Izgleda da nismo bili jedno za drugo. Imali smo gomilu sličnosti... Voleli smo iste filmove, knjige, navijali za isti klub, slušali gotovo istu muziku... Bez problema smo birali destinaciju za letovanje... Jedino smo se razlikovali u dve reči, "volim te". Ne znam koliko sam joj to puta rekao. Koristio sam svaku priliku. U milion situacija sam mogao da nadovežem i jedno obično "volim te". Uz poklon za rodjendan, napisano na običnom papiru... Kao posvetu na knjizi... Ili bih joj to otpevao u telefonsku slušalicu umesto "Ćao".
Ponekad bi me upitala zašto to radim, zašto joj stalno govorim kako je volim? Imao sam gomilu odgovora. Hoću da znaš, da te podsetim, da se ne mučiš da mi čitaš misli, znaš mene - što na umu to na drumu, bojim se da si zaboravila, zar mi treba razlog...
Ona nije bila takva. Nisam pridavao neki značaj tome što mi nikad nije rekla da me voli. Nekima je to teško da prevale preko usana. I meni je to bilo teško reći, ali samo dok ona, nije ušla u moj život. Posle je bilo lako reći "volim te". Iz straha da je ne izgubim ili čega već. Da zna da je nekom stalo do nje...
Živeli smo dosta udaljeni jedno od drugog, tako da je uvek neko ulazio u autobus na rastanku.
"Nemoj da ti je žao što se rastajemo, misli na to kad ćemo da se opet vidimo", rekao bih. I nacrtao srce na prašnjavom staklu pored nje.
Jednom sam je, na rastanku, pitao kako to da mi nikad nije rekla da me voli?
"Zašto bih? Pa ti si to rekao dovoljno puta za oboje. Odavno smo zaključili da smo jedno, da ono što radi jedno od nas dvoje, važi i za drugog..."
"Opa, dobili smo i filozofa u našoj vezi", nasmejao sam se. "Gospodjice filozofe, ulazi u autobus, jer majstor neće tebe da čeka."
Dok sam gledao za autobusom, planirao sam da je sledeći put opet pitam kakav je to problem reći "volim te". Ali, sve redje smo se sretali. Ja sam bio zaokupljen smišljanjem situacija u kojima sve mogu reći "volim te", a da to nisam učinio do sada. Nije bilo vremena da raspravimo njeno "volim te". Samo mi je jednom, sekund pre ulaska u autobus, pošto me je poljubila na rastanku, šapnula na uvo "volim te".
"Znam, ne brini..."
Ušetali su neki ljudi u naš život. Nismo ih puštali, ali oni su čekali svoj trenutak i dočekali ga. Prestali smo da se vidjamo, jer, izgleda, stvarno nismo bili jedno za drugo. Ili, možda, jesmo, ali nismo znali?
Ponekad bi me upitala zašto to radim, zašto joj stalno govorim kako je volim? Imao sam gomilu odgovora. Hoću da znaš, da te podsetim, da se ne mučiš da mi čitaš misli, znaš mene - što na umu to na drumu, bojim se da si zaboravila, zar mi treba razlog...
Ona nije bila takva. Nisam pridavao neki značaj tome što mi nikad nije rekla da me voli. Nekima je to teško da prevale preko usana. I meni je to bilo teško reći, ali samo dok ona, nije ušla u moj život. Posle je bilo lako reći "volim te". Iz straha da je ne izgubim ili čega već. Da zna da je nekom stalo do nje...
Živeli smo dosta udaljeni jedno od drugog, tako da je uvek neko ulazio u autobus na rastanku.
"Nemoj da ti je žao što se rastajemo, misli na to kad ćemo da se opet vidimo", rekao bih. I nacrtao srce na prašnjavom staklu pored nje.
Jednom sam je, na rastanku, pitao kako to da mi nikad nije rekla da me voli?
"Zašto bih? Pa ti si to rekao dovoljno puta za oboje. Odavno smo zaključili da smo jedno, da ono što radi jedno od nas dvoje, važi i za drugog..."
"Opa, dobili smo i filozofa u našoj vezi", nasmejao sam se. "Gospodjice filozofe, ulazi u autobus, jer majstor neće tebe da čeka."
Dok sam gledao za autobusom, planirao sam da je sledeći put opet pitam kakav je to problem reći "volim te". Ali, sve redje smo se sretali. Ja sam bio zaokupljen smišljanjem situacija u kojima sve mogu reći "volim te", a da to nisam učinio do sada. Nije bilo vremena da raspravimo njeno "volim te". Samo mi je jednom, sekund pre ulaska u autobus, pošto me je poljubila na rastanku, šapnula na uvo "volim te".
"Znam, ne brini..."
Ušetali su neki ljudi u naš život. Nismo ih puštali, ali oni su čekali svoj trenutak i dočekali ga. Prestali smo da se vidjamo, jer, izgleda, stvarno nismo bili jedno za drugo. Ili, možda, jesmo, ali nismo znali?
