Огледала имају тај мистичан карактер јер призивају свести архетип преображаја или подсећају заспалог човека на његову заспалост, заробљеност у материју и материјализам, насупрот правом и суштинском свету који је заборавио.
Ради се о подели на појаву и ствар по себи. Пре него што нам је филозофија омогућила да до те поделе дођемо снагом људског ума, она се наметала као несвесна слутња да појавни свет око нас није стваран. Да је он само одраз нечега сасвим другачијег а што је прави реалан свет на који смо заборавили. Из те слутње проистекли су сви ти митови, сујеверја и приче о огледалима. Једна од најпознатијих је ова:
Нарцис није симбол само оних малобројних поремећаја либида који се могу свести под нарцисоидни синдром заљубљености у самог себе, већ је он симбол сваког човека уопште. Добивши свест и интелект, човек је стекао могућност креирања опажаја-слика наспрам себе као субјекта. Те слике су појава или одраз ствари по себи која се појављује а која је суштински другачија од свог одраза. Међутим, људи то не знају. Они мисле да су слике суштина ствари, да постоје као такве изван опажања; да је оно што виде ствар по себи а не само одраз исте за њих. Они су попут Нарциса који је заљубљен у одраз уместо у божанску нимфу Ехо коју не примећује и за коју чак и не зна, иако је божански свет ствари по себи основа нашег духа и самим тим основа појавног света око нас а који је у нама заправо.
Зато приче о огледалима имају тај нуминозан карактер јер нас подсећају на метафизичку суштину, на давно заборављени свет из кога смо доспели овде међу његове одразе а на кога смо заборавили. Огледало нас на тренутак тргне из сна материјализма или подсети нас на нашу заробљеност у материју.
Али та осећања су амбивалентна што може показати још један познат мит о огледалима или онај о Медузи и Персеју. Свако ко погледа Медузину главу претвара се у камен, зато је могуће гледати је само кроз одраз.
Овај мит исказује страх од трансцендентног или од света ствари по себи или исказује оно што је у библији изречено речима "Не може човек видети бога и бити жив". Одатле језа која прати огледала од давнина. Осим што нас подсећају на прави свет изван појаве, такође и призивају страх од њега. Страх који осећамо пред Ктулом или Колумбаром, још једним симболима сопства. Али као што Колумбар заправо није опасан већ носи у својим устима бисер који је кључ свих блаженстава, као што Ктулу изазива страх али илузоран страх, исто тако Нарциса изван одраза чека нимфа Ехо а у свету одраза чекају га илузорне слике, или опажаји. Ма шта био свет ствари по себи он је наша суштина, наш прави хабитат. Наш циљ који ниједна материјалистичка илузија не може потпуно уклонити из свести. Он нам се јавља као слутња на сваком кораку.
Ради се о подели на појаву и ствар по себи. Пре него што нам је филозофија омогућила да до те поделе дођемо снагом људског ума, она се наметала као несвесна слутња да појавни свет око нас није стваран. Да је он само одраз нечега сасвим другачијег а што је прави реалан свет на који смо заборавили. Из те слутње проистекли су сви ти митови, сујеверја и приче о огледалима. Једна од најпознатијих је ова:
Нарцис није симбол само оних малобројних поремећаја либида који се могу свести под нарцисоидни синдром заљубљености у самог себе, већ је он симбол сваког човека уопште. Добивши свест и интелект, човек је стекао могућност креирања опажаја-слика наспрам себе као субјекта. Те слике су појава или одраз ствари по себи која се појављује а која је суштински другачија од свог одраза. Међутим, људи то не знају. Они мисле да су слике суштина ствари, да постоје као такве изван опажања; да је оно што виде ствар по себи а не само одраз исте за њих. Они су попут Нарциса који је заљубљен у одраз уместо у божанску нимфу Ехо коју не примећује и за коју чак и не зна, иако је божански свет ствари по себи основа нашег духа и самим тим основа појавног света око нас а који је у нама заправо.
Зато приче о огледалима имају тај нуминозан карактер јер нас подсећају на метафизичку суштину, на давно заборављени свет из кога смо доспели овде међу његове одразе а на кога смо заборавили. Огледало нас на тренутак тргне из сна материјализма или подсети нас на нашу заробљеност у материју.
Али та осећања су амбивалентна што може показати још један познат мит о огледалима или онај о Медузи и Персеју. Свако ко погледа Медузину главу претвара се у камен, зато је могуће гледати је само кроз одраз.
Овај мит исказује страх од трансцендентног или од света ствари по себи или исказује оно што је у библији изречено речима "Не може човек видети бога и бити жив". Одатле језа која прати огледала од давнина. Осим што нас подсећају на прави свет изван појаве, такође и призивају страх од њега. Страх који осећамо пред Ктулом или Колумбаром, још једним симболима сопства. Али као што Колумбар заправо није опасан већ носи у својим устима бисер који је кључ свих блаженстава, као што Ктулу изазива страх али илузоран страх, исто тако Нарциса изван одраза чека нимфа Ехо а у свету одраза чекају га илузорне слике, или опажаји. Ма шта био свет ствари по себи он је наша суштина, наш прави хабитат. Наш циљ који ниједна материјалистичка илузија не може потпуно уклонити из свести. Он нам се јавља као слутња на сваком кораку.
Poslednja izmena:
