Spoznaja kao proces - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Ljubav prema mudrosti

Spoznaja kao proces

Oceni ovaj blog
Spoznaja ljudi je bazirana na uocavanju pa, uočavanje i spoznaja neprekidno iniciraju jedno drugo. Kompleksnije uočavanje ili zapazanje rezultira i kompleksnijim razumevanjem fizičke dimenizje, dok je kompleksnije razumevanje fizickih zakonitosti neophodan uslov inovacije različitih tehničkih instrumenata, kao na primer, teleskop, mikroskop itd., koji omogucavaju jos radikalnije uočavanje. Zbog toga razumevanje ljudi ima karakter stalnog istorijskog razvoja.

Tako na primer, ljudi iz pređašnjih epoha nisu bili svesni mikroorganizama kao mi, mada su oni postojali i tada. Njihovo ograničeno uočavanje uzrokovalo je i njihovo ograničeno razumevanje. Mi takođe nismo svesni nečeg, čega će generacije posle nas biti svesne jer, mi nikad ne ostvarujemo puni potencijal uocavanja, samim tim ni razumevanja.

Mada ljudi, ponekad, svoj trenutni stepen razumevanja ili postignute spoznaje doživljavaju kao potpunu i apsolutnu istinu, to nikada nije tako. Spoznaja je proces. Proces, sam po sebi, predstavlja promenu, kontinuitet ili razvoj. Shodno tome, spoznaja nikad nije konacna, celovita ili savrsena vec, je rezultat delimicnih ili ogranicenih faza razvoja.

Zbog toga ljudi uvek otkrivaju nešto novo, sto uzrokuje da vrše i određene izmene u njihovom već oformljenom znanju. Te izmene se cesto svode na eleminisanje starih iluzija i predrasuda, ali isto tako znaju da postoji mogucnost formiranja novih. Takva realizacija je osnova fleksibilnog stava. Ona im omogućava otvorenost prema drugačijim i novim idejama bez kojih je nemoguće ostvariti proširenje ili nadgradnju oformljene spoznaje. Iluzija konacnosti i savrsenosti vodi u dogmatizam i regres. Zato i Andre Žid kaže: „Veruj onima koji tragaju za istinom, sumnjaj u one koji su je pronašli.“

Miguel De Unamuno piše: „Istinska nauka uči, iznad svega, da se sumnja i da se ne zna.“ Edvard Dahlberg takođe tvrdi: „Potrebno je veoma dugo vremena da se ništa ne razume.“ Meni nepoznat autor, takodje, zastupa otvoren stav kad kaze, da dok traga za nečim, nikad ne sumnja da će to pronaći, ali kada pronađe, uvek sumnja i proverava to što je pronašao.

Iluzija konačne ili savršene spoznaje nastaje iz arogantnosti. Što god je znanje ograničenije, ono je i arogantnije, cime nastaje i snaznija samoobmana o postizanju apsolutne spoznaje, sto se i ovde napominje: „Ograničen čovek pročita jednu knjigu i misli da je pročitao deset, mudar čovek pročita deset knjiga i smatra da je pročitao jednu.“ Ta pojava je takođe brilijantno uočena u Platonovoj knjizi „Odbrana Sokratova“:

„Otišao sam kod jednog čoveka koji je smatran mudrim, da bih proverio njegovo znanje – njegovo ime ne moram pominjati, on je bio političar koga sam ja odabrao da ispitujem – i rezultat je bio sledeći: Kada sam počeo da razgovaram s njim, nisam se mogao oteti utisku da on uopšte nije mudar; iako je smatran od mnogih, a naročito sam od sebe. Pokušao sam da mu objasnim da on sebe samo smatra mudrim, a da to ipak nije. Posledica toga je bila da je počeo da me mrzi i njegovoj mržnji se priključila još nekolicina ljudi koji su bili prisutni i koji su me čuli. Tako da sam otišao, govoreći sam sebi: Iako ja mislim da ni jedan od nas dvojice ne zna nešto lepo ni značajno, ipak sam ja bolji nego on – zato što on ne zna, a misli da zna. Ja niti znam, niti mislim da znam. Zbog toga sam ja ipak u prednosti u odnosu na njega. Onda sam otišao kod drugog koji se smatrao još mudrijim i moj zaključak je bio potpuno isti. Stvorio sam samo neprijatelja i od njega i od mnogih pored njega.“

Sokrat je prevazišao iluziju savršenstva, pa je postao svestan ograničenosti vlastitog znanja. Time je ostvario uslov za daljnji razvoj ili progresivniju spoznaju, dok je arogantnošću ili iluzijom znanja njegovih sagovornika takva spoznaja sprečena. Zbog toga njegova svesnost neznanja predstavlja viši stepen spoznaje od iluzornog znanja njegovih sagovornika. To ga je i osposobilo da shvati vlastitu prednost.

Iako su do sada ljudi otkrili mnoge zakonitosti fizičke egzistencije koje izgledaju apsolutne one su ipak, relativne. Srazmera onog što znamo u odnosu na ono što ne znamo suviše je velika da bi nam dala povod za samouverenost, što je i Njutn primetio izjavom: „To što znamo je kapljica, to što ne znamo je more.“

Mi još uvek nemamo zadovoljavajuće naučne odgovore na ključna pitanja nastanka fizičkog postojanja i nas samih. Tek odgovori na ta pitanja daju solidnu osnovu naučnom shvatanju. Bez tih odgovora naučno shvatanje predstavlja „čardak ni na nebu ni na zemlji“ ili „krošnju drveta bez korena“. Zato nauka i pored ostvarenih dostignuća ne može da izbegne dozu ograničenosti, a time i neadekvatnosti. Anne Wilson Schaef, Ph.D. postavlja sledeća pitanja:
„How much is out there in the mystery of life that I know nothing about? How much do I know nothing about because my mind has been trained to be closed to phenomena that I cannot perceive and understand with my senses and technology and that cannot be explained by modern science?“

Ukoliko se traga za suštinom postojanja onda nije dovoljna samo naučna analiza već, je potrebna analiza koja u sebe uključuje sve aspekte svesti ili razumevanja ljudi. Sto znaci, i religiozni i filozofski aspekt. Jedino se takvom analizom prevazilazi jednostranost ili postize potrebna sveobuhvatnost koja ima otvoren i fleksibilan stav. Mada u takvoj analizi naučno shvatanje ima veoma značajno mesto, ono nije jedino, pošto uvazava i razmatra i ostala, drugacija stanovišta i uvide.

Pošalji "Spoznaja kao proces" na Facebook Pošalji "Spoznaja kao proces" na Google Pošalji "Spoznaja kao proces" na My Yahoo! Pošalji "Spoznaja kao proces" na Live Pošalji "Spoznaja kao proces" na MySpace Pošalji "Spoznaja kao proces" na Twitter Pošalji "Spoznaja kao proces" na Digg Pošalji "Spoznaja kao proces" na del.icio.us

Ažurirano 22.08.2016. u 05:46, autor: sofija06

Oznake: spoznaja
Kategorije
Nekategorizovano

Komentari