BUDIZAM VS HRIŠĆANSTVO - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Magdalina

BUDIZAM VS HRIŠĆANSTVO

Oceni ovaj blog
Svaki čovek teži savršenstvu, ima smer u sebi zapisan ka posebnom cilju, jer u sebi ima taj obrazac koji je utkan u samu srž njegovog bića, a to je da je obraz Božiji. Zato se upravo u svakom čoveku i stvara ova potpuno normalna i skoro nasušna potreba da uzrasta i napreduje da bi dostigao taj cilj unutar samoga sebe. Međutim, da li se ovaj cilj ostvaruje samo na slepo, na znajući kuda se ili ka čemu se ide?
Budizam, kao i svaka druga religija na svetu, ima zapravo već unapred određen duhovni cilj ka kome se meditant/praktikant kreće. Taj cilj je usklađen sa čitavim korpusom znanja i učenja tog religijskog sistema. U Budizmu na pr. ovaj cilj se postiže ukidanjem samsare( ciklusa patnje) i karme i dostizanje šunjate koja je na poseban način shvaćena praznina (ne kao obična praznina bez ičega, već kao neka vrsta ispražnjenosti od svega, posebno želja, koje se smatraju nekom vrstom uzroka karme). Ako malo dublje analiziramo ovaj cilj, koji se još naziva i nirvanom, vidimo da je ta nadsvest koja se budizmom postiže, još uvek u nivou individualnog, a apsolut koji pojedinac treba da dostigne je bezličan, i podseća na neko utrnuće i zaustavljanje uma.
Ako bi se reklo da je svrha ili cilj jednoga budiste isti kao i cilj jednoga hrišćanina, došlo bi se do pogrešne interpretacije kako učenja, tako i ciljeva koje sebi postavlja svaki od ovih (kao i svih ostalih religioznih) koncepata. Jer iako budista teži savršenstvu, on to savršenstvo zapravo doživljava kao gubljenje sebe u nečemu bezličnom ispražnjenjem od svega, što se naziva stanjem blaženstva, dok je cilj hrišćana potpuno sjedinjenje sa Ličnosnim Bogom, koji je (odnos čovek-Bog) samim tim kriterijum poseban za svakoga ponaosob, u skladu sa svačijom ličnosti i prema tome u kojoj je meri sam Hristos u nama uzrastao.
Postoje fundamentalne razlike u poimanju savršenstva kod hrišćana i kod budista. Mada na izgled, budistička filozofija (kao i mnoge druge ne-teističke filozofije istoka, kao što su zen ili taoizam ) života po spoljašnjoj formi podseća na skromnost i uzdržanje hrišćanskih podvižnika, sasvim je drugi uzrok i način kao i sredstva koji se koriste za postizanje unutarnjeg uzdržanja i smirenja, kao i dostizanja vrline.
Pre svega, budizam nema takvu perspektivu iskrenog pokajanja i dubine spoznaje sebe kao faktički samozadovoljnog, visokoumnog i gordog bića koje teži egoizmu, već za razliku od hrišćanstva sve ove karakteristike palog čovekovog bića tretira na jedan potpuno drugačiji način amorlanosti i prevazilaženja dualizma kao posledice iluzije uma ili Maje. Budizam kroz spoljašnju formu poslušanja, i kroz meditacije kojima se osvešćuju forme misli i želja, pokušava da čoveku objasni porive koje čovek u meditaciji sagledava kao posledično-uzročni krug želje i misli i na taj način ih shvata i od njih se "oslobađa". I to ne bi bilo ništa loše, čak može u nekom domenu biti i uspešno, da ne postoji jedan problem: a to je problem "senke" ili "eha -odjeka". Može se nazvati i fenomenom "tautologije". To je zapravo problem u hrišćanstvu nazvan "skrivena gordost" koja je poput senke, apsolutno ne primetna i podmukla, i koja prati sva naša dela. Ta gordost, ili u budizmu ego koji sam sebe večito projektuje, ne može biti pobeđen i anuliran sopstvenom silom i sopstvenom snagom. On je uvek tu: kada ga meditant (govorim o budističkoj ravni) pokuša da uhvati u dubini ćutanja i tišine, pronašavši u sebi