SV. IGNJATIJE BRJANČANINOV - O nemogućnosti spasenja inovernih i jeretika (2.DEO)

Kažete: "Jeretici su takođe hrišćani". Otkud vam to? Zar će se neko ko naziva sebe hrišćaninom a ništa ne zna o Hristu, zbog krajnjeg neznanja svoga rešiti da sebe smatra isto takvim hrišćaninom kao što su i jeretici, a svetu veru hrišćansku neće razlikovati od poroda prokletstva: bogohulne jeresi? Drugačije rasuđuju o ovome istinski hrišćani. Mnogobrojni zborovi svetih primili su venac mučenički, smatrali za bolje najžešće i najdugotrajnije muke, tamnicu, izgnanstvo, nego da pristanu da saučestvuju sa jereticima u njihovom bogohulnom učenju. Vaseljenska Crkva svagda je smatrala jeres smrtnim grehom, svagda je uviđala da je čovek, zaražen strašnom bolešću jeresi, mrtav dušom, dalek od blagodati i spasenja, da je u opštenju sa đavolom i njegovom pogibijom. Jeres je greh uma. Jeres je više greh đavolski, nego ljudski; ona je kćer đavola, njegov izum, beščašće, blisko idolopoklonstvu. Oci obično nazivaju idolopoklonstvo neverjem, a jeres zloverjem. U idolopoklonstvu đavo preuzima na sebe božansku čast od zaslepljenih ljudi, a pomoću jeresi on čini zaslepele ljude saučesnicima svog glavnog greha bogohuljenja. Ko pročita pažljivo "Odluke Sabora", taj će se lako uveriti da je karakter jeretika sasvim satanski. On će uvideti njihovo užasno licemerje, prekomernu gordost, zapaziće ponašanje koje se izražava u neprekidnoj laži, uočiće da su se oni odali raznim niskim strastima, uvideće da se oni, kada imaju mogućnost, rešavaju na sve najstrašnije prestupe i zlodela. Naročito je primetna njihova nepomirljiva mržnja prema čedima istinite Crkve i žeđ za njihovom krvlju! Jeres je skopčana sa okorelošću srca, sa strašnim pomračenjem i kvarenjem uma, uporno se održava u duši njome zaraženoj i teško je čoveku isceljenje od ove bolesti. Svaka jeres sadrži hulu na Duha Svetoga: ona ili huli na dogmat o Svetom Duhu, ili na dejstvo Svetoga Duha, ali obavezno huli na Svetoga Duha. Suština svake jeresi je bogohuljenje. Sveti Flavijan, patrijarh konstantinopoljski, koji je zapečatio krvlju ispovedanje istinite vere, proizneo je odluku pomesnog Konstantinopoljskog sabora prema jeresijarhu Evtihiju sledećim rečima: "Evtihije, do sada jerej, arhimandrit, potpuno je razotkriven i u prošlim svojim postupcima i u sadašnjim svojim izjašnjenjima o zabludama Valentina i Apolinarija, u upornom sleđenju njihovom bogohulstvu, tim više što on čak nije ni saslušao naše savete i pouke da prihvati zdravo učenje. I zato, plačući i uzdišući zbog njegove konačne pogibije, objavljujemo u ime Gospoda našeg Isusa Hrista da je on pao u bogohulstvo, da je lišen svakog svešteničkog čina, opštenja sa nama i upravljanja svojim manastirom, dajući na znanje svima koji od sada budu oppggili sa njim, ili ga posećivali, da će sami biti podvrgnuti od lučenju". Ova odluka je obrazac zajedničkog mišljenja Vaseljenske Crkve o jereticima; to opredeljenje je priznala sva Crkva, a potvrđeno je Vaseljenskim Halkidonskim saborom. Evtihijeva jeres sastojala se u tome što on nije ispovedao dve prirode u Hristu po ovaploćenju, kako ispoveda Crkva, već je dopuštao jedino prirodu Božansku. Reći ćete: samo to!... Zabavan je po svome nedostatku istinskog znanja i gorko žalostan po svome svojstvu i posledicama odgovor nekog lica kome je poverena vlast ovoga sveta, svetom Aleksandru, patrijarhu aleksandrijskom, o arijanskoj jeresi. To lice savetuje patrijarha da sačuva mir, da ne započinje prepirke, toliko protivne duhu hrišćanstva, zbog nekoliko reči. Piše on da ne nalazi ništa za osudu u učenju Arijevom, samo poneku razliku u obrtima reči tek toliko! Ti obrti reči, primećuje istoričar Fleri, u kojima "nema ničeg za osudu", odbacuju Božanstvo Gospoda našeg Isusa Hrista - samo to! Opovrgavaju, znači, svu veru hrišćansku - tek toliko! Primetno je da su sve drevne jeresi, pod različitim maskama koje su se menjale, težile ka jednom cilju: odbacivale su Božanstvo Logosa (Reči) i izopačavale dogmat o ovaploćenju. Najnovije ponajviše nastoje da odbace dejstva Svetoga Duha: sa užasnim hulama one su odbacile Božanstvenu Liturgiju, sve svete tajne, sve, sve ono gde je Vaseljenska Crkva svagda prepoznavala dejstvo Svetoga Duha. I sve su to nazvale ustanovljenjima ljudskim, drskije: praznoverjem, zabludom! Razume se, u jeresi vi ne vidite ni razbojništvo ni krađu! Možda je samo zbog toga ne smatrate grehom? Tu je odbačen Sin Božji, tamo je odbačen i pohuljen Duh Sveti - samo toliko! Onaj ko je prihvatio bogohulno učenje i drži ga se, onaj ko proiznosi bogohuljenje, ne otima, ne krade, čak i čini dobra dela pale prirode - on je predivan čovek! Kako može Bog njemu da uskrati spasenje!... Sav uzrok poslednje vaše nedoumice, isto kao i svih ostalih, jeste duboko nepoznavanje hrišćanstva. Nemojte misliti da je takvo neznanje nevažan nedostatak. Ne, njegove posledice mogu biti pogubne, naročito sada kada su u društvu u opticaju nebrojene bezvredne knjižice sa hrišćanskim naslovom, a sa učenjem satanskim. Ne poznajući istinito hrišćansko učenje, olako možete prihvatiti misao lažnu, bogohulnu kao istinitu, prisvojiti je, a zajedno s njom usvojiti i večnu pogibiju. Bogohulnik se neće spasiti. A te nedoumice koje ste izrazili u vašem pismu, već jesu strašni protivnici vašeg spasenja. Njihova suština je odricanje od Hrista. Ne igrajte se vašim spasenjem, ne poigravajte se, inače ćete večno plakati. Bavite se čitanjem Novog zaveta i Svetih Otaca Pravoslavne Crkve (nikako ne Tereza, ne Franja i ostalih zapadnih umobolnika koje njihova jeretička crkva izdaje za svece). Naučite kod Svetih Otaca Pravoslavne Crkve kako pravilno razumevati Pismo, kakav način života, kakve misli i osećanja dolikuju hrišćaninu. Iz Pisma i žive vere izučite Hrista i hrišćanstvo. Pre no što dođe strašni čas u koji ćete biti dužni da stanete na sud pred Bogom, steknite opravdanje dato od Boga na dar svim ljudima posredstvom hrišćanstva.