КУЋА
Било ј екасно лето када сам са својом девојком Џени одлучио да део одмора проведем у једном старом задњу н арубу Ајзлингтона.
Обоје смо били млади и биле су то луде године. Џени ми је била цура, што ј езначило да смо били заједно бар две недеље и да смо имали истог таксисту.. Можете мислити.
Али кажем, како смо били млади уједно смо били и луди. Водили смо љубав васцели дан, опијали се а било је ту и по којо џоинт. Да заборавио сам да вам кажем имали смо истог снабдевача травом. Савршен пар.
Када смо ушли у ту кућу нисам ни слутио колико ће ми то променити живот и то само три ноћи проведене у њој.
Џени је сијала од среће. Она је бил аод оних девојки која никада није крочила два блока даље од своје куће, а и када ју је полиција приводила, било ј ето само до локалне полицијске станице, где су јој у осталом за пултом радили некадашњи другови из разреда.
Сместили су нас у једну од соба куће која ј еприпадала гостима. ту ам имао доста времена да се дивим дугој, коврџавој Џениној коси, слатком осмеху и наравно свим оним осталим што је Бог преко жена подарио у ствари нама- мушкима.
Наравно пропустили смо позив за вечеру и задовољили се са неколико кесица кикирикија и чипса које смо понели у путним торбама, а све то залили, маравно како и доликује млаком кокаколом из конзерве коју сам ја купио на бензинској пумпи н апуту овамо. Девојка није имала да ми врати ситно кусур. Као и увек.
Но, како смо се одморили и заморили одмах након тога, заспали смо.
Нисам лепо спавао. имао сам оне снове којих у ствари и не можете да се ујутру сетите.ваљда је то била прва ноћ, навикавање на страни кревет… ма кога ја лажем? јанисам навикао на сопствени а ни он намене, али зато мом крају већина кевета ме ј епознавала, у осталомкладим се да су познавали иЏени биље него мене.
Било како било, нисам лепо спавао. имао сам осећај да је неко стално улазио у собу. знате оно када сте пијани а мама вам тихо улази у собу да вас не пробуди, да провери да ли њено чедо одзето од алкохола још увек дише? Е, тај осећај.
Извините што ћу запалити цигарету док вам ово причам. Знате како је.
Јутро је почело око десет сати, што је јааако рано за нас двоје. Џени је уз јутарње “добројутро” успела да погоди моје име из прве, што ме је посебно обрадовало.
Средили смо се истуширали и пошли да обиђемо кућу.
Била је старинска, огромна и лепо сређена. Свуда су били људи, послуга или гости, млади и стари разноразни.
Шетали смо се до једних врата у крају нашег ходника. Била су делимично отворена и наша радозналост је учинила своје. Ушли смо унутра и погледали собу. Билаје то дечија соба, један од оних старинских са дрвеним намештајем, старим бар педесет година. На зиду ј била једна од оних типичних слика “Тужна сека”
Нека девојчица у природи, седи на трави у хаљиници у кецељици и тужног лица гледа у две руже на свом крилу.
Виделисте такве слике? има их свуда, бата плаче,тужна сека, природа птиц еи тако… имате да купите репродукције за мале паре. Знате? , ОК онда!
Елем, Џени је прокоментарисала као и свако женско како јој је жао што је девојчица тужна и како туууужно гледа она два цвета руже у свом крилу
- Мора да је тужна што и цвет има сестрицу а она нема…- рекла је.
Ја сам таман хтео да прокоментаришем са неком лаком псовком женске памети, када нас је у потенцијалној свађи прекинуо глас мушкарца:
- Да, то је Меги, њена породица је поседовала ову кућу. Ниака јој се није остварила жеља да добије секу,како је толико желела, имала је само седам годин акада ј еумрла од шарлаха… то је била смртоносна болест у то време.. Опротисте, ја сам Хејстингс, као она позната битка, ја сам један од батлера у овој кући.
иако нас је маторац изненадио, Џеније била уједно очарана и растужена причом о девојчици која је одувек желела секицу, али ју је никад није дочекала. Како хејстингс наставља, након Мегине смрти, родитељи су заиста добили јошједну девојчицу, али су се убрзо после тога одселили у канаду и нису се враћали, а продали су ово здање за хотел, под условомда се Мегина соба не дира и остави каква је и била.
