Smeh 2 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

dobra predskazanja

Smeh 2

Oceni ovaj blog
Dok se talog prevrnutih soljica za kafu susio, jos jednom je sa drugaricama pretresla desavanja i svoja zapazanja, sto je bilo praceno smehom.
“Zagrejao se za tebe.”, jedna je postavila konacnu dijagnozu, u koju je ona zelela da veruje, ali u koju je jednim svojim delom sumnjala, s obzirom na njegovo ponasanje prema drugim zenama, koje su u njegovoj blizini podsecale na navodjene rakete
“Jeste bre, zagrejao se i to opasno.”, navalila je druga.
Pomisao da ce morati u potpunosti da se skine i da ce je on videti izazvala je jos jedan talas nezadrzivog smeha, smeha koji je prikrivao njenu nelagodu sto ce biti gola pred svim tim ljudima u operacionoj sali, dok je necime ne pokriju. Postalo joj je prihvatljivo da je on vidi kao pacijenta, ali nikako nije mogla da prihvati cinjenicu da je vide i ostali, ni na jedan nacin.
“Aha i onda ce on da malo da operise, a malo da gvirka pod pokrivac.”, zezala ju je druga drugarica.
“Najbolje da urezem njegove inicijale….”, nakezila se, slobodna i opustena medju onima koje je poznavala.
“Neeee….stavi zastavicu, da pokazes da je teritorija obelezena i u vlasnistvu.”, odgovorila joj je prva, uzvrativsi veseli kez.
Smejale su se. Cela soba, stan, zgrada, ceo taj lepi, divni i ruzicasti svet se smejao zajedno sa njom.
Te veceri su izasle. Kao i obicno, kao i uvek privukle su paznju. Kao i uvek uzivala je u pogledima muskaraca, bez ikakve zelje da uspostavi kontakt sa bilo kojim. Ne tu i na takvom mestu.

Vrativsi se u bolnicu, u sobi je zatekla samo jednu zenu. Caskale su uz kafu. Nije ga ocekivala, ali on se pojavio na vratima. Pruzio joj je ruku da se pozdrave, prihvatila je spustene glave.
Drzeci je mekano za ruku, promumlao je “Gde si bila?”. Ukapirala je da je i njemu, zbog necega, bilo neprijatno.
“Kuci.”
“Kako si se provela?”
“Lepo. A Vi?” Vi. Vi je bila jos jedna stvar koju je mrzela. S obzirom da je procenila njegove godine i s obzirom da te godine nisu bile ni blizu njenih, nije mogla da prevali ti. Koliko god se trudila, koliko god puta sebi obecala da ce mu se prva obratit i reci ti, nesto joj nije dalo. Drzala je distancu.
“Malo sam radio.”
Pustio joj je ruku. Zena u sobi mu se obratila i on se vratio u svoje uobicajeno veselo stanje. Nije pohvatala o cemu su pricali. Samo je cula kada je on toj zeni rekao
“U ocima se sve vidi.”, a onda se obratio njoj sa pitanjem “Jel da?”.
Osetila se uhvacenom na delu. Pogledala ga je, pustivsi ga da vidi ono sto je bilo u njenim ocima i da to protumaci kako on zeli.
Tog istog dana su je kratko ispitali u vezi prethodnih oboljenja, operacija, postojanja ili ne postojanja hronicnih oboljenja, kontracepcije…. Te veceri joj je sestra ponudila bromazepam, ako joj bude bilo potrebno. Nije joj trebao, iako nije mogla da spava, vec je kao i prethodnih noci lutala hodnicima i povremeno u wc-u zapalila koju. Posle dugo vremena intenzivno su je mucile misli vezane za operaciju i totalnu anesteziju. Sa druge strane, svaka misao na njega joj je davala nadu da ce sve ispasti kako treba.