uzrok neke želje, on (ego) se ustremljuje na tu želju i "ubija" je. Takvo stanje poznato je i u hrišćanstvu (bolje reći pravoslavlju), kao pobožna gordost. Zapravo on na sebe preuzima sve moguće uloge pobožnog molitvenika, revnosnog meditanta, čoveka koji uzrasta u vrlini, ali u suštini, samo je maskiran i bije lažnu bitku protiv samoga sebe, ostavljajući razum u zabludi da nešto postiže. Taj ego, ili ta gordost, ne može biti pobeđena čovekom. Niti našim sopstvenim trudom, niti nekakvim sredstvom ili učiteljem ili tehnikom spolja. Ta najlukavija od svih lukavih osobina kod čoveka, je upravo gordost koja je zasela na "presto našeg srca" i čini sve da na tom "prestolu" i ostane, a mi je nažalost nismo svesni, i ukoliko smo je i svesni, ostaje nam samo da je posmatramo i osvestimo, dok nemamo nikakvo sredstvo dovoljno jako da joj se suprotstavimo. Neki budisti spolja gledano mogu zaista uzrasti zavidno u vrlini. Mogu imati i dobra dela. Kao i mnogi hrišćani. Ali izboriti se sa ovom najunutarnjijom silom samsare (kako bi rekli budisti) ili greha (kako bi rekli hrišćani) može samo i jedino Bog. I to onaj koji je čoveka i stvorio.
Jer, da li je Buda zaista bio Budan? Kada je meditirao pod baobab drvetom, i imao napad Maje, iluzije koja je uzela obličje mitskog demona, demon je pred Budinim nepokretnim umom pokleknuo i otišao, jer ga nije uznemirio. Ali - da li je otišao? Sudeći po onome koliko hrišćanstvo zna o borbi sa lukavima, ili sa prelestima koje izazivaju upravo demoni, ili ponekad i naše sopstvene strasti, oni se znaju veoma često povući ostavljajući čoveka u ubeđenju da je pobedio, ne bi li mu prišli još skrovitije, još perfidnije i konačno ga "dokrajčili" u uljuljkanosti iluzijom da je "slobodan". Nazovite vi to nekakvom majom ili umnom tvorevinom našeg uma, ali taj ego, koji je izvršio napad na Budu, da li je zaista bio pobeđen, ili se samo pritajio?
U Bibliji imamo dat opis u obećanju Boga Adamu i Evi, da će "seme ženino stajati na glavu zmiji", što je i kasnije potvrđeno u mnogim primerima među javljanjima Majke Božije svetim ocima, kada im je Ona kazivala da samo NJen Sin (znači samo Bog sam) može stati na "glavu zmiji", koja simbolično predstavlja upravo ovaj ego, ovu silu prevare i samoobmane u nama, greh gordosti koja je postala i najveći neprijatelj Boga u nama. Niko drugi, ni jedan živi stvor na zemlji, ni svetitelj, ni Majka Božija, tu zmiju, tu gordost ne može uništiti sem Isusa Sina Božijeg, koji je i jedini pobedio ovu staru zmiju i samim tim pobedio smrt i vrata adova skršio.
I eto, ako je moglo da se isprati, zašto budisti u stvari nemaju isti cilj (iako ga generalno u osnovi priželjkuju kao dostizanje savršenstva) kao i hrišćani. Zato što, onaj ko odbaci ili se ne obrati Sinu Božijem da se oslobodi ove najdublje i najlukavije prelesti (maje) u nama, on se ne samo ne može osloboditi greha, (ni samsare, ni karme), već ne može dostići ni u kakvo stanje oslobođenja, jer je čovek upravo rob pre svega ovom najvećem neprijatelju u sebi: palom čoveku, egu ili maji ili gordosti, kako god ga ljudi nazivali.

Pošalji "BUDIZAM VS HRIŠĆANSTVO" na Facebook Pošalji "BUDIZAM VS HRIŠĆANSTVO" na Google Pošalji "BUDIZAM VS HRIŠĆANSTVO" na My Yahoo! Pošalji "BUDIZAM VS HRIŠĆANSTVO" na Live Pošalji "BUDIZAM VS HRIŠĆANSTVO" na MySpace Pošalji "BUDIZAM VS HRIŠĆANSTVO" na Twitter Pošalji "BUDIZAM VS HRIŠĆANSTVO" na Digg Pošalji "BUDIZAM VS HRIŠĆANSTVO" na del.icio.us

Ažurirano 15.11.2012. u 12:15, autor: Magdalina

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari