, ruskom konzulu i mole ga da i ruski izaslanik uđe u komisiju”.
„Obećanja Velike Porte lažno su davana, a zaplašena raja pod pritiskom odustajala je od optužbi”
Stojan Novaković, videvši da je licemerna turska diplomatija, besprizorno prevršila svaku meru, to javlja dr Vladanu Đorđeviću.
„Tefik-paša nije ni mislio ništa ozbiljno preduzeti, obećanja su lažno davana. Tekst Portine note koji vam šaljem rečito govori o njenim raspoloženjima i pravim namerama”.
Novaković je priložio Tefik-pašino pismo, navodeći tursko karikiranje srpske tragedije.
„Saopšavam vam rezultat izviđaja, izvršenog od strane generala Sadedin-paše u nekoliko slučajeva koji ste priložili u vašim notama. Đoka Stanković, za koga se tvrdi da ga je Balija Mustafić ranio, ispitan je. Stanković je zdrav i čitav. Izjavio je da nije ranjen. Jovan Jorg iz Raniluga, kome su, kako ste tvrdili, Arnauti batinama desnu ruku osakatili, rekao je da je to izmišljeno. Bajram Gaverija iz vaše note ima 60 leta, njegove godine mu ne dopuštaju da radi silovanja, nasilja nad Srpkinjama, a Neda, žena Trajka Hristića, je napuštala muža, ali nije odbegla Bajramu, nego svome ocu. Oni sami su sastavili zapisnik. Jakov Vuković, šeta se čitav po prištinskoj čaršiji i nisu ga tukli policijski činovnici, nego on njih, za šta je osuđen mesec dana zatvora. Sam je to izjavio” - turska je „istina” o hrišćanskom stradanju koju je uredno i čistog obraza potpisao tadašnji otomanski velikodostojnik, dodajući da laže hrišćanska raja.
Turske vlasti hrabre Arnaute
„Biće veoma lako Vašem prevashodstvu da se uveri o pravilnosti ovakvog smatranja, ako baci ma i letimičan pogled na priloge ove moje note, gde smo, u kratkom razmaku, od nekoliko nedelja imali da zabeležimo dvadesetak slučajeva ubistva, isto toliko silovanja i otmica i duplo veći broj razbojništva, ne računajući druga zla dela, kao što su nasilja, mučenja, krađe, kuluci, kojima su Srbi svakodnevno izloženi i koja ih primoravaju da napuste svoja ognjišta, da se preseljavaju u Srbiju, nemajući više sigurnosti ni za svoja imanja, ni za živote, ni za čast svoju. Ali, što je još ponajgore, to je zlokobna nemoć koju osvedočavaju oblasne vlasti, ostavljajući nekažnjena najveća zla dela, koja se vrše, tako reći pred njihovim očima. Ova nemoć vlasti ostavlja Arnautima ne samo slobodno polje za dalja zlostavljanja i mučenja, već ih hrabri na ovome putu”.
Novaković upozorava turskog pašu da je krajnje vreme da se bez ikakvog daljeg odlaganja preduzmu najoštrije mere, te da se jednom stane na put velikom zlu, koje je postalo nepodnošljivo, i koje će se, na kraju „izmetnuti u nesagledivu nesreću i bedu, pa i nemire”.
U dokumentu Novaković prilaže podatke i činjenice o novim ubistvima, silovanjima, otmicama, napadima na srpsko stanovništvo.
Ovo pismo Tefik-paši prosleđeno je i u Beograd, u julu, a mesec dana kasnije Novaković izveštava srpskog ministra Đorđevića o novim momentima, naredbi Porte za komisiju koja će proveravati albanska nasilja u Staroj Srbiji.
Kraljevina Srbija traži pomoć Rusije
„Ambasador Zinovjev kaza kako žalbe ugnjetenih sunarodnika smatra potpuno pravednom, da ruska vlada na to obraća naročitu pažnju, i da stanje najozbiljnije treba izvideti, kako bi Srbi izbegli još veće zlo” - poručio je Beogradu Novaković
Ono što se moglo i naslutiti, turska vlast je posredstvom svojih činovnika i emisara de fakto osujetila pokušaj Kraljevine Srbije da pomogne svojim sunarodnicima u Kosovskom vilajetu. U prilog ovoj tvrdnji govori pismo koje je početkom septembra 1898. Todor Stanković, konzul Srbije u Prištini, poslao u Beograd Vladanu Đorđeviću, ministru spoljnih poslova.
„Sadedin-paša krajem avgusta otputovao je u Prizren u očiglednoj nameri da omete izašiljanje komisije, kao što je to učinio u Giljanju i Prištini. Paša je boravio u Prištini svega tri dana, isuviše kratko da se izvrši isleđenje mnogobrojnih nasilja u tri kaze: prištinskoj, vučitrnskoj i mitrovačkoj. Za ta tri dana Sadedin-paša nije isleđivao nasilja, prizvao je nekoliko seljaka, kojima nikakvo zlo nije učinjeno. Zaplašeni od samih zulumćara, potpisivali su da nema nikakvih razloga za žalbe. Prave žalioce je isterivao napolje. Paša je učinio sve samo da bi u Carigradu mogao predstaviti kako je komisija izlišna. Ustanovio je isljahate-sudove za mirenje krvi među Arbanasima preko novčanih odšteta, a za predsednika tog suda postavio je poznatog zulumćara u Prištini Sulejman-agu, u Vučitrnu isto zloglasnog čoveka. U sudovima nema ni jednog Srbina”, upozorava Stanković.
Svedok srpskog stradanja
Konzul Jastrebov u Prizrenu
Ruski diplomata i naučnik Ivan Stepanovič Jastrebov (1839-1984) mnogo je zadužio napaćeni srpski narod pod turskom vlašću.
Činio je to u oba svojstva, i kao diplomata i kao čovek knjige. Službovao je po raznim mestima od Soluna do Skadra, a za Srbe najviše je učino za vreme svog službovanja u Prizrenu, gde je bio u dva maha (1870-1876. i 1879-1886).. Smisao svog rada u uslovima krajnje bede sam je odredio: „Moj položaj je krajnje nezavidan, jer mi dolazi da se odreknem mnogo čega da bih pomogao nesrećnima.“ Okolnosti u okruženju bile su takve da mu se često puta ukazivala prilika da učini preko onoga što bi se moglo očekivati.
Dobro je poznavao teren gde je radio, jer ga je više puta prošao uzduž i popreko. Znao je ljude i uslove njihovog života. Uviđao je da priče o tobožnjem junaštvu Šiptara predstavljaju mit. „Moj glas je, uostalom, nejak da bi opovrgao tu lažnu predstavu koja kruži o hrabrosti i neustrašivosti Arbanasa. Oni su uvek plašljivi kad se sretnu sa regularnom vojskom i uvek se daju u bekstvo.“ Skoro pred njegovim očima odvijao se proces nestajanja srpskog nacionalnog bića kroz primanje islama ili latinstva i dobro osetio dramatiku tih tokova koji se graniče sa tragedijom ličnom i porodičnom. Dugo da se čuva uspomena na praznike i obred pričešća, kao i - primetio je da žene duže odolevaju ostajući u staroj veri i bolje čuvaju i veru i jezik.
Svedok srpskog stradanja
Niko nije bolje i izvornije predstavio značaj sopstvene crkve i episkopa za opstanak naroda od Jastrebova: „Deca su njihova mnoge godine ostajala nekrštena, sami oni nisu slušali službu Božju u selu, jer nijedan pop nije hteo k njima dolaziti, ali su slavu držali, lomili kolač, i pri urvinama crkve pričešćivali se ovim kolačem zalivajući ga vinom... Dok je Janićije (mitropolit prizrenski, Srbin) bio živ, nije se moglo kazati da se hrišćanstvo ugasilo, ali smrću Janićija nestade i među Brođanima hrišćanstva;oni se isturče, a neki se presele u Prizren.“
Prolazio je tamo kuda Srbin nije mogao da prođe i napisao o onome što je on poslednji video, jer je mnogo od toga nestalo. Dug je spisak nesreća koje snalaze Srbe, a Jastrebov o tome svedoči. Često je u pokušaju da pomogne lično intervenisao i izlagao se opasnosti. Spasavao je otete devojke, branio Prizrensku bogosloviju sa revolverom u rukama i njenu biblioteku zaštitio ceduljom na kojoj je pisalo: „U ime ruskog cara zabranjujem ulazak“. Ličnim zalaganjem spasao je život i poznatom profesoru Bogoslovije Petru Kostiću: „Uzevši pod pokroviteljstvo od rulje muslimana učitelja Kostića o kome sam vas obavestio i tako spasao neminovne smrti... Ali pod pritiskom ovdašnjih komunara, koji su pretili da će pre ili posle ubiti Kostića, mutaserif je onda rešio da ga odavde udalji u Bitolj... Rulja je pokušavala silom da prodre u konzulat; samo zahvaljujući neustrašivosti mojih kavaza i njihovoj opreznosti pod mojom ličnom prismotrom i komandom stvar je prošla bez krvavog obračuna ispred ulaza u konzlat i u njemu“. Nažalost, njegovi izveštaji suviše mnogo liče na sadašnje vreme: „Reda nema nikakvog, a o bezbednosti se ne može ni govoriti. Predveče, tojest. pred zalazak sunca svi se hrišćani skrivaju u svojim pribežištima; još se plaše terora koji je ovde carovao pune tri godine. Razuzdavši jednom Arnaute, ona (vlada) ne ume da ih stavi pod svoju ruku i kad bi to htela...“
„Meni su se obraćali hrišćani grada Đakovice za pomoć, jer ne mogu da izdrže zatvorenički život i da očekuju svakog momenta smrt.
