Zajedno sa najboljom drugaricom, zakoracila je u cekaonicu. Nosila je letnju trenerku, majcu, i patike, bez sminke, bez icega. Gola.
Prisla je prijemnom salteru i pitala da li se tu predaju knjizice. Sestra joj je pokazala tri kutije i rekla da izabere kod koga hoce, ako prvi put dolazi.
Procitala je tri imena, za nju bez ikakvog znacenja.
Dr.A DrM Dr.P
Za trenutak je zastala, kao premisljajuci se i na kraju ostavila knjizicu. Kao i obicno, kada nije znala gde sta da stavi, stavljala bi to, ne u sredinu, kako bi drugi rekli, vec u centar kako bi ona rekla.
Ostavila je knjizicu u sredisnju kutiju i sela pored drugarice.
“Kod koga si?”
“Kod nekog dr.M.”
Bila je povredjena. Ne toliko da joj je povreda ometala svakodnevne aktivnosti, ali dovoljno da joj smeta, dovoljno da moze da se kaze da nije potpuno zdrava, a i povremeno ju je bolela.
Letnji, dosadni dan je odmicao, proslo je podne, cinilo joj se da nikada nece biti prozvana, da ce joj na kraju reci da dodje sutra. Koje sutra, svaki sledeci dan je mogao biti neko sutra, bliska buducnost nekom buducem danu. Izasla je vise puta da zapali, vracala se, pricala sa drugaricom, sa nekim pacijentima. Neki su imali povredu slicnu njenoj.
“Ej ne brini”, rekao joj je jedan decko “zavrse sve u lokalnoj i skoro odmah ides kuci. Ili cak ambulantno, ne moras ni da lezis.”
Odglumela je, delom pred sobom i u potpunosti pred drugima, nadu. Kljuckalo ju je to sto je njena povreda presla u hronican tok, a nije nikome zelela bilo sta da objasnjava.
“Imate li ovde zenskog hirurga”, cicao je neki babac ispred saltera “Hocu zenskog hirurga.”
“Mozda se babac plasi svoje reakcije na muskog hirurga.”, rece drugarici. Usledila je serija slika, koje su ispoljavale kroz reci. Smejale su se.
Naisao je od nekuda. Iskrsnuo, sav smesan, kako joj se ucinilo na prvi pogled. Onda je nestao. I opet se pojavio. Letao je iz jedne u drugu ambulantu. Nestajao je i pojavljivao se, uvek iz nekog drugog pravca u odnosu na pravacu kojem je otisao. Caskao je sa pacijentima u prolazu. Primetila je da procenjuje pacijentkinju u suknjici sa povredom ruke. Smejale su se njemu i njegovoj reakciji na suknjicu.
“Ovaj ce da me operise. A ja cu da skacem sa operacionog stola i jurim ga okolo”, rece kroz smeh.
“Taj te merka svaki puta kada prodje.”, odgovorila joj je drugarica.
“A? Jeste merka me.”, uzvrati cinicno, jer ona vise sebe nije dozivljavala kao bice, nego kao povredjeno bice.
“Merka te, pogledaj”
Pogledala ga je namerno ozbiljno, svojim krupnim ocima. Pogledao ju je ispitivacki, mrsteci se, zainteresovano, ali ne na nacin koji je ocekivala, na nacin koji je njena drugarica opisala. Barem je ona tako mislila. Sklonila je pogled, podigavsi svoj prcasti nosic.
Prozvali su je. Pre nego sto je usla, rekla je drugarici smejuci se “Sta sam ti rekla, ovaj mi ne gine.”
Usla je. Vrpoljio se na stolici. Pitao ju je zbog cega je dosla. Pokusala je da mu objasni istoriju. Zapevao je.
“Ovaj mene zajebava.”, besno je pomislila i tresnula mu dokumentaciju na sto “Evo Vam.”. Zacutao je i pogledao. Trazio je da se skine, da pogleda. Uradila je sta je trazio, nevoljno, buduci da je, u sustini, bila stidljiva. Nije gledala ni u koga. Kratko je pogledao povredu.
“Sredicu brzo to.”, rekao joj je, popunjavajuci neki papiric, “Ovo ces predati na salter, da ti zakazu prijem.”
“Lokalna?”, ipak se ponadala.
“Totalna.”, puklo je. Njene slutnje su se ostvarile. Stajala je, gledala ga, bez reci, bez ijedne misli. Tek kasnije se zapitala na sta je licela, kada je i on zbunjeno pokusao i recima i gestikulacijom da joj objasni da to nije nista strasno i da je u pitanju kratka i laka operacija.
