Ovim citatom počinjem novi rad.Pošto mi je drug dao direkciju,shvatio sam da ovi radovi ne trebaju biti samo filozofska pitanja.Trebaju pružiti i odgovore,davati moguća rešenja.Koristiću reči kao moju glavnu alatku,koja ima potencijal daiskovani čelik rastopi.U pravim rukama,one ne predstavljaju besmislenu grupu slova,vokala,suglasnika i slogova,nego kompleksnu jedinicu iz koje se stvara ili prenosi misao ili ideja.
Prvo potrebno je definisati tugu.Za to ću koristi psihološku definiciju,iskovanu od strane Frojda,da je tuga emocija koja se javlja kao odgovor na gubitak nečeg ili nekoga važnog u našem životu ili kao rekcija na patnju i poniženje tužne osobe.Karakterišu je prekid interesovanja za spoljašnji svet,neraspoloženje i bezboljnost.Sama tuga se opažava u oblicima ponašanja kao npr. monoton i usporen govor,izbegavanje diskusije i kontakata,pognut položaj tela,i u slučajevima jake tuge-plakanje(proces nad kojim imamo minimalnu kontroli,i čije ispoljavanje se razlikuje od osobe do osobe).U slučaju duže tuge,pojavljuju se melanholija i depresija.
Ono što je važno,jeste da svi mi,svesno ili nesvesno,doživljavamo tugu,svako na svoj način.Ona je sama normalno stanje,koja ima korisnu ulogu u razvoju jedinke.Homo Sapiens se suočava protiv svojih grešaka,naglog gubitka i frustracija(najčešće nastaju usred neispunjenja želje ili nasilnih oblika ponašanja).Patnja predstavlja psihički bol,kao nusproizvod tuge.Ovo je sve što mogu napisati o samoj tuzi.Sažaljene i empatija predstavljaju odgovore na tugu pojedinca od strane društvene sredine,u pozitivnom smislu.
Ali,kako se boriti pre?Zapravo,da li je borba potrebna?Kao što sam Senekin citat kaže,život predstavlja neprestanu borbu.Tako i stanje tuge ne treba suviše potrajati.Sumnjam da je iko svestan namerno sebi nanosi,premda ih ima dosta koji to rade svesno na drugima-može predstavljati platno koje drugi ljudi kroje.Ono što predstavlja problem kod same tuge jeste u tome da se oni čija se tuga ispoljava u društvu bivaju etiketirani,premda je svi doživljavamo.Sama može predstavljati test naše snage i upornosti,gde se suprostavljamo protiv strahova i frustracija.Greška je brzo gasiti to osećanje,pod izgovorom ,,sve će biti u redu,, .Predstavlja prirodni proces duhovnog sazrevanja,u okviru kojeg gledamo stvari kakve jesu.Ignorisanjem tuge nastaje gordost.Ignorisanje i naglo zaboravljanje ne pomažu-imaju isti efekat poput napunjenog balona koji nije zavezan.Onaj koji tako radi nikada neće emocionalno sazreti.Krajnja šteta ignorisanje tuge predstavlja ravnodušnost,u okviru koje nismo sposobni osetiti nikakva osećanja.Takođe,ono što potiskujemo jednog dana eksplodira i izlazi na površinu,mada tugovati ne znači da se treba prepustiti sažaljenju i žaljenju...ako se naviknemo na taj osećaj,postajemo poput parazita.Istrajavanje u tuzi jeste borba,koju trebamo voditi svim sredstvima uma.Možda mislimo da ih nemamo,ali svako naše srećno sećanje,makar predstavljalo trenutak sreće,predstavlja način izbavljenja iz trajnog oblika ovog stanja.U normalnom stanju,teško je napredovati u psihičkom smislu,ali tuga predstavlja glavni način unapređenja,jer smo spremni(dok ne preraste u depresiju) da se izborimo,a ono što nas ne ubije,samo nas jačim čini.Tada upoznajemo skrivene delove naše ličnosti,ali vidimo zid ispred njih,koji moramo razbiti kako bi došli do njih.Sam taj zid oličava situaciju sa kojom se moramo sukobiti-tj moramo savladati strah.Banalizacija-trebamo se boriti protiv razloga zbog kojeg smo tužni,ne trebamo stremiti da što pre izaćemo iz nje
Prvo potrebno je definisati tugu.Za to ću koristi psihološku definiciju,iskovanu od strane Frojda,da je tuga emocija koja se javlja kao odgovor na gubitak nečeg ili nekoga važnog u našem životu ili kao rekcija na patnju i poniženje tužne osobe.Karakterišu je prekid interesovanja za spoljašnji svet,neraspoloženje i bezboljnost.Sama tuga se opažava u oblicima ponašanja kao npr. monoton i usporen govor,izbegavanje diskusije i kontakata,pognut položaj tela,i u slučajevima jake tuge-plakanje(proces nad kojim imamo minimalnu kontroli,i čije ispoljavanje se razlikuje od osobe do osobe).U slučaju duže tuge,pojavljuju se melanholija i depresija.