Мени све ово није било занимљиво, разумете, имао сам двадесет година,доста лове, једну лепу женску са собом и уопшт еме нису занимале тугаљиве приче људи око мене. у осталом, биле су то седамдесете године, тек смо откривали секс и опојне дроге…када смо били трезни, наравно…
Запалићу јошједну цигарету,надам се да вам не смета? Данас је права хајка на нас пушаче…..ето.. да наставим…
Лудовали смо цео дан и цело поподне посебно…Ни сам не знам када смо искапили флашу скоча из торбе… Наравно да на бензинској пумпи нисамкупио само конзерву кака коле.. з акаквог ме ви сматрате!?
Једва смо се довукли да вечерамо нешо ставили у кљунове и вратили се у собу. био сам певише изможден да би радио неке безобразне ствари са Џени…
тешио сам се да је заспала пре мене. ниакд не купујте тако мале флаше скоча, остављају ујутро тешкепоследице… Купите две. Ујутру незнате за себе.
ЧУДНА СТВАР
Следеће јутро био сам пробуђен уз Џенин слатки пољубац!
- Охххх драаааги.. хвала ти, када си само успеода се побудиш рано и купиш ми је?
Сијала је од среће, а ја сам у ствари покушавао да видим обрисе њеног тела под спаваћицом. Она је кажем блистала и играла се са црвеном ужом коју је часмирисала, часмене терала да миришем, час је привијала уз груди. било мије дарго да је срећна и да сам ја зрок иако нисамимао појма о чему прича и како је та ружа доспела у собу. Цело јутро Џени је весело цвркутала носећи свуда са собом ту ружу. Очигледно да је била убеђена да сам јој ј е ја спустио н ајастук покрај главе. Ја сам мислио да је то урадила собарица као знак пажње према гостима. наравно да то нисам рекао него сам је пустио да мисли да см то био ја.
Џени је била заиста очарано овом ружом. Пре подне смо тумарали парком око куће уз њено често бацање мени у научје и њенњ ватрене пољубце, који су поверемено прерастали у физичке насртаје. Нисам се наравно жалио. А ви би сте се као жалили!? Ма немојте!
Ускоро сам приметио да ми је нестало цигарета, па сам се вратио у кућу да из торбе извадим резервен. наравода сам заборавио кључ.Након лакше псовке, таман сам мислио да морам да се поново спуштам низ огромно степениште,па кроз ходник, до врта па да питам Џени да није кључ код ње, а онда поново уназад све то до горе…Али таман када сам се приближио степеницама, приметио сам краичком ока, као да је неко ушао у ону Мегину собу на крају ходника. Учинило ми се да би то могао бити неко одпослуг еод кога бих могао да добијем резервни кључ уз пар разумних новчаница… наравнода вам је до сада јасно да се нисам вратио по обичне цигарете, него по онеод којих се осећате јаако лепо а полиција не мора за њих да зна.
када сам се приближио Мегиној соби,отворио сам врата и унутар релетивномале собе, нисам видео никог. Мора да ме је око преварило. Билај епразна. Погледао сам оком портрет девојчице. Биоје идаље онако досадно-пасторалаа, али ми се учине некако другачији.из чисте досаде, јер сам знао да морам а се вратим до Џени по кључ, пришао сам портрету. могао сам да се закунем да је девојчица гледала у мене, и уопште није била тужна! зашто су је назвали “тужна девојчица”? глупости. једноставно ј егледала у мене нормалним обичним, чак испитивачким погледом, знатижељног детета а руком на крилу држала је једну црвену ружу.
окренуо сам се и направио пар одлучних корака да се удаљим..
Стао сам.како једну ружу? па зар нису биле две?
Вратио сам се и погледао, и заиста билаје само једнаједина цвена ружа, попут он е којом се верује, и сад у врту одушевљава Џени. Јуче сам био пијан и надуван, сигурно ми се учинило. Сигурно је једна црвена ружа постала симбол овог здања па ј еујутро деле гошћама. Сигурно убеђивао сам сам себе док сам силазио.
