Од давних времена људи седе у столицама, у ствари, тачније речено, пре столица седели су на трави, пољани и прашњавој земљи. Па су се онда сетили да не морају да прљају гузу па су сели на пањ, та мала нешто-центиметарски удаљена од земље столичица која није била баш као у причи „ни на небу-ни на земљи“, била је ипак удаљена од земље, и човек је могао наслонити један лакат на колено и пушити дуван или диванити...Касније се неко сетио па је одлучио пањ обликовати и тако настаде дрвена столица, и ето човек направи себи још удобније седилиште од претходног, па онда постави и наслон јер гре’ота је седети погрбљен. Није прошло дуго времена, лутајући по ступњевима савршенства, човека поче та иста столица на којој је радо седео и дочекивао своје седалне госте да помало жуља, па направи и подметач за столицу, а мало-по-мало како је време пролазило, подметач је постајао све дебљи и удобнији, тако да су на крају прављени мали јастуци. Удобније је да дупенце спава на јастуку, тобоже, тада глава боље мисли. А онда, сети се човек да то није довољно па сву сву столицу обложи кожом, и назва је гордим именом – “ФОТЕЉА“.
То чудо звано фотеља, постало је опсесија српског друштва. Сада и леђа не морају да жуљају о дрвене наслоне, помисли човек. А тек удобни и дизајнирани наслон за руке, јер морају и руке мало да се одморе онако успут кад зажуља оловка....а онда ето изненада уместо оловке појавише се дугмићи на некој електронској кутији и гле чуда, као у бајци почеше да се деле и неке виртуелне фотеље. Прсти српког друштва су вековима биле лепљиве за фотеље, јер ко се фотеље лати не напушта је лако. Није се лако одвојити од нечега, то је као сцена из филма „Господар Прстенова“ и она језива реченица: „МОЈ ПРЕЧАСНИ“.
Па тако имамо дамске фотеље у женском кутку, а господске фотеље у мушком кутку. Феномен виртуелне фотеље је завртео мозак српском друштву. Тако се поче улазити у методологију проучавања зелених, жутих и црвених фотеља, а кад нема више оних златних, пардон, ЖУТИХ фотеља, онда ако већ не можеш да имаш неку тробојну фотељу коју желиш са плаво-бело-црвеном бојом иди линијом мањег отпора „СЕДИ У ЖУТУ“ фотељу јер боље је седети у фотељи него седети на столици или не дај Боже пању дединог дуда из баште. Зец добро рече у цртаном „Ако не можеш да их победиш, придружи им се“, а Душкову философију српско друштво радо слуша.
Али цртани са Душком давно је надмашен, са цртаним малог Радојице из српског друштва, јер мали Радојица који умишља да седи у некој стварној фотељи, већ умишља да владавина фотеље заслужује и поштене изборе.....Виртуелно гласање је легитиман чин избора различитих дОдерАтОра за виртуелну фотељу.
Момо Капор је једном давно рекао да никада не би успео да влада државом, јер се ужасава власти, како каже не влада добро ни самим собом, па тако и ја могу рећи да за мене није власт јер не владам добро ни сама собом, за мене као слободног мислиоца никада нису биле пријатне фотеље ни оне стварне, а још мање оне виртуелне, ја ипак више волим да седим на сеоској ливади или у башти на дедином дудовом пању и посматрам оне који умишљају како управљају виртуелним светом.....
Можда нека voodo magija помогне па ко зна можда се оствари да виртуелна фотеља постане стварна фотеља и то са златним жутим звездицама....
То чудо звано фотеља, постало је опсесија српског друштва. Сада и леђа не морају да жуљају о дрвене наслоне, помисли човек. А тек удобни и дизајнирани наслон за руке, јер морају и руке мало да се одморе онако успут кад зажуља оловка....а онда ето изненада уместо оловке појавише се дугмићи на некој електронској кутији и гле чуда, као у бајци почеше да се деле и неке виртуелне фотеље. Прсти српког друштва су вековима биле лепљиве за фотеље, јер ко се фотеље лати не напушта је лако. Није се лако одвојити од нечега, то је као сцена из филма „Господар Прстенова“ и она језива реченица: „МОЈ ПРЕЧАСНИ“.
Па тако имамо дамске фотеље у женском кутку, а господске фотеље у мушком кутку. Феномен виртуелне фотеље је завртео мозак српском друштву. Тако се поче улазити у методологију проучавања зелених, жутих и црвених фотеља, а кад нема више оних златних, пардон, ЖУТИХ фотеља, онда ако већ не можеш да имаш неку тробојну фотељу коју желиш са плаво-бело-црвеном бојом иди линијом мањег отпора „СЕДИ У ЖУТУ“ фотељу јер боље је седети у фотељи него седети на столици или не дај Боже пању дединог дуда из баште. Зец добро рече у цртаном „Ако не можеш да их победиш, придружи им се“, а Душкову философију српско друштво радо слуша.
Али цртани са Душком давно је надмашен, са цртаним малог Радојице из српског друштва, јер мали Радојица који умишља да седи у некој стварној фотељи, већ умишља да владавина фотеље заслужује и поштене изборе.....Виртуелно гласање је легитиман чин избора различитих дОдерАтОра за виртуелну фотељу.
Момо Капор је једном давно рекао да никада не би успео да влада државом, јер се ужасава власти, како каже не влада добро ни самим собом, па тако и ја могу рећи да за мене није власт јер не владам добро ни сама собом, за мене као слободног мислиоца никада нису биле пријатне фотеље ни оне стварне, а још мање оне виртуелне, ја ипак више волим да седим на сеоској ливади или у башти на дедином дудовом пању и посматрам оне који умишљају како управљају виртуелним светом.....
Можда нека voodo magija помогне па ко зна можда се оствари да виртуелна фотеља постане стварна фотеља и то са златним жутим звездицама....
Nema lepseg..