Vrativsi se se kuci, pogledala je njegov potpis. Pisalo je dr. L. Smejala se, razgovarala je sa nekim za koga je mislila da je neko drugi. Jedino objasnjenje je bilo to da je u medjuvremenu, dok je cekala, prosla smena i da je njenu knjizicu neka sestra, po svom izboru, stavila kod njega, da je ne bi vracala. Dani su odmicali, dan prijema, koji je iznenadjujuce brzo zakazan, se blizio. Cesto joj je on okupirao misli. Imala je potrebu da prica o njemu. Pricajuci o njemu, sa drugima, pricala je uvek kroz podrugljivu salu, trazeci na taj nacin opravdanje zasto se na pomen njegovog imena smeje i istovremeno braneci se od njega i njegovih ociju, koje su bile iste boje kao i njene.Osecanja su je zbunjivala. Razmisljajuci o njemu, otkrila je da je istovremeno i odbija i privlaci. Tu drugu rec, privlaciti, nije do kraja sebi priznavala. Potencirala je odbijanje. Ali, verovala mu je. Nepoznatom coveku. I nije se plasila ni operacije, ni totalne anestezije.
Primili su je. Soba sa 7 kreveta. Zene oko nje, brbljiva, radoznala, odvratna tela. Sve je bilo odvratno, i ona samoj sebi. Plakala je, a onda su suze presusile. Nije se plasila operacije, ni bolova, koji su, pretpostavljala je, trebali da uslede, vec toga sto ce zavisiti od drugih i njihove dobre volje. Barem prvi dan, u sok sobi. Ta bespomocnost, koju je ocekivala, ju je plasila. Poslednji put je bila bespomocna kao dete, a tada o tome nije ni razmisljala.
Usao je u sobu. Podigla je glavu sa jastuka, nije izdrzala. I bila je gotova, nije bio ni smesan, ni cudan. Pogledi se sretose. On je upita “Jesi li spavala?”
“Da”, slagala je, srecna sto je on njeno uplakano lice zamenio sa tek probudjenim.
Otisao je. Vratila je glavu na jastuk, krvnicki grizuci usne u pokusaju da zaustavi smeh.
“Opet places.”, obrati joj se jedna od zena, cuvsi njen kikot.
“Prestajem.”, promrmlja i onda iskoci iz kreveta i u dva skoka, jedva zadrzavajuci ledenu masku na licu, izlete iz sobe, u pravcu wc-a. Ni tamo nije smela da dusi da oduska, ali je bilo olaksanje sto je mogla relativno mirno da se poluglasno smeje. I niko i nista vise joj nije bilo odvratno.
Drugarica je dobila poruku – Izgleda da sam se malo zaljubila.
U predvecerje, pozvao ju je u bolnicku ambulantu na pregled. Bili su sami. Skinula se ne gledajuci ga, nije smela da ga pogleda, a i bilo joj je neprijatno sto se pred njim skida u tom odnosu pacijent -doktor. Ma sta rekla, ma sta uradila pred drugim poznatim ljudima, a i nepoznatim ljudima, u afektu ili iz hira, bila je stidljiva, narocito u blizini onoga u koga je bila zaljubljena, sto je cesto prikrivala drskoscu i pogledom koji je sekao ili nezainteresovanoscu. Jos jednom je pogledao povredu i rekao joj da to nije nista strasno, i da ce sve on to da sredi i da ona nista ne brine. Na kraju je dodao “Ti si mlada zena, a uz to jos i lepa.” Nasmejao se, jos jednom ju je pogledao i, kako se njoj ucinilo, zbrisao iz ambulante, ostavivsi je samu, da se skoro pa slobodno smeje.
Rekli su joj da bi operacija trebala da bude treci dan od dana prijema. Setkala je po hodnicima u nadi da ce ga sresti, a u sobi, iz krveta, pazljivo osluskivala kada ce cuti njegove korake. I kao da je imala sluh zivotinje, mogla je da prepozna njegove korake, medju svim ostalim koracima i glasovima. Pomisao na totalnu anesteziju je bila u potpunosti potisnuta, kao da nije bila u bolnici, vec u bajci.
Iako ga je iscekivala, svaki put kada bi usao u sobu nije obracala paznju na njega. I svaki put, kada bi on izasao, je mrzela to sto nikada ozbiljno zaljubljena nije umela da ispolji ono sto oseca, sto nije umela da flertuje, opusti se, prica, radi bilo sta, nego se povlacila u sebe, blokirana, u nekom nemom grcu, kao da se stidela i plasila sopstvenih osecanja i erupcije koja je mogla da usledi. Mrzela je to sto nije imala talenta za spontanu komunikaciju. Pogledali bi im se tek po neki put sreli, kada bi ona bila nepazljiva i on uspeo da uhvati njen pogled. Cavrljao je sa drugim zenama, ali ne i sa njom. Samo jednom joj se iznenada obratio pitanjem, unevis joj se pri tom u lice “A jesi li ti udata?”, iako niko nije pominjao udate zene. Citala je neku knjigu, i kao nezadovoljno, sto je prekida, odgovorila “Nisam udata.” Posle joj je bilo zao sto ju je njena jezicina, koja je umela povremeno veselo da palaca izdala i taj put, i sto ga nije pitala da li je on ozenjen.
Nocu, kada bi sve utihnulo, zarivala bi glavu u jastuk, guseci smeh ili bi izlazila i lutala hodnicima. Danju se smejala, kada bi do nje dopro smeh drugih zena, sa kojima se trudila da prica, onoliko koliko su joj sopstvene misli o njemu dozvoljavale, jer to je bila prilika da se i ona smeje luda i srecna u svom ludilu, a da je niko ne pita cemu se smeje.
U ta tri dana shvatila je da on nije privlacan samo njoj, nego i drugim zenama, premda se njoj ucinio smesan. Sve su znale ko je on, onaj lepi, onaj veseli, onaj mladi. Bilo joj je zanimljivo da posmatra zene kako se smeulje na pomen njegovog imena, narocito reakcije sredovecnih zena na ono mlad, jer on se njoj uneo u lice i ona je zapazila kako se sitne bore mreskaju na njegovom licu, oko ociju i uglova usana, sto joj je ukazalo da on i nije bas mlad, kako je izgledalo na prvi pogled. Nije imala srca da im kaze da je on najverovatnije jos malo pa njihov vrsnjak, koji dobro izgleda. Sestre su mu se smeskale i u njegovom prisustvu se trudile da budu sto zabavnije i zanimljivije, a on je to njihovo ponasanje i podsticao. Osmesi pojedinih sestara liceli su joj na grimase lovaca, koji su na tragu plenu. Krajem treceg dana je bila obavestena da je zbog nepredvidjenih hitnih slucajeva i guzve odlozena operacija i da ce moci kuci, na vikend.
Prisla je prijemnom salteru i pitala da li se tu predaju knjizice. Sestra joj je pokazala tri kutije i rekla da izabere kod koga hoce, ako prvi put dolazi.
Procitala je tri imena, za nju bez ikakvog znacenja.
Dr.A DrM Dr.P
Za trenutak je zastala, kao premisljajuci se i na kraju ostavila knjizicu. Kao i obicno, kada nije znala gde sta da stavi, stavljala bi to, ne u sredinu, kako bi drugi rekli, vec u centar kako bi ona rekla.
Ostavila je knjizicu u sredisnju kutiju i sela pored drugarice.
“Kod koga si?”
“Kod nekog dr.M.”
Bila je povredjena. Ne toliko da joj je povreda ometala svakodnevne aktivnosti, ali dovoljno da joj smeta, dovoljno da moze da se kaze da nije potpuno zdrava, a i povremeno ju je bolela.
Letnji, dosadni dan je odmicao, proslo je podne, cinilo joj se da nikada nece biti prozvana, da ce joj na kraju reci da dodje sutra. Koje sutra, svaki sledeci dan je mogao biti neko sutra, bliska buducnost nekom buducem danu. Izasla je vise puta da zapali, vracala se, pricala sa drugaricom, sa nekim pacijentima. Neki su imali povredu slicnu njenoj.
“Ej ne brini”, rekao joj je jedan decko “zavrse sve u lokalnoj i skoro odmah ides kuci. Ili cak ambulantno, ne moras ni da lezis.”
Odglumela je, delom pred sobom i u potpunosti pred drugima, nadu. Kljuckalo ju je to sto je njena povreda presla u hronican tok, a nije nikome zelela bilo sta da objasnjava.
“Imate li ovde zenskog hirurga”, cicao je neki babac ispred saltera “Hocu zenskog hirurga.”
“Mozda se babac plasi svoje reakcije na muskog hirurga.”, rece drugarici. Usledila je serija slika, koje su ispoljavale kroz reci. Smejale su se.
