Пре рата је у околини Лесковца живео неки кулак. По обичају богатих, да се имање не би делило, имао је само једног сина и надао се да ће, кад одрасте, поћи његовим стопама.
Кулаков син је растао у изобиљу и с пуно, чак превише, слободе те тако, кад стаса, уместо да остане на имању, оснује породицу и настави очевим стопама одлучи да иде на високе школе. Кулак, ближа и даља родбина покушаше све не би ли га некако одговорили, али он, као и свако размажено дете, не хтеде их ни како ваља саслушати, а камоли уважити њихове савете.
Кулак се предаде и јединца препусти судбини надајући се најбољем.
И у та времена је, баш као и данас, важило да пара врти где бургија неће. Младић, добро опремљен том тако чврстом материјом, лако поче себи крчити пут у школи и у приватном животу. Изнад свега му услади живот у граду те пошто заврши један уписа други факултет под изговором да жели да има бар један факултет више од најученијег Лесковчанина.
Но, године су по старом, лошем обичају неумитно протицале једна за другом. Кулаков јединац превали тридесету и још увек се не засити градског живота. Кулак већ поче да губи наду, поста несношљив, закерало и намћор. Те одлике је посебно исказивао према својим вршњацима. Нико од њих му није замерао. Знали су да га мучи то што они, иако сиромашнији од њега, на коленима већ цупкају своју унучад, а њему је то задовољство ускраћено. Неки од њих се осмелише и одоше до попе, испричаше му све и замолише га да оде и поприча са кулаком.
Попина мисија се успешно заврши. Кулак написа писмо сину и позва га да дође кући, у госте.
Син, добро знајући где је извор његовог лагодног живота, убрзо допутова кући. Отац га лепо прими, угости га, а увече крену с њим у шетњу воћњаком. Ту, под јабуковим стаблом, старац пред сином отвори срце и рече му своју муку, жељу – наредбу!
Дуго су ходали ћутке. Син је размишљао често погледавајући у очеву седу главу и наборано чело. Најзад рече:
-Оцо, у животу сам упознао пуно жена, дружио се с њима, спавао и свађао се, али нисам нашао ни једну која би била Вама добра снаја а мени добра жена, нити сам открио начин на који треба да је изаберем. Зато те молим да ми дозволиш да наредну годину посветим проучавању жена и ја ти свечано обећавам – оженићу се чим та година истекне!
Кулак пристаде. Даде сину новаца за пут, па чим грану пролеће, испрати га до изван села и зажеле срећан пут.
У почетку путешествијамладићу је време убрзано протицало, дани беху пуни, а одушевљење стезаше грло. Но, што је година више одмицала то је време постајало спорије, догађаји почеше да се понављају, ретко кад би наишао на неку новину – тек да не посустане духом.
Почетак зиме затече га далеко од куће. Предвече наиђе на конак. Одлучи да се ту одмори па узе собу, вечера и оде на починак. Сутрадан одлучи да остане у том конаку и да промисли о свему.
У конаку оста три дана и ноћи и схвати да је још увек на почетку – ништа више, нити ишта конкретније није успео да сазна но што је знао на самом почетку пута. Зато одлучи да одмах крене кући и све исприча оцу па нека он одлучи којом ће га и како оженити.
Кад стиже надомак нашег атара, у брдима га затече јако невреме. Кроз снег и мећаву угледа неку кућу и крете ка њој. У кући је живео неки старац с три сина, снајама и гомилом унучади. Уљудно га примише, понудише вечером, а старац га, по обичају, пропита ко је, куда и зашто иде. Младић им искрено исприповеда све по реду и са жаљењем закључи да још увек није дошао до било каквог решења.
Старац одмах понуди све своје вишегодишње искуство и знање о тим темама. за њим редом почеше говорити његови синови и снаје. Младић их је с муком и расејано слушао. Све то је већ стотинак пута чуо.
Кад дође ред да и најмлађа старчева снаја каже коју о томе она се насмеши и рече:
-Наш гост је вероватно уморан и ако жели може да крене на починак.
Младић се радо сложи и, као што је обичај и пошто је био њен ред, она крену да припреми постељу и подложи ватру у гостинској соби. Кулаков син уморно крете за њом.
