Mrak se već beše spustio kad sam sa Zoranom stigao u njihov stan. Zatekosmo Divnu uplakanu.
-Divna, šta je bilo?- pitao sam.
-Pala mi je na grudi slineći i suzama razmazujući šminku.
-Divna, reci šta se dogodilo?- ponovih pitanje milujući je po kosi i ledjima.
-Djubre! Skot! Pokvarenjak!...- viknula je, otrgla se iz mog naručja i počela da baca stvari po sobi psujući kao kočijaš.
Zorana je uplašeno gledala. Pozvah je pokretom ruke i ona dotrča, obavi mi ručice oko vrata i šapnu:
-Miko, jel da da nećeš da ideš?
-Neću još, dušo.
-Ti ćeš sa mnom da spavaš, jel da, Miko?
Bio sam zbunjen tolikim strahom.
-Miko, ona će da me bije, kad ti odeš,- šapnu mi dete.- Nemoj da ideš, Miko! Molim ti se kao Bogu, nemoj da ideš! Miko, ostani da spavaš sa mnom, molim te! Molim te, molim te, molim...!
Zorana je plakala kako deca retko plaču, bez glasa i trzaja. Stegoh je jače u naručje i počeh da ljuljuškam. Divna je besnela a stvari letele po sobi.
-Divna!- viknuh.- Plašiš me. I Zoranu plašiš. Smiri se, sedi i ispričaj mi šta se dogodilo...
Grozno je opsovala.
-Idem da stavim po kafu, a ti se istutnji pa dodji da popričamo.
Kafa je bila na stolu, a Zorana na mojim nogama. Divna je ušla, Besno pripalila cigaretu, povukla nekoliko dima, srknula gutljaj-dva kafe i, uz psovku, tresnula šolju o zid, cigaretu zdrobila oborivši pepeljaru i izašla iz sobe. Zorana zakopa nokte u moj vrat i rame. Jednom rukom je zagrlih, a drugom pristavih kafu za Divnu.
Puno joj je trebalo da se smiri. Za to vreme Zorana je zaspala sa ručicama oko mog vrata. Nekoliko puta sam pokušao da je stavim u krevet, ali čim bih pokušao da joj odvojim ručice, budila bi se i još jače me stezala za vrat. Na kraju sam odustao, seo i sačekao kafu koju je Divna pripremala.
-To ne mogu da razumem...- započe Divna sa suzama u očima.
Kad se izbace psovke, kletve i tepanja priča se svodi na to da je dotični skoro idealan muškarac, ali samo kad su sami, a običan Balkanac kad su u nekom društvu. Večeras je bio posebno grub, čak opak! Nešto je puklo u njoj, okrenula se i sve mu rekla u lice, sve ono što je od početka veze prećutkivala. Tu, pred svima! Pokupila je stvari i došla u stan.
-Znam,- rekla je.- Doći će noćas, izvinjavaće se, preklinjati i obećavati da se tako nešto nikad više neće dogoditi.
-A ti ćeš mu, naravno, poverovati i sve oprostiti...
-Ne! Nikako! Nikad više! Ne!
-Dobro, dobro...
-Zašto je uopšte polazio sa mnom ako mu se ne dopadam, ako nisam njegov nivo...?- i poče da plače.
-Dvostruki moral, standard, život... Dvoličnost! On je rob sopstvene dvoličnosti. S jedne strane je On i ono što oseća za tebe, a s druge mišljenje sredine u kojoj živi. Zapravo, sve to je samo u njemu samom! No, što se tebe tiče, ti si dobro prošla naišavši na taj tip dvoličnjaka...
-Zar?!
-Da, baš tako! Sa ovim te bar niko neće osudjivati, jer svi su videli ko je on i kakav je prema tebi... Moja prijateqica je prošla puno gore. Njen momak je bio fin, uljudan, zabavan, širokih pogleda... skoro idealan, ali... Takav je bio u javnosti, pred Društvom. Kad bi ostali sami iz osnova bi se promenio. Postao bi grub, sitničav, zakeralo, čak i okrutan...
-Zašto nije raskinula s njim?
-Jeste, ali Društvo bi izvršilo pritisak na nju i okrivilo je, a njega branilo. Pomirila se s njim, pa opet raskinula i sve u krug. Tek kad je digao ruku na nju konačno je raskinula s njim. Cena je bila visoka! Posvadjala se s polovinom svog društva.
-Znaš,- nastavih posle kraće pauze.- Nismo samo mi takvi, mi muški! Vi, žene, i u tome prednjačite. Do sada sam upoznao bar pet-šest tipa ženske dvoličnosti...
-Zašto ljudi to rade?
-Ne znam. Odgovor bi trebalo da daju psiholozi. Ono što znam je da svi oni koji se pred odlazak u Društvo ili Grad uvuku u tudju kožu i s njom osvoje nekog neće se dobro provesti, jer, kad tad, moraju da je skinu, a kad to budu uradila i druga strana čarolije će nestati.
-Divna, šta je bilo?- pitao sam.
-Pala mi je na grudi slineći i suzama razmazujući šminku.
-Divna, reci šta se dogodilo?- ponovih pitanje milujući je po kosi i ledjima.
-Djubre! Skot! Pokvarenjak!...- viknula je, otrgla se iz mog naručja i počela da baca stvari po sobi psujući kao kočijaš.
Zorana je uplašeno gledala. Pozvah je pokretom ruke i ona dotrča, obavi mi ručice oko vrata i šapnu:
-Miko, jel da da nećeš da ideš?
-Neću još, dušo.
-Ti ćeš sa mnom da spavaš, jel da, Miko?
Bio sam zbunjen tolikim strahom.
-Miko, ona će da me bije, kad ti odeš,- šapnu mi dete.- Nemoj da ideš, Miko! Molim ti se kao Bogu, nemoj da ideš! Miko, ostani da spavaš sa mnom, molim te! Molim te, molim te, molim...!
Zorana je plakala kako deca retko plaču, bez glasa i trzaja. Stegoh je jače u naručje i počeh da ljuljuškam. Divna je besnela a stvari letele po sobi.
-Divna!- viknuh.- Plašiš me. I Zoranu plašiš. Smiri se, sedi i ispričaj mi šta se dogodilo...
Grozno je opsovala.
-Idem da stavim po kafu, a ti se istutnji pa dodji da popričamo.
Kafa je bila na stolu, a Zorana na mojim nogama. Divna je ušla, Besno pripalila cigaretu, povukla nekoliko dima, srknula gutljaj-dva kafe i, uz psovku, tresnula šolju o zid, cigaretu zdrobila oborivši pepeljaru i izašla iz sobe. Zorana zakopa nokte u moj vrat i rame. Jednom rukom je zagrlih, a drugom pristavih kafu za Divnu.
Puno joj je trebalo da se smiri. Za to vreme Zorana je zaspala sa ručicama oko mog vrata. Nekoliko puta sam pokušao da je stavim u krevet, ali čim bih pokušao da joj odvojim ručice, budila bi se i još jače me stezala za vrat. Na kraju sam odustao, seo i sačekao kafu koju je Divna pripremala.
-To ne mogu da razumem...- započe Divna sa suzama u očima.
Kad se izbace psovke, kletve i tepanja priča se svodi na to da je dotični skoro idealan muškarac, ali samo kad su sami, a običan Balkanac kad su u nekom društvu. Večeras je bio posebno grub, čak opak! Nešto je puklo u njoj, okrenula se i sve mu rekla u lice, sve ono što je od početka veze prećutkivala. Tu, pred svima! Pokupila je stvari i došla u stan.
-Znam,- rekla je.- Doći će noćas, izvinjavaće se, preklinjati i obećavati da se tako nešto nikad više neće dogoditi.
-A ti ćeš mu, naravno, poverovati i sve oprostiti...
-Ne! Nikako! Nikad više! Ne!
-Dobro, dobro...
-Zašto je uopšte polazio sa mnom ako mu se ne dopadam, ako nisam njegov nivo...?- i poče da plače.
-Dvostruki moral, standard, život... Dvoličnost! On je rob sopstvene dvoličnosti. S jedne strane je On i ono što oseća za tebe, a s druge mišljenje sredine u kojoj živi. Zapravo, sve to je samo u njemu samom! No, što se tebe tiče, ti si dobro prošla naišavši na taj tip dvoličnjaka...
-Zar?!
-Da, baš tako! Sa ovim te bar niko neće osudjivati, jer svi su videli ko je on i kakav je prema tebi... Moja prijateqica je prošla puno gore. Njen momak je bio fin, uljudan, zabavan, širokih pogleda... skoro idealan, ali... Takav je bio u javnosti, pred Društvom. Kad bi ostali sami iz osnova bi se promenio. Postao bi grub, sitničav, zakeralo, čak i okrutan...
-Zašto nije raskinula s njim?
-Jeste, ali Društvo bi izvršilo pritisak na nju i okrivilo je, a njega branilo. Pomirila se s njim, pa opet raskinula i sve u krug. Tek kad je digao ruku na nju konačno je raskinula s njim. Cena je bila visoka! Posvadjala se s polovinom svog društva.
-Znaš,- nastavih posle kraće pauze.- Nismo samo mi takvi, mi muški! Vi, žene, i u tome prednjačite. Do sada sam upoznao bar pet-šest tipa ženske dvoličnosti...
-Zašto ljudi to rade?
-Ne znam. Odgovor bi trebalo da daju psiholozi. Ono što znam je da svi oni koji se pred odlazak u Društvo ili Grad uvuku u tudju kožu i s njom osvoje nekog neće se dobro provesti, jer, kad tad, moraju da je skinu, a kad to budu uradila i druga strana čarolije će nestati.