Dan O. Sestra ju je povela u deo gde su bile operacione sale. Dok se iznutra tresla od neuobicajene hladnoce, posledice prikrivenog straha, spolja je izgledala savrseno mirna. Da joj je neko opipao sake i stopala, pomislio bi da pipa mrtvaca. Srela ga je usput. Pogledao ju je i samo jednom, kratko, izbegavsi njen pogled. Sestra, koja ju je vodila, uvela ju je u prostoriju koja je prethodila operacionoj sali i rekla joj da se skine, legne na pokretni krevet i dala joj pokrivac. Dok je cekala da se neko pojavi, razmisljala je o totalnoj anesteziji i o tome da je mozda trebala prethodnog dana, kada je rekla da je jedina prethodna operacija bilo vadjenje krajnik, takodje u totalnoj, jer je bila dete, da doda da se tom prilikom probudila. Taj deo je preskocila, jer je cula da su nekima krnuli anesteziju toliko da su ih na kraju jedva budili, a i zato sto je konstatovano da vadjenje krajnika nije nista. Na mahove se pitala gde je on i sta radi u tom trenutku.
Dosao je anesteziolog, zena, koja ju pitala da li pusi, da li pije, da li koristi narkotike. Da, ne, ne, odgovorila je. Zatim su joj dali injekciju sa necim za smirenje i jedna od sestara je pogurala krevet ka operacionoj sali. Ostala je svesna, iako su joj sve zene rekla da se nece ili skoro se nece secati uvodjenja u salu. Ostala je svesna i kada je sama legla na operacioni sto, i onda kada je anesteziolog uzeo njenu ruku. Nije nista osecala samo se budna i sirom otvorenih ociju pitala kada li ce poceti, ne shvatajuci da je to pocetak i da samo cekaju kada ce ona zatvoriti svoje lepe okice, sto se na kraju i desilo. Jos jednom ih je otvorila i videla neku sestru u podnozju stola, i cula je kako uzvikuje “Streptomicin…kubika”. Zaspala je.


Prvo je osetila da joj je sto na kome lezi kratak, a onda se probudila. Na levom zidu su bile police, od poda do plafona, ispunjene knjigama, a u desnom uglu, ispred nje, mali radni sto, kroz prozor je videla sumu. Zapitala se na cemu to lezi, nije bila sigurna, a onda je shvatila da lezi na bilijarskom stolu. Pogledala je okolo i videla da svi oko nje nose bele kapice i bele maske. To joj je bilo tako uocljivo.
“Gde sam?”, upitala je. Cula je da je neko odgovorio da nista ne brine.
“A operacija, kada ce operacija?”, setila se.
“Operacija je otkazana.”, opet je cula neciji glas.
“Idem onda gore”, rekla je i prosla kroz vrata na koja je usla i poletela do sobe u kojoj je lezala. Uspela je da vidi samo gornje prozore, kad ju je nesto povuklo nazad u biblioteku. Osetila je jezu, zlo. Govorili su joj “Ostani sa nama.” Shvatila je da su to mrtvi, koji kao da su joj se, iza belih maski, zlurado kezili. “Ne smem da ostanem” pomislila je i ponovo poletela ka izlazu, a oni su joj se nakcili na ruke i noge. Vise to nisu bili ljudi, vec senke. Oslobodila se i nastavila. Odjednom se nasla u gustoj, gustoj magli, nista nije videla, ni levo, ni desno, ni ispred sebe, i ponovo se zapitala gde se nalazi. Nije mogla da se seti. Premisljala se da li je bila u kupovini ili gde i u trenu secanje joj se vratilo- trebalo je da bude operisana. Ali, i dalje nije znala gde se nalazi. Prvo je zvala mamu, a onda se setila njega i pocela da ga doziva. Niko nije odgovarao. I opet se secanje vratilo u trenutku, secanje na to da je upravo pobegla od mrtvih. “Ne smem da se vratim tamo.”, zbog cega je nastavila da ide kroz maglu pravo napred. Neocekivano kroz glavu joj je proslo “Ja jesam u operacionoj sali, operacija je u tok. Moram da se vratim u svoje telo.” I mrak, izgubila je svest. Pocela je da se budi, mutno, kao da je pod ledom, je videla salu. Sada je bila sigurna da je operacija u toku, ali i da ne sme da se vraca tamo, jer ce je mrtvi cekati. Jedva poluotvorenih ociju razaznavala je oko sebe.
“Moram da im kazem.” Trazila ga je i ugledala ga je tik iznad nje, se desne strane, a sa leve je bio drugi hirurg. Znala je da je iznad nje i da je to on, nije mogla da promasi, iako je izgledao jako daleko i umanjeno. Niko nije primetio da je budna. Nastavila je da ga posmatra, kako radi. Nije se plasila, niti ju je uzbudjivalo to sto je budna, a i bilo je zabavno da ga posmatra kako radi. Volela je da ga gleda u svakoj prilici. Nije ni pomislila, da ce se budjenje nastaviti. Na to ju je podsetio prvi talas bola. Viknula je njegovo ime. Slova njegovog imena jasno su odzvonila u glavi, ali reci nije bilo. Ponovo je viknula i dodala “Budna sam.” Reci nije bilo. Shvatila je da nema svrhe, samo je intenzivno nastavila da ga posmatra. Drugi talas bola je usledio, i bio je podnosljiv, kao i prvi. U kratkom rastojanju usledio je i treci talas, strahovit bol. A onda, bez vremenskog razmaka, cetvrti talas se zalepio za treci i to vise nije bolelo, peklo je.
Okrenuo se. Cula je kako kaze “Budna je.” Pomislila je da ce umreti, pomislila je na to da ga vise nece videti i to je bolelo, bila je i besna i tuzna. Nije zelela da umre, jer je zelela jos da ga gleda. A onda, jer je pecenje postalo neizdrzivo, pomislila “Odoh ja odavde.” Puklo joj je pred ocima.
Osetila je udarac, u predelu grudnog kosa i cula necije reci, zenski glas, “Evo je.” Zabolelo ju je, ali bol se nije rasirio, kao sto se bol kao posledica udarca siri, vec je iznenada prestao. Zaspala je.

