Pohvala ludosti ili čega već?
Pre par godina zvao me brat da dodjem kod njega u Ameriku. Uhvatila ga nostalgija, pa me zvao, kao da je to par kilometara odavde. Ja se zamislim, što ne bih otišao i krene razrada plana. Kako u američkoj ambasadi samo mene čekaju da mi daju vizu, pitam one koji su dobili taj pečat u pasošu kako su do njega došli. Ispostavi se da treba brdo papirologije i da se uplati neka svota koja se ne vraća, naravno, bez obzira na njihovu odluku. Saznam i da je moj prijatelj, kad je hteo da ide u posetu svom bratu, dobio vizu, ali da tu istu vizu nisu dali supruzi, što smo mi protumačili da je ova ostala kao garancija da će da se vrati.
Znači, ja treba da nekog Džon Smita u ambasadi ubedim da nemam nameru da ostajem u Americi, već da ću se vratiti. Ja zaista i nemam neku ambiciju da živim u Americi, otišao bih tamo kao turista par meseci i došao kući. Ko bi u to poverovao... Zato bih morao da podnesem papire o nekretninama u vlasništvu. Tu sam u plusu, imam stan u centru. Ko u Americi ima stan u centru u vlasništvu? Samo bogataši! Tu prolazim. Stalni posao? I to imam... I tu prolazim! Ženu da ostane da čuva kuću? E, *******... Onda krenem da razmišljam u tom pravcu! Što se ja ne bih oženio, usrećio roditelje, babu, rodjake... A i viza bi se još lakše dobila!
Onda sam zaprosio jednu, kako da kažem, mnogo, mnogo dobru prijateljicu. Otvoreno, pošteno, bez kalkulacija sam joj rekao "Udaj se za mene!" Mislila je da se zezam... Kako tako odjednom? Pa, rekoh, i nije odjednom. Razmišljam već par dana, od kako hoću američku vizu, da i ja malo odsanjam taj američki san.
- Što baš ja? I moram li baš ja? - rekla je.
Nisam znao da li se femka ili kupuje vreme. No, ja sam iskren, pa sam i dalje otkrivao šta i kako...
- Slušaj, ljubavi, srce, dušo, zlato i ostale poštapalice... Moja supruga će, valjda je to normalno, da živi u mom, da ne kažem našem stanu. Ako se meni nešto desi dok sam tamo, stan ostaje njoj, to jest tebi u ovom slučaju!
Nije joj puno trebalo. Sekund-dva i odmah se nasmešila i pristala. Ja sam, možda, pogrešno reagovao... Nazvao sam je materijalistom. Eh, što ti je ljubav! Zbog vize i stana odustajemo od snova, nećemo više čekati princa na belom konju, ljubakati žabe da se pretvore u princa... Ma, materijalno je čudo!
Ostalo bi na tome, naravno, da moja nesudjena nije otputovala službeno u inostranstvo. Prag. I tu se ja raznežim, rešim da je stvarno zaprosim. Hteo sam da odem, kleknem, uradim kao u bajkama... Samo, nije ona romantična, pa što bih se mučio. Dovoljan je i sms! "Udaj se za mene! P.S. Da li te je neko do sada prosio u Pragu?" Čudo je ta tehnologija... Onda sam krenuo da razradjujem plan prosidbi. Ubrzo je otišla kod brata u Barselonu, a ja na letovanje. Ona u Španiji, ja na vrh Lovćena, gotovo 1700 metara nadmorske visine! Kud ćeš bolje prilike za prosidbu! Istovremeno u Barseloni i iznad oblaka!
Par dana kasnije sam otišao u Ulcinj. Tamo je albanska nacionalna manjina većina. Hoću li? Još kako! Pomoć prijatelja i sms koji glasi "Martohu me mua". Treba li prevoditi?
Ovo već postaje hobi, čini mi se... Viza već odavno više nije bila interesantna, brata prošla nostalgija, a mene želja za Amerikom. Čak mi i prosidbe više nisu činile neko zadovoljstvo. Jer, posle "Martohu me mua" stvarno nisam imao ideju kako opet to uraditi. Sve dok ona nije otišla u Istambul. Ko bi mogao da zna turski? Sigurno neko u Novom Pazaru! Ima li neki novopazarski sajt na internetu? Ima! Imaju li forum? Još kako! I tako, nepoznati prijatelj mi reče "Benlime evlenir misin". Čak je dodao da se "volim te" kaže "seni seviyorum". Kaže, slobodno joj i to kaži, ne može da škodi. Otkud znam da li će da škodi, mislim se, ali i opet je prosim!
I tako, ovo postaje hobi! Davno sam joj već rekao da će da me baci u bezdan onog trena kad pristane. Cena joj već otišla u nebesa! Jer, uvek će nekom moći da kaže "mene su prosili u Pragu, Barseloni, na albanskom, turskom, grčkom..." Grčkom? Umalo da zaboravim i ovaj poslednji sms! "Voitise mu kai ego na pragmatiso tha onira moy kai ela na pandreftis". Nešto kao "ostvari snove u Novoj godini, pomozi mi da ostvarim moje - udaj se za mene".
Dakle, pohvala ludosti ili čega već? Nemam pojma, ko zna neka mi javi.