када сам изишао напоље, приметио самда се време сасвим покварило и да кишасамо што нијепочела
Пришао сам Џени и укратко јој објаснио да сам заборавио кључ.Она је одговорила да је боље да се вратимо у собу поштопљусак само што није почео. И доксмо се пењали оним степеништем, уз осмех као лаку догодовштину препричао сам Џени да сам умислио да сам јуче видео две руже на килу девојчице, нисамни завршио смех када ме је Џени зауставила већ приврху степеништа
- Па и биле су две!
Стао сам као слеђен. на пар тренутака нисам могао ни да мислим, али наступ неког смеха изазваног недостатком опијата у нашимкрвним судовима, омео нас је у туробним мислима… иако сам могао да се кладим да је то био изнуђен смех.
Водили смо љубав док је трајало невреме. бивало је све јаче и јаче и у трнутку када је Џени требала да заспе у мом наручју, тутњало је страшно, Огромне собе ово здања одзвањале су од удара громова. Сетих се да је овоједина већа кућа у околини и да гарант једино она им агромобран на крову који пувлачи све муње у околини.
Џени се тресла у мом наручју. Гром је треснуо у кров куће, и изазвао нестанак струје. Чуо сам из хол акако су неке жене вриснуле…
Нисаммогао да одмах нађемупаљач.тумарали смо у мраку собе коју би која муња осветлила блештаво н атренутаккако какву старинску фотографију.
Џени меје нагазила пар пзта доксмо тражили упаљач. Једва смо га нашли. Ударио ј ејош један гром, јошстрашнији, Џени је вриснула.
Чудном али вишенисам чуо жамор из холам иако самупалио зипо и кренуо пут ходника. Нигд није било никог или ми се тако чинило. Џени је ходала замном. изгледали смо као двој еуротника спремних да некомпрережу врат…ово меје подсетило на Магбет.
УЖАС
Но нигд живе душе, мигде батријске лампе или свећа. Мореао сам накратко да угасим пламен упаљача јер ме ј еврео метал опекао по прстима. Џеније нервозно прокоментарисала шта се сад глупирам.
Остатак на:
http://saletovepesme.wordpress.com/2007/10/04/Две-сестре/
Било ј екасно лето када сам са својом девојком Џени одлучио да део одмора проведем у једном старом задњу н арубу Ајзлингтона.
Обоје смо били млади и биле су то луде године. Џени ми је била цура, што ј езначило да смо били заједно бар две недеље и да смо имали истог таксисту.. Можете мислити.
Али кажем, како смо били млади уједно смо били и луди. Водили смо љубав васцели дан, опијали се а било је ту и по којо џоинт. Да заборавио сам да вам кажем имали смо истог снабдевача травом. Савршен пар.
Када смо ушли у ту кућу нисам ни слутио колико ће ми то променити живот и то само три ноћи проведене у њој.
Џени је сијала од среће. Она је бил аод оних девојки која никада није крочила два блока даље од своје куће, а и када ју је полиција приводила, било ј ето само до локалне полицијске станице, где су јој у осталом за пултом радили некадашњи другови из разреда.
Сместили су нас у једну од соба куће која ј еприпадала гостима. ту ам имао доста времена да се дивим дугој, коврџавој Џениној коси, слатком осмеху и наравно свим оним осталим што је Бог преко жена подарио у ствари нама- мушкима.
Наравно пропустили смо позив за вечеру и задовољили се са неколико кесица кикирикија и чипса које смо понели у путним торбама, а све то залили, маравно како и доликује млаком кокаколом из конзерве коју сам ја купио на бензинској пумпи н апуту овамо. Девојка није имала да ми врати ситно кусур. Као и увек.
Но, како смо се одморили и заморили одмах након тога, заспали смо.
Нисам лепо спавао. имао сам оне снове којих у ствари и не можете да се ујутру сетите.ваљда је то била прва ноћ, навикавање на страни кревет… ма кога ја лажем? јанисам навикао на сопствени а ни он намене, али зато мом крају већина кевета ме ј епознавала, у осталомкладим се да су познавали иЏени биље него мене.
Било како било, нисам лепо спавао. имао сам осећај да је неко стално улазио у собу. знате оно када сте пијани а мама вам тихо улази у собу да вас не пробуди, да провери да ли њено чедо одзето од алкохола још увек дише? Е, тај осећај.
Извините што ћу запалити цигарету док вам ово причам. Знате како је.
Јутро је почело око десет сати, што је јааако рано за нас двоје. Џени је уз јутарње “добројутро” успела да погоди моје име из прве, што ме је посебно обрадовало.
Средили смо се истуширали и пошли да обиђемо кућу.
Била је старинска, огромна и лепо сређена. Свуда су били људи, послуга или гости, млади и стари разноразни.
Шетали смо се до једних врата у крају нашег ходника. Била су делимично отворена и наша радозналост је учинила своје. Ушли смо унутра и погледали собу. Билаје то дечија соба, један од оних старинских са дрвеним намештајем, старим бар педесет година. На зиду ј била једна од оних типичних слика “Тужна сека”
Нека девојчица у природи, седи на трави у хаљиници у кецељици и тужног лица гледа у две руже на свом крилу.
Виделисте такве слике? има их свуда, бата плаче,тужна сека, природа птиц еи тако… имате да купите репродукције за мале паре. Знате? , ОК онда!
Елем, Џени је прокоментарисала као и свако женско како јој је жао што је девојчица тужна и како туууужно гледа она два цвета руже у свом крилу
- Мора да је тужна што и цвет има сестрицу а она нема…- рекла је.
Ја сам таман хтео да прокоментаришем са неком лаком псовком женске памети, када нас је у потенцијалној свађи прекинуо глас мушкарца:
- Да, то је Меги, њена породица је поседовала ову кућу. Ниака јој се није остварила жеља да добије секу,како је толико желела, имала је само седам годин акада ј еумрла од шарлаха… то је била смртоносна болест у то време.. Опротисте, ја сам Хејстингс, као она позната битка, ја сам један од батлера у овој кући.
иако нас је маторац изненадио, Џеније била уједно очарана и растужена причом о девојчици која је одувек желела секицу, али ју је никад није дочекала. Како хејстингс наставља, након Мегине смрти, родитељи су заиста добили јошједну девојчицу, али су се убрзо после тога одселили у канаду и нису се враћали, а продали су ово здање за хотел, под условомда се Мегина соба не дира и остави каква је и била.
Мени све ово није било занимљиво, разумете, имао сам двадесет година,доста лове, једну лепу женску са собом и уопшт еме нису занимале тугаљиве приче људи око мене. у осталом, биле су то седамдесете године, тек смо откривали секс и опојне дроге…када смо били трезни, наравно…
Запалићу јошједну цигарету,надам се да вам не смета? Данас је права хајка на нас пушаче…..ето.. да наставим…
Лудовали смо цео дан и цело поподне посебно…Ни сам не знам када смо искапили флашу скоча из торбе… Наравно да на бензинској пумпи нисамкупио само конзерву кака коле.. з акаквог ме ви сматрате!?
Једва смо се довукли да вечерамо нешо ставили у кљунове и вратили се у собу. био сам певише изможден да би радио неке безобразне ствари са Џени…
тешио сам се да је заспала пре мене. ниакд не купујте тако мале флаше скоча, остављају ујутро тешкепоследице… Купите две. Ујутру незнате за себе.
ЧУДНА СТВАР
Следеће јутро био сам пробуђен уз Џенин слатки пољубац!
- Охххх драаааги.. хвала ти, када си само успеода се побудиш рано и купиш ми је?
Сијала је од среће, а ја сам у ствари покушавао да видим обрисе њеног тела под спаваћицом. Она је кажем блистала и играла се са црвеном ужом коју је часмирисала, часмене терала да миришем, час је привијала уз груди. било мије дарго да је срећна и да сам ја зрок иако нисамимао појма о чему прича и како је та ружа доспела у собу. Цело јутро Џени је весело цвркутала носећи свуда са собом ту ружу. Очигледно да је била убеђена да сам јој ј е ја спустио н ајастук покрај главе. Ја сам мислио да је то урадила собарица као знак пажње према гостима. наравно да то нисам рекао него сам је пустио да мисли да см то био ја.
Џени је била заиста очарано овом ружом. Пре подне смо тумарали парком око куће уз њено често бацање мени у научје и њенњ ватрене пољубце, који су поверемено прерастали у физичке насртаје. Нисам се наравно жалио. А ви би сте се као жалили!? Ма немојте!