Otvorila je oci. Odmah je prepoznala operacionu salu i velika svetla iznad nje. Prva pomisao, ujedno i tacna, bila je “Sklonili su se da ih ne vidim.” Medjutim, vratilo joj se secanje na prethodni dogadjaj i palo joj je na pamet da su je mozda proglasili mrtvom i otisli, a da je neko trebao da dodje i pokupi je. “Moram da ostanem budna.” Gledala je u velika svetla ne trepcuci. “Moram da im kazem da sam ziva”, ali nije mogla da progovori, nije mogla da se pokrene. “Suze….Moram da placem…. da vide da sam ziva.” Malo je falilo da zaplace, a onda se setila da je rana sveza i da bi to moglo da je poremeti. Suzdrzala se i istovremeno osetila kako je nesto tera da zatvori oci. Nije zelela.Odbijala je da zatvori oci i da se prepusti. U delicu sekunde ih zatvorila i ponovo otvorila, i tada je shvatila, na neki nacin, da to nije smrt, da to deluje anestezija i prepustila se.

Budila se, nista se nije desavalo. Nazirala je ljude oko sebe, “Gotovo je, operacija je zavrsena.”. Opet je upala u maglu. Ovog puta su, u magli, oko nje bile senke, koje su je hvatale, ali nije se plasila, bila je skroz opustena, osecala se bezbedno”To je od anestezije.” A onda je cula njegov glas tih, ali besan, slican rezanju psa “Vidis da ne moze.” Zapitala se sta i ko ne moze i skoro istovremeno osetila gusenje. “Ne mogu da disem. Ja ne mogu da disem”. Strah se uzvrteo. Cula je glas anesteziologa tik uz nju “Disi.” Brzo i bez razmisljanja je udahnula. Traljavo, i dalje se gusila. Uspela je da se koncentrise i udahnula je jos jednom. Osetila je proboj u plucima, znala je da udahnula. Mogla je ponovo da se opusti. Izgubila se.

Pošalji "Smeh 2" na Facebook Pošalji "Smeh 2" na Google Pošalji "Smeh 2" na My Yahoo! Pošalji "Smeh 2" na Live Pošalji "Smeh 2" na MySpace Pošalji "Smeh 2" na Twitter Pošalji "Smeh 2" na Digg Pošalji "Smeh 2" na del.icio.us

Ažurirano 27.08.2013. u 18:56, autor: dobra predskazanja

Kategorije
Nekategorizovano