Док је она распремала кревет, младић распреми своје ствари. Пошто распали ватру у огњишту жена крену ка вратима и уместо да изађе упре леђима о њих и продорно врисну. Младић се изненађено трже. Жена врисну још једном, а старац и синови скочише од стола, дограбише ножеве и јурнуше ка гостинској соби црвених лица. Жена тад врисну још једном и младић тек тад схвати шта ће га снаћи па побледе од страха.
Млада жена се нагло уклони с вратију, а у собу упадоше старац и синови с ножевима у рукама.
-Шта је!? Шта се десило?- упиташе углас.
-Ништа,- одговори жена.- Нашем госту се слошило па се препадох његовог бледила. Него нека неко донесе воде да се гост мало освежи и поврати, а ви идите и наставите с вечером.
Људи се постиђено вратише за трпезу, а друга снаја донесе бокал воде. Младић је дрхтао као прут на ветру и уплашено погледавао у то лепо лице крупних очију које му се благонаклоно смешило.
Кад се умио и мало прибрао жена седе до њега на кревет и рече:
-Малочас си могао видети шта је жена. Да сам, којим случајем, поцепала кошуљу убили би те без размишљања, не би ти дозволили ни реч да кажеш.
Младић је с дивљењем и страхом погледа у очи. Жена се насмеши и настави:
-Избор жене је ствар среће. То ти је као кад би ти неко понудио да из џака пуног змија отровница и само с једном неотровницом извучеш једну. Само ако имаш невероватну срећу успећеш да извучеш баш ту неотровну (а нигде не пише да није из породице великих удава). Зато, кад будеш себи бирао жену, гледај само да је из твог сталежа и да ти појавом одговара, а остало препусти Богу и судбини.
-А сад, драги госте, можеш мирно на починак,- рече жена и напусти собу.
Вративши се кући младић себи изабра жену из свог сталежа и која му појавом беше равна, те се ожени.
(Је ли из џака живота извукао отровницу или ону једну једину из породице удава не знам, али, у сваком случају, извукао је змију!)
(објављен 05. 04. 1991. Наша Реч, Лесковац)
Носталгични запис
Кулаков син је растао у изобиљу и с пуно, чак превише, слободе те тако, кад стаса, уместо да остане на имању, оснује породицу и настави очевим стопама одлучи да иде на високе школе. Кулак, ближа и даља родбина покушаше све не би ли га некако одговорили, али он, као и свако размажено дете, не хтеде их ни како ваља саслушати, а камоли уважити њихове савете.
Кулак се предаде и јединца препусти судбини надајући се најбољем.
И у та времена је, баш као и данас, важило да пара врти где бургија неће. Младић, добро опремљен том тако чврстом материјом, лако поче себи крчити пут у школи и у приватном животу. Изнад свега му услади живот у граду те пошто заврши један уписа други факултет под изговором да жели да има бар један факултет више од најученијег Лесковчанина.
Но, године су по старом, лошем обичају неумитно протицале једна за другом. Кулаков јединац превали тридесету и још увек се не засити градског живота. Кулак већ поче да губи наду, поста несношљив, закерало и намћор. Те одлике је посебно исказивао према својим вршњацима. Нико од њих му није замерао. Знали су да га мучи то што они, иако сиромашнији од њега, на коленима већ цупкају своју унучад, а њему је то задовољство ускраћено. Неки од њих се осмелише и одоше до попе, испричаше му све и замолише га да оде и поприча са кулаком.
Попина мисија се успешно заврши. Кулак написа писмо сину и позва га да дође кући, у госте.
Син, добро знајући где је извор његовог лагодног живота, убрзо допутова кући. Отац га лепо прими, угости га, а увече крену с њим у шетњу воћњаком. Ту, под јабуковим стаблом, старац пред сином отвори срце и рече му своју муку, жељу – наредбу!
Дуго су ходали ћутке. Син је размишљао често погледавајући у очеву седу главу и наборано чело. Најзад рече:
-Оцо, у животу сам упознао пуно жена, дружио се с њима, спавао и свађао се, али нисам нашао ни једну која би била Вама добра снаја а мени добра жена, нити сам открио начин на који треба да је изаберем. Зато те молим да ми дозволиш да наредну годину посветим проучавању жена и ја ти свечано обећавам – оженићу се чим та година истекне!