Ускоро сам приметио да ми је нестало цигарета, па сам се вратио у кућу да из торбе извадим резервен. наравода сам заборавио кључ.Након лакше псовке, таман сам мислио да морам да се поново спуштам низ огромно степениште,па кроз ходник, до врта па да питам Џени да није кључ код ње, а онда поново уназад све то до горе…Али таман када сам се приближио степеницама, приметио сам краичком ока, као да је неко ушао у ону Мегину собу на крају ходника. Учинило ми се да би то могао бити неко одпослуг еод кога бих могао да добијем резервни кључ уз пар разумних новчаница… наравнода вам је до сада јасно да се нисам вратио по обичне цигарете, него по онеод којих се осећате јаако лепо а полиција не мора за њих да зна.
када сам се приближио Мегиној соби,отворио сам врата и унутар релетивномале собе, нисам видео никог. Мора да ме је око преварило. Билај епразна. Погледао сам оком портрет девојчице. Биоје идаље онако досадно-пасторалаа, али ми се учине некако другачији.из чисте досаде, јер сам знао да морам а се вратим до Џени по кључ, пришао сам портрету. могао сам да се закунем да је девојчица гледала у мене, и уопште није била тужна! зашто су је назвали “тужна девојчица”? глупости. једноставно ј егледала у мене нормалним обичним, чак испитивачким погледом, знатижељног детета а руком на крилу држала је једну црвену ружу.
окренуо сам се и направио пар одлучних корака да се удаљим..
Стао сам.како једну ружу? па зар нису биле две?
Вратио сам се и погледао, и заиста билаје само једнаједина цвена ружа, попут он е којом се верује, и сад у врту одушевљава Џени. Јуче сам био пијан и надуван, сигурно ми се учинило. Сигурно је једна црвена ружа постала симбол овог здања па ј еујутро деле гошћама. Сигурно убеђивао сам сам себе док сам силазио.
када сам изишао напоље, приметио самда се време сасвим покварило и да кишасамо што нијепочела
Пришао сам Џени и укратко јој објаснио да сам заборавио кључ.Она је одговорила да је боље да се вратимо у собу поштопљусак само што није почео. И доксмо се пењали оним степеништем, уз осмех као лаку догодовштину препричао сам Џени да сам умислио да сам јуче видео две руже на килу девојчице, нисамни завршио смех када ме је Џени зауставила већ приврху степеништа
- Па и биле су две!
Стао сам као слеђен. на пар тренутака нисам могао ни да мислим, али наступ неког смеха изазваног недостатком опијата у нашимкрвним судовима, омео нас је у туробним мислима… иако сам могао да се кладим да је то био изнуђен смех.
Водили смо љубав док је трајало невреме. бивало је све јаче и јаче и у трнутку када је Џени требала да заспе у мом наручју, тутњало је страшно, Огромне собе ово здања одзвањале су од удара громова. Сетих се да је овоједина већа кућа у околини и да гарант једино она им агромобран на крову који пувлачи све муње у околини.
Џени се тресла у мом наручју. Гром је треснуо у кров куће, и изазвао нестанак струје. Чуо сам из хол акако су неке жене вриснуле…
Нисаммогао да одмах нађемупаљач.тумарали смо у мраку собе коју би која муња осветлила блештаво н атренутаккако какву старинску фотографију.
Џени меје нагазила пар пзта доксмо тражили упаљач. Једва смо га нашли. Ударио ј ејош један гром, јошстрашнији, Џени је вриснула.
Чудном али вишенисам чуо жамор из холам иако самупалио зипо и кренуо пут ходника. Нигд није било никог или ми се тако чинило. Џени је ходала замном. изгледали смо као двој еуротника спремних да некомпрережу врат…ово меје подсетило на Магбет.
УЖАС
Но нигд живе душе, мигде батријске лампе или свећа. Мореао сам накратко да угасим пламен упаљача јер ме ј еврео метал опекао по прстима. Џеније нервозно прокоментарисала шта се сад глупирам.
Остатак на:
http://saletovepesme.wordpress.com/2007/10/04/Две-сестре/