Nered u kraju i dalje se nastavlja kao i pre. Nema dana da se ne desi ubistvo ili otimanje hrišćanskih kuća. Rat je pogoršao položaj ovdašnjih hrišćana. Turci i Arnauti počeli su više nego pre gledati u svakome učitelju ili popu uzrok svih svojih prošlih ili budućih nevolja.“
Naročito je Jastrebov vezan za Prizren. „Pod Prizrenom ja razumem uopšte svu staru Srbiju. Kao da nad njom lebdi Božje prokletstvo“. Svesni su i žitelji značaja takve ličnosti kao što je Jastrebov. „No budući da među nama nema našega omiljenoga Ivana Stepanoviča (Jastrebova) koji nas oko sebe okuplja i uliva među nama duh odvažnosti i samopregora, pored sviju naših želja da budemo korisni koliko bi mogli ovdašnjem narodu, ne bi mogli opstati.“ Iz Prizrena Jastrebov razmišlja o sudbini cele oblasti: „Na Kosovu su Srbi izgubili carstvo, na Kosovu će odlučna bitka rešiti budućnost Balkanskog poluostrva i budućnost srpskog naroda“.
Laže hrišćanska raja !!
Naš konzul u Prištini, signalizira da Vezirovi isljahati prisiljavaju zlostavljane Srbe i njihove porodice da daju lažne izjave, da im Arbanasi nikad nisu nanosili zlo i da je sve obična izmišljotina. Počeli su, ukazuje Stanković, redom da ih pozivaju.
„Naš kukavni narod, ipak, na sve strane sprema žalbe, i gotov je da se žali komisiji, čiji dolazak željno iščekuje. Deputacije iz raznih krajeva idu neprestano, danima, ruskom konzulu i mole ga da i ruski izaslanik uđe u komisiju”.
„Obećanja Velike Porte lažno su davana, a zaplašena raja pod pritiskom odustajala je od optužbi”
Stojan Novaković, videvši da je licemerna turska diplomatija, besprizorno prevršila svaku meru, to javlja dr Vladanu Đorđeviću.
„Tefik-paša nije ni mislio ništa ozbiljno preduzeti, obećanja su lažno davana. Tekst Portine note koji vam šaljem rečito govori o njenim raspoloženjima i pravim namerama”.
Novaković je priložio Tefik-pašino pismo, navodeći tursko karikiranje srpske tragedije.
„Saopšavam vam rezultat izviđaja, izvršenog od strane generala Sadedin-paše u nekoliko slučajeva koji ste priložili u vašim notama. Đoka Stanković, za koga se tvrdi da ga je Balija Mustafić ranio, ispitan je. Stanković je zdrav i čitav. Izjavio je da nije ranjen. Jovan Jorg iz Raniluga, kome su, kako ste tvrdili, Arnauti batinama desnu ruku osakatili, rekao je da je to izmišljeno. Bajram Gaverija iz vaše note ima 60 leta, njegove godine mu ne dopuštaju da radi silovanja, nasilja nad Srpkinjama, a Neda, žena Trajka Hristića, je napuštala muža, ali nije odbegla Bajramu, nego svome ocu. Oni sami su sastavili zapisnik. Jakov Vuković, šeta se čitav po prištinskoj čaršiji i nisu ga tukli policijski činovnici, nego on njih, za šta je osuđen mesec dana zatvora. Sam je to izjavio” - turska je „istina” o hrišćanskom stradanju koju je uredno i čistog obraza potpisao tadašnji otomanski velikodostojnik, dodajući da laže hrišćanska raja.