Ja neću da budem isto lep - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

123loncar

Ja neću da budem isto lep

Oceni ovaj blog
Pedesetih godina, školska deca nosila su obavezne bele košuljice . U tim košuljicama , čoporativno se išli u školu . Ličili smo na snežnu grudvu, koja se valja ulicom u određeno vreme - tamo i amo.
Po nama je deda Avram navujao sat .
Naše odelenje bilo je slika i prilika ulice . Reklo bi se, porodično odelenje . Danas se to kaže, multi nacionalna kompaktna sredina .Nezavisno od toga , rasli smo bezbrižno i veselo.
Sećanje na tu bezbrižnost , bar meni , narušava jedan neobičan događaj koji je povezao dramatično mnoge sudbine - sad to znam.
Naime; jednog dana učiteljica u dobrom raspoloženju , stavi ruke na Dragana cigu i belog Radovana - pa reče : Jao deco , što ste lepi !
Nije učiteljica pogrešila ; zaista su bili međ najlepšim dečacima u odelenju . Ali, Radovan skoči kao oparen i reče : Ja neću da budem isto lep !
Zaplaka se i trkom izlete iz učionice , te niz hodnik pobeže iz škole .
Kao po dogovoru , ustaše Ana i Milovan i briznuše u očajan plač . Poče da plače i Dragan ciga . Mi ostali u smeh i kikot . Deca ko deca !
Učiteljica zbunjena , poče da nas umiruje ; pa na kraju raspusti čas .
Sva deca veselo otrčaše kućama , samo osta ono troje i dalje da plače.
Nikad nisam saznao kako se ovo završilo u očima roditelja i školske uprave, ali znam da sudbine ove dece povezaše se čudnovatim životnim nitima , koje istkaše čudne životne priče .
Da ne zaboravim ; još kao deca: Ana , Radovan , Dragan i Milovan neprestano su se zajedno igrali - kao i ostala deca s njima .U ostalom ceo kraj je prijateljovao , tako da deca nisu bila upućena na nešto što se danas zove diskriminacija . I posle ove plačke i bežanije , sve se nastavilo svojim uobičajenim tokom . No , Radovan nije hteo da bude isto lep ; a taj bol koji ga je nagnao u plač , izazvao je saosećajnost i bol kod Ane, Milovana i Dragana -- danas sam siguran u to . I ne samo tad , u svemu je uvek hdeo da bude nekako drugačiji od druge dece. I što je interesantno , uvek je imao podršku od Ane, Milovana i Dragana .

Pošalji "Ja neću da budem isto lep" na Facebook Pošalji "Ja neću da budem isto lep" na Google Pošalji "Ja neću da budem isto lep" na My Yahoo! Pošalji "Ja neću da budem isto lep" na Live Pošalji "Ja neću da budem isto lep" na MySpace Pošalji "Ja neću da budem isto lep" na Twitter Pošalji "Ja neću da budem isto lep" na Digg Pošalji "Ja neću da budem isto lep" na del.icio.us

Ažurirano 13.02.2011. u 13:10, autor: 123loncar

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. djurdja5 (avatar)
    Detinjstvo prepuno igara, zajedništva, ljubavi:
    žmurke uveče, ‚jurke-‚šuge‚‚ , jelečkinje barjačkinje, neka bije neka bije ova lopra,
    Cincili bomboli,Pozorišta; predstave, komedije,pantomima,



    namesti se namesti, kauboja indijanaca, cirkusa,



    igre bez granica,odbojke, pokvarenih telefona, pravljenje kolibe, šatora, dvorca.
    Autoputa, reli staza, izmedu dve vatre, konopca, lastiša, crtanje po asfaltu, školice,
    zimi pravljejnje Sneška Belića, tvrđave, staze, klizaljke, turnire u tenisu,košarke, ratova,

  2. 123loncar (avatar)
    ... i još jedna omiljena igra : kolektivno slikanje u snegu ... a najlepše u parovima ( tad je bilo obavezno devojčica i dečak ) -- bez toga se život nije mogao zamisliti -- zar ne ....

    ...a ovo o pomorcima toliko se iskomplikovalo u mojoj glavi da sam sanjao snove o tome ....
    ...poslednji takav san , verovatno oproštajni imao sam odrastao - baš odrastao ( posle armije ) ....
    sanjam da plivam Dunavom sa mojim drugom nizvodno prema adi , a pored ade uzvodno plovi fantastičan
    jedrenjak ... nekako farba se ogulila snjega - star je ; ali u tako dobrom stanju da prosto čovek šizne ...
    pored glavna tri jedra , ima kao stare fregate još tridesetak manjih jedara .. sunce puca od sjaja , a on u njemu
    poprimio neku žarko narnđžasto u žutu boju sa prelivima .. a jedra prepuna vetra ... pramac seče vodu ... talasi
    koje pravi zapljuskuju sve ... sa broda čujem neko svira starog Pjera, a od posade nema nikog na njemu... sam , vilenjački jedrenjak , čeka nas ... i danas se sećam tog sna .. verovatno da je to bio jedan u nizu od poslednjih dečačkih .. evo i sad žalim što nisam uspeo da doplivam do tog jedrenjaka ... da osaetim mokrom nogom njegovu palubu - makar u snovima ... ko zna , možda ću nekad negde da preplivam te vode i popnem se na palubu svog broda iz dečačkih snova ... jednom ... dotad slušaću ovu pesmu koju sam tad čuo plivajući :

  3. zxy (avatar)
    Mnogo šta od budućeg života može se videti još tada ,dok smo deca.
    Nije rečeno uzalud:dete je otac čoveka
    Kad se pogleda sad unazad vidimo te puteve sudbine ,povezsne,smislene,i jasno nam bude.I to da moglo se videti i tada sve za oči iskusne što su znale da vide.
  4. mari47 (avatar)
    Lepo ispričana priča iz detinjstva.
    Čitajući je, pomislila sam da su sva detinjstva
    ustvari ista; svi se sećamo slika u snegu, a snegova
    je baš bilo i dugo su trajali, posle se istopili a ti dani
    u nama nikad. I poruka iz priče je lepa.
    Setna sam baš.
    I
  5. 123loncar (avatar)
    Hvala ! Ja sam zaljubljenik u te očeve odraslih ljudi ( kako reče ZXY ) , u te slike iz snegova ... ponekad pomislim da ljude gnjavim stim ... no zaista ima tu nečeg što definiše globalne konture naših karaktera - a oni pak u mnogo čemu u životu donose odluke umesto promišljenog razuma ... u pravu si ZXY ; a ono opet kao Mari , volim to detinjstvo ( kako moje tako i ljudi oko mene ) ... pozdrav !