"Samoubistva" by Gi de Mopasan - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Doktor Zo

"Samoubistva" by Gi de Mopasan

Oceni ovaj blog
Ne prođe ni jedan dan, a da čovek ne pročita u nekim novinama razne vesti ove vrste:

"Noću između srede i četvrtka, stanovnike kuće broj 40 u ulici... probudile su dve uzastopne detonacije. Buka je poticala iz stana gospodina X... Vrata su provaljena, nađen je stanar u lokvi krvi. U ruci je još držao revolver, kojim se ubio.

Gospodin X je imao pedeset i sedam godina, bio je prilično imućan i imao je sve što mu je omogućavalo srećan život. Razlog, koji ga je naveo na ovu kobnu odluku, ostao je nepoznat."

Koje duboke boli nagone u smrt ove ljude, koji izgledaju srećni? Da li je to ojađeno srce, skriveni očaj ili rane, koje neprestano peku? Istražuje se; zamišljaju se ljubavne drame, sumnja se na novčane slomove, a kada se ne otkrije ništa određeno, takvim mrtvacima pripisuje se "misteriozna smrt".

Palo nam je u ruke pismo, nađeno na stolu jednoga od ovih "samoubica bez razloga". Pismo je napisano poslednje noći, pored nabijenog revolvera. Čini nam se zanimljivo. Ono ne otkriva nikakvu veliku katastrofu, koju obično tražimo, kada čujemo da je neko učinio ovaj očajnički korak, ono otkriva niz sitnih životnih nesreća, sudbonosno rastrojstvo jednog usamljenog života, čiji su se snovi rasplinuli. Ono nam otkriva razlog ovog tragičnog kraja, koji će moći da shvate samo ljudi osetljivih živaca.

Evo tog pisma:

"Ponoć je. Kad završim ovo pismo, ubiću se. Zašto? Pokušaću da to objasnim, ne zbog onih koji će čitati ove redove, nego zbog samog sebe, da podstaknem svoju hrabrost, koja popušta, da se nadahnem uverenjem da je ovaj čin sada neizbežan i da se samo može odložiti.

Roditelji, koji su me odgojili, bili su jednostavni ljudi, verovali su u sve. I ja sam verovao, kao i oni.

Moj je san dugo trajao. Nedavno je uništen njegov poslednji trag.

Već nekoliko godina, u meni se nešto neobično zbiva... Svi događaji u mom životu, koji su nekad, poput zore, blistali pred mojim očima, počeli su da blede. Ukazao mi se smisao mnogih stvari u svojoj brutalnoj realnosti. Pravi uzrok ljubavi ogadio mi je čak i pesnička osećanja.

Mi smo večne igračke glupih i zanosnih ilizija, koje se uvek ponavljaju.

I tako sam, stareći, uvideo kako je sve u životu jadno, kako su naši napori beskorisni, kako je očekivanje ništavno. Ali, večeras, posle večere, pojavilo se preda mnom u novom svetlu to ništavilo svega.

Nekada sam bio veseo! Sve me je ushićivalo: žene koje su prolazile, izgled ulica, kraj gde sam stanovao; zanimao sam se čak i za krojeve odela. Ali, prizori, koji su se neprestano ponavljali, počeli su da me umaraju i da mi postaju dosadni, kao što se dešava gledaocu, koji svako veče posećuje isto pozorište.

Trideset godina ustajem svakog dana u isto vreme. Trideset godina jedem u isto vreme, u istom restoranu, ista jela, koja mi donose razni konobari.

Pokušao sam da otputujem. Samoća, koju čovek oseća u nepoznatim krajevima, uplašila me je. Osetio sam se tako sam na svetu, tako sićušan, da sam se brzo vratio kući.

Ali sam tada počeo da osećam - gledajući svake večeri nepromenljiv izgled svoga nameštaja, koji stoji već trideset godina na istom mestu, pohabane fotelje, kojih sam se sećao kada su bile nove, miris stana (jer svaki stan vremenom poprimi određen miris) - mučninu zbog stečenih navika i tešku melanholiju zbog takvog života.

Sve se ponavlja jedno i bez prestanka. Način na koji stavljam ključ u bravu pri povratku kući, mesto na kome uvek nalazim šibice, prvi pogled kojim obuhvatim sobu kada šibica plane, bude u meni želju da se bacim kroz prozor i da dokrajčim ovu neizbežnu monotoniju.

Svakog dana, kada se brijem, osećam neizmernu želju da sebi prerežem vrat; a moje lice, uvek isto, s nasapunjanim obrazima nateralo me je često da zaplačem od tuge.