Кулак пристаде. Даде сину новаца за пут, па чим грану пролеће, испрати га до изван села и зажеле срећан пут.
У почетку путешествијамладићу је време убрзано протицало, дани беху пуни, а одушевљење стезаше грло. Но, што је година више одмицала то је време постајало спорије, догађаји почеше да се понављају, ретко кад би наишао на неку новину – тек да не посустане духом.
Почетак зиме затече га далеко од куће. Предвече наиђе на конак. Одлучи да се ту одмори па узе собу, вечера и оде на починак. Сутрадан одлучи да остане у том конаку и да промисли о свему.
У конаку оста три дана и ноћи и схвати да је још увек на почетку – ништа више, нити ишта конкретније није успео да сазна но што је знао на самом почетку пута. Зато одлучи да одмах крене кући и све исприча оцу па нека он одлучи којом ће га и како оженити.
Кад стиже надомак нашег атара, у брдима га затече јако невреме. Кроз снег и мећаву угледа неку кућу и крете ка њој. У кући је живео неки старац с три сина, снајама и гомилом унучади. Уљудно га примише, понудише вечером, а старац га, по обичају, пропита ко је, куда и зашто иде. Младић им искрено исприповеда све по реду и са жаљењем закључи да још увек није дошао до било каквог решења.
Старац одмах понуди све своје вишегодишње искуство и знање о тим темама. за њим редом почеше говорити његови синови и снаје. Младић их је с муком и расејано слушао. Све то је већ стотинак пута чуо.
Кад дође ред да и најмлађа старчева снаја каже коју о томе она се насмеши и рече:
-Наш гост је вероватно уморан и ако жели може да крене на починак.
Младић се радо сложи и, као што је обичај и пошто је био њен ред, она крену да припреми постељу и подложи ватру у гостинској соби. Кулаков син уморно крете за њом.
Док је она распремала кревет, младић распреми своје ствари. Пошто распали ватру у огњишту жена крену ка вратима и уместо да изађе упре леђима о њих и продорно врисну. Младић се изненађено трже. Жена врисну још једном, а старац и синови скочише од стола, дограбише ножеве и јурнуше ка гостинској соби црвених лица. Жена тад врисну још једном и младић тек тад схвати шта ће га снаћи па побледе од страха.
Млада жена се нагло уклони с вратију, а у собу упадоше старац и синови с ножевима у рукама.
-Шта је!? Шта се десило?- упиташе углас.
-Ништа,- одговори жена.- Нашем госту се слошило па се препадох његовог бледила. Него нека неко донесе воде да се гост мало освежи и поврати, а ви идите и наставите с вечером.
Људи се постиђено вратише за трпезу, а друга снаја донесе бокал воде. Младић је дрхтао као прут на ветру и уплашено погледавао у то лепо лице крупних очију које му се благонаклоно смешило.
Кад се умио и мало прибрао жена седе до њега на кревет и рече:
-Малочас си могао видети шта је жена. Да сам, којим случајем, поцепала кошуљу убили би те без размишљања, не би ти дозволили ни реч да кажеш.
Младић је с дивљењем и страхом погледа у очи. Жена се насмеши и настави:
-Избор жене је ствар среће. То ти је као кад би ти неко понудио да из џака пуног змија отровница и само с једном неотровницом извучеш једну. Само ако имаш невероватну срећу успећеш да извучеш баш ту неотровну (а нигде не пише да није из породице великих удава). Зато, кад будеш себи бирао жену, гледај само да је из твог сталежа и да ти појавом одговара, а остало препусти Богу и судбини.
-А сад, драги госте, можеш мирно на починак,- рече жена и напусти собу.
Вративши се кући младић себи изабра жену из свог сталежа и која му појавом беше равна, те се ожени.
(Је ли из џака живота извукао отровницу или ону једну једину из породице удава не знам, али, у сваком случају, извукао је змију!)
(објављен 05. 04. 1991. Наша Реч, Лесковац)
Носталгични запис