Ono što je važno,jeste da svi mi,svesno ili nesvesno,doživljavamo tugu,svako na svoj način.Ona je sama normalno stanje,koja ima korisnu ulogu u razvoju jedinke.Homo Sapiens se suočava protiv svojih grešaka,naglog gubitka i frustracija(najčešće nastaju usred neispunjenja želje ili nasilnih oblika ponašanja).Patnja predstavlja psihički bol,kao nusproizvod tuge.Ovo je sve što mogu napisati o samoj tuzi.Sažaljene i empatija predstavljaju odgovore na tugu pojedinca od strane društvene sredine,u pozitivnom smislu.
Ali,kako se boriti pre?Zapravo,da li je borba potrebna?Kao što sam Senekin citat kaže,život predstavlja neprestanu borbu.Tako i stanje tuge ne treba suviše potrajati.Sumnjam da je iko svestan namerno sebi nanosi,premda ih ima dosta koji to rade svesno na drugima-može predstavljati platno koje drugi ljudi kroje.Ono što predstavlja problem kod same tuge jeste u tome da se oni čija se tuga ispoljava u društvu bivaju etiketirani,premda je svi doživljavamo.Sama može predstavljati test naše snage i upornosti,gde se suprostavljamo protiv strahova i frustracija.Greška je brzo gasiti to osećanje,pod izgovorom ,,sve će biti u redu,, .Predstavlja prirodni proces duhovnog sazrevanja,u okviru kojeg gledamo stvari kakve jesu.Ignorisanjem tuge nastaje gordost.Ignorisanje i naglo zaboravljanje ne pomažu-imaju isti efekat poput napunjenog balona koji nije zavezan.Onaj koji tako radi nikada neće emocionalno sazreti.Krajnja šteta ignorisanje tuge predstavlja ravnodušnost,u okviru koje nismo sposobni osetiti nikakva osećanja.Takođe,ono što potiskujemo jednog dana eksplodira i izlazi na površinu,mada tugovati ne znači da se treba prepustiti sažaljenju i žaljenju...ako se naviknemo na taj osećaj,postajemo poput parazita.Istrajavanje u tuzi jeste borba,koju trebamo voditi svim sredstvima uma.Možda mislimo da ih nemamo,ali svako naše srećno sećanje,makar predstavljalo trenutak sreće,predstavlja način izbavljenja iz trajnog oblika ovog stanja.U normalnom stanju,teško je napredovati u psihičkom smislu,ali tuga predstavlja glavni način unapređenja,jer smo spremni(dok ne preraste u depresiju) da se izborimo,a ono što nas ne ubije,samo nas jačim čini.Tada upoznajemo skrivene delove naše ličnosti,ali vidimo zid ispred njih,koji moramo razbiti kako bi došli do njih.Sam taj zid oličava situaciju sa kojom se moramo sukobiti-tj moramo savladati strah.Banalizacija-trebamo se boriti protiv razloga zbog kojeg smo tužni,ne trebamo stremiti da što pre izaćemo iz nje