Ne mogu više da podnosim ljude s kojima sam se nekad rado sastajao; suviše ih dobro poznajem, suviše dobro znam šta će mi oni reći i šta ću ja njima odgovoriti, tako mi se čini nepromenljiv kalup njihovih misli i pravac njihovog rasuđivanja. Svaki je čovečiji mozak sličan zatvorenom krugu, u kome neprekidno trči ukrug jedan zatvoren konj. Koliki god bili naši napori, naša okolišenja, naša zaobilaženja, granica je sasvim blizu, stalno zaokružena, bez nepredviđenih izbočina i bez prolaza, koji vode u nepoznato. Treba se okretati, uvek se treba okretati oko istih misli, istih radosti, istih šala, istih navika, istih verovanja, istih gađenja.

Magla je večeras bila strašna. Obavijala je bulevar, čije su zamračene plinske svetiljke ličile na dimljive sveće. Teret, koji mi je pritiskao ramena, bio je teži nego obično. Izgleda da mi je probava bila rđava.

Jer, dobra probava je sve u životu. Ona nadahnjuje umetnika, podstiče ljubavne težnje mladih ljudi, rađa kod mislioca jasne ideje, a čitavom svetu pruža radost života. Dobra probava omogućuje da mnogo jedemo (a to je još uvek najveća sreća). Bolestan stomak dovodi nas do skepticizma, do neverovanja, razvija tmurne misli i želju za smrću. Često sam to primećivao.

Možda se ne bih ubio da mi je probava večeras bila dobra.

Kad sam seo u fotelju, u koju već trideset godina sedam svaki dan, bacio sam pogled oko sebe i osetio kako me hvata tako strašan očaj, kao da sam na granici ludila.

Smišljao sam šta da učinim, kako bih pobegao od samog sebe. Svaki mi se posao učinio još odvratnijim od nerada. Onda sam se dosetio da sredim svoje papire.

Već sam duže vremena pomišljao na to da bi trebalo da pročistim svoje ladice, jer već trideset godina bacam bez reda u iste ladice pisma i račune, a taj nered mi je često stvarao neprilike.

Ali, i sama pomisao da nešto uredim, ispunjava me tolikim duševnim i fizičkim umorom, da nisam nikad imao hrabrosti da se prihvatim tog odvratnog posla.

Napokon sam seo za svoj pisaći sto i otvorio ga, s namerom da pročistim stare papire i da veliki deo uništim.

Zbunio sam se pred tom gomilom žutih papira, no onda sam ipak uzeo u ruke jedan list.

Oh, ne dirajte nikad u to skrovište, u to groblje, gde počivaju stara pisma, ako želite da živite! A, ako ga slučajno otvorite, zgrabite obema rukama pisma, koja se tu nalaze, zatvorite oči, da ne biste pročitali ni jednu reč, da vas ne bi neki zaboravljeni rukopis, koji ste poznali, gurnuo jednim udarcem u more uspomena; bacite u vatru te smrtonosne papire, a kada se pretvore u pepeo, zdrobite ih tako da postanu nevidljiva prašina... inače ste izgubljeni... kao što sam ja izgubljen, evo, već čitav sat!...

Prva pisma, koja sam pročitao, nisu me uopšte zanimala. Bila su, uostalom, novijeg datuma i poticala su od ljudi koji su još živi i koje još uvek dosta često susrećem i čija me prisutnost nimalo ne dira. No, najednom sam uzdrhtao, kad sam ugledao jedan koverat. Moje je ime bilo napisano krupnim rukopisom; odjednom mi suze navreše na oči. Bio je to moj najdraži prijatelj, prijatelj iz mladosti, kome sam poveravao sve svoje nade. Pojavio se preda mnom tako jasno, s osmehom dobrog deteta na licu i s rukom ispruženom prema meni, da mi je jeza prošla kroz kosti. Da, da, mrtvi se vraćaju, jer ja sam njega video!

Ruka mi je drhtala; zamagljenim pogledom pročitao sam sve što mi je pisao. U svom ojađenom srcu osetio sam tako bolan udarac, da sam počeo da jaučem, kao čovek kome lome udove.

Onda sam se počeo vraćati putevima svoga života, kao što se silazi niz obalu neke reke.

Prepoznavao sam ljude, odavno zaboravljene, čijih se imena nisam više sećao. Samo je njihov lik živeo u meni. U pismima svoje majke, našao sam ponovo našu negdašnju poslugu, izgled naše kuće i bezbroj sitnih detalja za koje se vezuje mašta deteta.

Da, video sam odjednom stare haljine moje majke, sa različitim obeležjem, koje se menjalo prema modi i njene frizure, koje je ona uvek prilagođavala. Najviše me uznemiravalo sećanje na jednu njenu svilenu haljinu sa starinskim vezom. Sećam se reči, koje mi je uputila jednog dana, kada je imala na sebi tu haljinu: "Roberte, dete moje, ako se ne budeš držao pravo, bićeš grbav celog života".