Naisao je od nekuda. Iskrsnuo, sav smesan, kako joj se ucinilo na prvi pogled. Onda je nestao. I opet se pojavio. Letao je iz jedne u drugu ambulantu. Nestajao je i pojavljivao se, uvek iz nekog drugog pravca u odnosu na pravacu kojem je otisao. Caskao je sa pacijentima u prolazu. Primetila je da procenjuje pacijentkinju u suknjici sa povredom ruke. Smejale su se njemu i njegovoj reakciji na suknjicu.
“Ovaj ce da me operise. A ja cu da skacem sa operacionog stola i jurim ga okolo”, rece kroz smeh.
“Taj te merka svaki puta kada prodje.”, odgovorila joj je drugarica.
“A? Jeste merka me.”, uzvrati cinicno, jer ona vise sebe nije dozivljavala kao bice, nego kao povredjeno bice.
“Merka te, pogledaj”
Pogledala ga je namerno ozbiljno, svojim krupnim ocima. Pogledao ju je ispitivacki, mrsteci se, zainteresovano, ali ne na nacin koji je ocekivala, na nacin koji je njena drugarica opisala. Barem je ona tako mislila. Sklonila je pogled, podigavsi svoj prcasti nosic.
Prozvali su je. Pre nego sto je usla, rekla je drugarici smejuci se “Sta sam ti rekla, ovaj mi ne gine.”
Usla je. Vrpoljio se na stolici. Pitao ju je zbog cega je dosla. Pokusala je da mu objasni istoriju. Zapevao je.
“Ovaj mene zajebava.”, besno je pomislila i tresnula mu dokumentaciju na sto “Evo Vam.”. Zacutao je i pogledao. Trazio je da se skine, da pogleda. Uradila je sta je trazio, nevoljno, buduci da je, u sustini, bila stidljiva. Nije gledala ni u koga. Kratko je pogledao povredu.
“Sredicu brzo to.”, rekao joj je, popunjavajuci neki papiric, “Ovo ces predati na salter, da ti zakazu prijem.”
“Lokalna?”, ipak se ponadala.
“Totalna.”, puklo je. Njene slutnje su se ostvarile. Stajala je, gledala ga, bez reci, bez ijedne misli. Tek kasnije se zapitala na sta je licela, kada je i on zbunjeno pokusao i recima i gestikulacijom da joj objasni da to nije nista strasno i da je u pitanju kratka i laka operacija.
Vrativsi se se kuci, pogledala je njegov potpis. Pisalo je dr. L. Smejala se, razgovarala je sa nekim za koga je mislila da je neko drugi. Jedino objasnjenje je bilo to da je u medjuvremenu, dok je cekala, prosla smena i da je njenu knjizicu neka sestra, po svom izboru, stavila kod njega, da je ne bi vracala. Dani su odmicali, dan prijema, koji je iznenadjujuce brzo zakazan, se blizio. Cesto joj je on okupirao misli. Imala je potrebu da prica o njemu. Pricajuci o njemu, sa drugima, pricala je uvek kroz podrugljivu salu, trazeci na taj nacin opravdanje zasto se na pomen njegovog imena smeje i istovremeno braneci se od njega i njegovih ociju, koje su bile iste boje kao i njene.Osecanja su je zbunjivala. Razmisljajuci o njemu, otkrila je da je istovremeno i odbija i privlaci. Tu drugu rec, privlaciti, nije do kraja sebi priznavala. Potencirala je odbijanje. Ali, verovala mu je. Nepoznatom coveku. I nije se plasila ni operacije, ni totalne anestezije.
Primili su je. Soba sa 7 kreveta. Zene oko nje, brbljiva, radoznala, odvratna tela. Sve je bilo odvratno, i ona samoj sebi. Plakala je, a onda su suze presusile. Nije se plasila operacije, ni bolova, koji su, pretpostavljala je, trebali da uslede, vec toga sto ce zavisiti od drugih i njihove dobre volje. Barem prvi dan, u sok sobi. Ta bespomocnost, koju je ocekivala, ju je plasila. Poslednji put je bila bespomocna kao dete, a tada o tome nije ni razmisljala.
Usao je u sobu. Podigla je glavu sa jastuka, nije izdrzala. I bila je gotova, nije bio ni smesan, ni cudan. Pogledi se sretose. On je upita “Jesi li spavala?”
“Da”, slagala je, srecna sto je on njeno uplakano lice zamenio sa tek probudjenim.
Otisao je. Vratila je glavu na jastuk, krvnicki grizuci usne u pokusaju da zaustavi smeh.
“Opet places.”, obrati joj se jedna od zena, cuvsi njen kikot.