Pre par godina zvao me brat da dodjem kod njega u Ameriku. Uhvatila ga nostalgija, pa me zvao, kao da je to par kilometara odavde. Ja se zamislim, što ne bih otišao i krene razrada plana. Kako u američkoj ambasadi samo mene čekaju da mi daju vizu, pitam one koji su dobili taj pečat u pasošu kako su do njega došli. Ispostavi se da treba brdo papirologije i da se uplati neka svota koja se ne vraća, naravno, bez obzira na njihovu odluku. Saznam i da je moj prijatelj, kad je hteo da ide u posetu svom bratu, dobio vizu, ali da tu istu vizu nisu dali supruzi, što smo mi protumačili da je ova ostala kao garancija da će da se vrati.
Znači, ja treba da nekog Džon Smita u ambasadi ubedim da nemam nameru da ostajem u Americi, već da ću se vratiti. Ja zaista i nemam neku ambiciju da živim u Americi, otišao bih tamo kao turista par meseci i došao kući. Ko bi u to poverovao... Zato bih morao da podnesem papire o nekretninama u vlasništvu. Tu sam u plusu, imam stan u centru. Ko u Americi ima stan u centru u vlasništvu? Samo bogataši! Tu prolazim. Stalni posao? I to imam... I tu prolazim! Ženu da ostane da čuva kuću? E, *******... Onda krenem da razmišljam u tom pravcu! Što se ja ne bih oženio, usrećio roditelje, babu, rodjake... A i viza bi se još lakše dobila!
Onda sam zaprosio jednu, kako da kažem, mnogo, mnogo dobru prijateljicu. Otvoreno, pošteno, bez kalkulacija sam joj rekao "Udaj se za mene!" Mislila je da se zezam... Kako tako odjednom? Pa, rekoh, i nije odjednom. Razmišljam već par dana, od kako hoću američku vizu, da i ja malo odsanjam taj američki san.
- Što baš ja? I moram li baš ja? - rekla je.
Nisam znao da li se femka ili kupuje vreme. No, ja sam iskren, pa sam i dalje otkrivao šta i kako...
- Slušaj, ljubavi, srce, dušo, zlato i ostale poštapalice... Moja supruga će, valjda je to normalno, da živi u mom, da ne kažem našem stanu. Ako se meni nešto desi dok sam tamo, stan ostaje njoj, to jest tebi u ovom slučaju!
Nije joj puno trebalo. Sekund-dva i odmah se nasmešila i pristala. Ja sam, možda, pogrešno reagovao... Nazvao sam je materijalistom. Eh, što ti je ljubav! Zbog vize i stana odustajemo od snova, nećemo više čekati princa na belom konju, ljubakati žabe da se pretvore u princa... Ma, materijalno je čudo!
Ostalo bi na tome, naravno, da moja nesudjena nije otputovala službeno u inostranstvo. Prag. I tu se ja raznežim, rešim da je stvarno zaprosim. Hteo sam da odem, kleknem, uradim kao u bajkama... Samo, nije ona romantična, pa što bih se mučio. Dovoljan je i sms! "Udaj se za mene! P.S. Da li te je neko do sada prosio u Pragu?" Čudo je ta tehnologija... Onda sam krenuo da razradjujem plan prosidbi. Ubrzo je otišla kod brata u Barselonu, a ja na letovanje. Ona u Španiji, ja na vrh Lovćena, gotovo 1700 metara nadmorske visine! Kud ćeš bolje prilike za prosidbu! Istovremeno u Barseloni i iznad oblaka!
Par dana kasnije sam otišao u Ulcinj. Tamo je albanska nacionalna manjina većina. Hoću li? Još kako! Pomoć prijatelja i sms koji glasi "Martohu me mua". Treba li prevoditi?
Ovo već postaje hobi, čini mi se... Viza već odavno više nije bila interesantna, brata prošla nostalgija, a mene želja za Amerikom. Čak mi i prosidbe više nisu činile neko zadovoljstvo. Jer, posle "Martohu me mua" stvarno nisam imao ideju kako opet to uraditi. Sve dok ona nije otišla u Istambul. Ko bi mogao da zna turski? Sigurno neko u Novom Pazaru! Ima li neki novopazarski sajt na internetu? Ima! Imaju li forum? Još kako! I tako, nepoznati prijatelj mi reče "Benlime evlenir misin". Čak je dodao da se "volim te" kaže "seni seviyorum". Kaže, slobodno joj i to kaži, ne može da škodi. Otkud znam da li će da škodi, mislim se, ali i opet je prosim!
I tako, ovo postaje hobi! Davno sam joj već rekao da će da me baci u bezdan onog trena kad pristane. Cena joj već otišla u nebesa! Jer, uvek će nekom moći da kaže "mene su prosili u Pragu, Barseloni, na albanskom, turskom, grčkom..." Grčkom? Umalo da zaboravim i ovaj poslednji sms! "Voitise mu kai ego na pragmatiso tha onira moy kai ela na pandreftis". Nešto kao "ostvari snove u Novoj godini, pomozi mi da ostvarim moje - udaj se za mene".
Dakle, pohvala ludosti ili čega već? Nemam pojma, ko zna neka mi javi.
Izvuci nauk "nikad ne reci ženi koju si upravo zaprosio da je materijalista, pogotovo zato što si je zaprosio zbog vize" 
