mrzim.

Plakala sam... Prvi put posle nekog vremena.

Da,nedostajes mi jako i mrzim te zbog toga! Ustvari,ne. Ne mrzim te ni malo,cak ni najmanje... Uopste. Samo mrzim kad mi neko nedostaje. Zivot je nekako... Sranje... Bez tebe.

Upravo sam shvatila nesto sto mi je palo kao poraz. Ispod svega ovoga, pored toga sto sam egoistini manijak, i dalje sam covek. Nista bolji od drugih kad sam povredjena, kad me nesto boli... Videla sam sve to u samo jednom kratkom prolazu pored ogledala. Kosa neuredna od "spavanja", crveni podocnjaci od plakanja, bubuljica na desnoj strani brade... Samo covek.

Kad malo bolje razmislim,imam toliko mana da mi je upravo pripala muka kad sam pocela da ih nabrajam sebi. Cini mi se da mi je najnovija mana to sto sam negde u procesu prelazenja preko stare ljubavi zaboravila srce. A ni ne nedostaje mi. Nekako je lakse da mrzim nego da volim.
Postala sam bezosecajni kreten. Vodjena besom podstaknutim mrznjom koja ide toliko daleko,duboko i siroko da se pretvara u samodestrukciju.

I onda, odjednom-ti! Ponovo. I ponovo onaj osecaj euforije, toplina, nervoza... Iz dana u dan se vracam nazad medju zive...

I onda, odjednom-ti! Ponovo. I ponovo osecaj nestajanja, praznine, nistavila...

 

[Sentinel wolf]

Леп текст, врло дубок

Најбитније је одлучити шта желиш од себе и других

 

[Almsivi]

Dal je iskren text ili ne, slazem se da je dubok.

 

[Curkica]

Zanimljivo...Prepoznala sam sebe u tvojoj prici.Ne daj se.Sakupi komadice i guraj napred,jedino ti to preostaje.Vremenom ce naici novi NEKO u tvom zivotu,samo trebas da ga prepoznas,a do tad glavu gore!Pozdrav.