“Prestajem.”, promrmlja i onda iskoci iz kreveta i u dva skoka, jedva zadrzavajuci ledenu masku na licu, izlete iz sobe, u pravcu wc-a. Ni tamo nije smela da dusi da oduska, ali je bilo olaksanje sto je mogla relativno mirno da se poluglasno smeje. I niko i nista vise joj nije bilo odvratno.
Drugarica je dobila poruku – Izgleda da sam se malo zaljubila.
U predvecerje, pozvao ju je u bolnicku ambulantu na pregled. Bili su sami. Skinula se ne gledajuci ga, nije smela da ga pogleda, a i bilo joj je neprijatno sto se pred njim skida u tom odnosu pacijent -doktor. Ma sta rekla, ma sta uradila pred drugim poznatim ljudima, a i nepoznatim ljudima, u afektu ili iz hira, bila je stidljiva, narocito u blizini onoga u koga je bila zaljubljena, sto je cesto prikrivala drskoscu i pogledom koji je sekao ili nezainteresovanoscu. Jos jednom je pogledao povredu i rekao joj da to nije nista strasno, i da ce sve on to da sredi i da ona nista ne brine. Na kraju je dodao “Ti si mlada zena, a uz to jos i lepa.” Nasmejao se, jos jednom ju je pogledao i, kako se njoj ucinilo, zbrisao iz ambulante, ostavivsi je samu, da se skoro pa slobodno smeje.
Rekli su joj da bi operacija trebala da bude treci dan od dana prijema. Setkala je po hodnicima u nadi da ce ga sresti, a u sobi, iz krveta, pazljivo osluskivala kada ce cuti njegove korake. I kao da je imala sluh zivotinje, mogla je da prepozna njegove korake, medju svim ostalim koracima i glasovima. Pomisao na totalnu anesteziju je bila u potpunosti potisnuta, kao da nije bila u bolnici, vec u bajci.
Iako ga je iscekivala, svaki put kada bi usao u sobu nije obracala paznju na njega. I svaki put, kada bi on izasao, je mrzela to sto nikada ozbiljno zaljubljena nije umela da ispolji ono sto oseca, sto nije umela da flertuje, opusti se, prica, radi bilo sta, nego se povlacila u sebe, blokirana, u nekom nemom grcu, kao da se stidela i plasila sopstvenih osecanja i erupcije koja je mogla da usledi. Mrzela je to sto nije imala talenta za spontanu komunikaciju. Pogledali bi im se tek po neki put sreli, kada bi ona bila nepazljiva i on uspeo da uhvati njen pogled. Cavrljao je sa drugim zenama, ali ne i sa njom. Samo jednom joj se iznenada obratio pitanjem, unevis joj se pri tom u lice “A jesi li ti udata?”, iako niko nije pominjao udate zene. Citala je neku knjigu, i kao nezadovoljno, sto je prekida, odgovorila “Nisam udata.” Posle joj je bilo zao sto ju je njena jezicina, koja je umela povremeno veselo da palaca izdala i taj put, i sto ga nije pitala da li je on ozenjen.
Nocu, kada bi sve utihnulo, zarivala bi glavu u jastuk, guseci smeh ili bi izlazila i lutala hodnicima. Danju se smejala, kada bi do nje dopro smeh drugih zena, sa kojima se trudila da prica, onoliko koliko su joj sopstvene misli o njemu dozvoljavale, jer to je bila prilika da se i ona smeje luda i srecna u svom ludilu, a da je niko ne pita cemu se smeje.
U ta tri dana shvatila je da on nije privlacan samo njoj, nego i drugim zenama, premda se njoj ucinio smesan. Sve su znale ko je on, onaj lepi, onaj veseli, onaj mladi. Bilo joj je zanimljivo da posmatra zene kako se smeulje na pomen njegovog imena, narocito reakcije sredovecnih zena na ono mlad, jer on se njoj uneo u lice i ona je zapazila kako se sitne bore mreskaju na njegovom licu, oko ociju i uglova usana, sto joj je ukazalo da on i nije bas mlad, kako je izgledalo na prvi pogled. Nije imala srca da im kaze da je on najverovatnije jos malo pa njihov vrsnjak, koji dobro izgleda. Sestre su mu se smeskale i u njegovom prisustvu se trudile da budu sto zabavnije i zanimljivije, a on je to njihovo ponasanje i podsticao. Osmesi pojedinih sestara liceli su joj na grimase lovaca, koji su na tragu plenu. Krajem treceg dana je bila obavestena da je zbog nepredvidjenih hitnih slucajeva i guzve odlozena operacija i da ce moci kuci, na vikend.