Zatim sam se, otvorivši jednu drugu ladicu, našao licem u lice s uspomenama mojih ljubavi: bila je to jedna balska cipela, poderana maramica, čak i jedna podvezica, pramen kose i osušeno cveće. Sećanje na ove drage romane moga života, čije su junakinje još žive, ali im je kosa danas potpuno seda, bacilo me je u gorku melanholiju onog što je zauvek završeno. O, mlada čela, oivičena zlatnim uvojcima, milovanje ruku, pogled koji govori, srca koja kucaju, osmeh koji obećava usne, usne koje obećavaju zagrljaj... I prvi poljubac... onaj beskrajni poljubac, kada zatvaramo oči i kada se gube sve misli, u neizmernoj sreći skorašnjeg posedovanja.

Hvatajući punim rukama ove stare zaloge negdašnje nežnosti, počeo sam ih pomamno milovati, a u svojoj duši, opustošenoj uspomenama, video sam ponovo svaku od njih u času rastanka. Moja je patnja bila okrutnija od svih zamišljenih paklenih muka.

Ostalo je još samo jedno pismo. Ja sam ga pisao, diktirao mi ga je pre pedeset godina moj učitelj pisanja. Evo ga:

"Draga moja mamice,
Danas mi je sedam godina. Sada sam već pametan, pa mogu da ti zahvalim što si me rodila.
Tvoj sinčić, koji te obožava
Rober".


To je bio kraj. Došao sam do izvora. Okrenuo sam se naglo, da sagledam ostatak svoga života. Video sam strašnu starost usamljenog čoveka, skorašnju nemoć, a svemu ostalom je kraj, kraj, kraj! A nikoga kraj mene.

Moj revolver je tu, na stolu... Napet je. Ne čitajte nikad svoja stara pisma."


Eto zašto se mnogi ljudi ubijaju. Uzalud istražujemo po njihovoj prošlosti da otkrijemo velike tragedije.

Pošalji ""Samoubistva" by Gi de Mopasan" na Facebook Pošalji ""Samoubistva" by Gi de Mopasan" na Google Pošalji ""Samoubistva" by Gi de Mopasan" na My Yahoo! Pošalji ""Samoubistva" by Gi de Mopasan" na Live Pošalji ""Samoubistva" by Gi de Mopasan" na MySpace Pošalji ""Samoubistva" by Gi de Mopasan" na Twitter Pošalji ""Samoubistva" by Gi de Mopasan" na Digg Pošalji ""Samoubistva" by Gi de Mopasan" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. zxy (avatar)
    Optimizam je opasna iluzija čovekova.Ko se toga drži ko pijan plota doživljava razočarenja,depresiju ,u najboljem slučaju tupost u starosti.Nije razvio ljubav,nije spoznao veru ,ostao bez nade ..i bio efikasan na kraju.Al nema bežanja iz škole života,vratiće njega na popravni ...:
  2. LJILJA MMM (avatar)
    Pa, dobro je pročitati ovakav tekst......dobro za buduće vreme....da se ne uzgubi svrha postojanja
  3. gost 223698 (avatar)
    J.b.t., kako je ovo genijalan tekst.
  4. gost 236999 (avatar)
    izuzetno... nekad je dobro preispitati se s vremena na vreme, dok ne bude kasno...
  5. MPMcB (avatar)
    izuzetno... nekad je dobro preispitati se s vremena na vreme, dok ne bude kasno...
    Ovo podseća na Kastanedu i njegovu rekapitulaciju,
    a to kako opisuje svoje stanje na Voladores
    veoma realistično, nisam ga nikad čitao ali iz ovog se jasno vidi da zaslužuje mesto među klasicima
  6. Emin@ (avatar)
    Strašno,bolno,istinito....Apsolutno razumem i što je najgore od svega...Vidim sebe u ovom textu...
    Hvala ti na njemu...Možda nešto i promenim u svom životu...Srećom da nisam veliki optimista....Lakše je biti pesimista,zar ne...Neko bi rekao da je to kukavičluk.Čak bih i ja rekla isto..Ali to je samo životno osiguranje od patnje i razočarenja...
  7. Doktor Zo (avatar)
    Citat Original postavio Emin@
    Strašno,bolno,istinito....Apsolutno razumem i što je najgore od svega...Vidim sebe u ovom textu...
    Hvala ti na njemu...Možda nešto i promenim u svom životu...Srećom da nisam veliki optimista....Lakše je biti pesimista,zar ne...Neko bi rekao da je to kukavičluk.Čak bih i ja rekla isto..Ali to je samo životno osiguranje od patnje i razočarenja...
    Svako od nas, pre ili kasnije, može da se nađe ili se našao u ovakvoj situaciji, ali je sreća da se vrlo mali broj (samo)ubije zbog toga. Sem toga, ne zaboravi da je u priči u pitanju XIX vek, kada se živelo sporije i dosadnije.
    No, i zbog ovakvih priča, uvek sam se trudio da ne upadnem u rutinu: da ne ustajem, doručkujem, pijem kafu, telefoniram, spavam u isto vreme. Čovek mora sam sebi da pravi promene u životu i to svakog Božijeg dana, inače... Samo hrabro napred!
    Pozdrav!