Kako je izgledala Gajeva reforma latinice 1830? - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Mrkalj

Kako je izgledala Gajeva reforma latinice 1830?

Oceni ovaj blog
Skrivana istina - kako je izgledala Gajeva reforma latinice 1830:






Ovo je reforma latinice za hrvatski jezik. U hrvatskim udžbenicima i enciklopedijama, pominje se 1830. godina kao godina u kojoj je nastala latinica koju koristimo danas, što je falsifikat. Latinica koju koristimo danas sačinjena je za srpski jezik prema Vukovoj ćirilici (uključuje razliku: č i ć, dž i đ).

Pošalji "Kako je izgledala Gajeva reforma latinice 1830?" na Facebook Pošalji "Kako je izgledala Gajeva reforma latinice 1830?" na Google Pošalji "Kako je izgledala Gajeva reforma latinice 1830?" na My Yahoo! Pošalji "Kako je izgledala Gajeva reforma latinice 1830?" na Live Pošalji "Kako je izgledala Gajeva reforma latinice 1830?" na MySpace Pošalji "Kako je izgledala Gajeva reforma latinice 1830?" na Twitter Pošalji "Kako je izgledala Gajeva reforma latinice 1830?" na Digg Pošalji "Kako je izgledala Gajeva reforma latinice 1830?" na del.icio.us

Ažurirano 29.12.2010. u 11:26, autor: Mrkalj

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Mrkalj (avatar)
    Srpska latinica sastavljena je upravo za srpski jezik, analogno, prema mrkalj-vukovici. Da je pravljena za hrvatski jezik, věrovatno ne bi imala oprěku č/ć, kao što prof. Škarić danas prědlaže izbacivanje ć-a ili kao što ć ne postoji u kajkavskom rěčniku Jurja Habdelića.

    Prava gajevica iz 1830. bila je za hrvatski jezik. Kakva prava, zar ima i "kriva"?

    Trěba imati u vidu slabo poznatu činjenicu da Gaj nije objavio jednu reformu latinice, nego dvě. Prva je bila naměnjena za hrvatski jezik, druga za "ilirski". A šta je ilirski, reći će nam Ljudevit Gaj:
    "Ta sav sviet zna i priznaje, da smo mi književnost ilirsku podigli, nu, nama još niti izdaleka nije na um palo ikada tvrditi, DA TO NIJE SRPSKI VEĆ ILIRSKI JEZIK, pače ponosimo se i hvalimo Bogu velikomu, sto mi Hrvati s braćom Srbljima sada jedan književni jezik imamo."(Danica hr.,slav. i dalm. za 1846.g.,p.124,br.31)
    Za razliku od (zaista) Gajeve reforme latinice iz 1830, reforma iz 1835. je po svemu sudeći rezultat rada prě svega Jerneja Kopitara, a dolazi po nalogu, nastojanjima i interesu zvaničnog Beča. U prilog ove svoje teze navešću slědeće odlike druge reforme u odnosu na reformu iz 1830:
    1. prilagođena je i slověnačkom jeziku (Slověnci lj i nj izgovaraju kao l-j, n-j; nema slovo đ i dž - nemaju ga Slověnci; u suvišku je) osim slova ć
    Danas imamo i đ, i zato ta srpska latinica nije nikakva gaj(ev)ica!

    2. koristi češke dijakritike (Češka je takođe u sastavu Austrije)
    Beč time nastoji da unifikuje pismo Slověna u Austro-Ugarskoj. Iteresantno je da je ta nazovi-hrvatska latinica gotovo idealno pismo za slověnački jezik. Odatle je nejasno da li je Gaj njen autor, ili je njemu zbog njegovog političkog uticaja data od strane Beča gotova u ruke kako bi svojim uticajem, kako autoritetom tako i značajnom distribucijom novina i knjiga pod njegovom kontrolom bila proširena i na Hrvatsku, Slavoniju i Dalmaciju.

    Prva Gajeva reforma latinice
    Svoju prvu reformu Ljudevit Gaj je načinio u knjižici koja se zove Kratka osnova horvatsko-slavenskoga pravopisaña poleg mudroľubneh, narodneh i prigospodarneh temeľov i zrokov (1830).


    Ova čuvena knjiga ima ukupno 27 strana. Štampana je dvojezično: hrvatski, reformisanom Gajevom latinicom, i němački, goticom. To znači da ona, na jednom jeziku, ima 14 strana, otprilike onoliko teksta kao i Salo debeloga jera libo azbukoprotrěs Save Mrkalja.

    Zagrebački profesor Ivan Martinčić u publikaciji Hrvatski prěporod. Temeljni programski tekstovi, svezak I (Zagreb 1994) objavio je ovaj Gajev rad tako što je zadržao originalni tekst na kajkavskom i uporedo sa njim, uměsto němačkog prěvoda, štampao je prěvod na savremeni štokavski, koji priređivač naziva ''suvrěmeni standardni štokavski jezik''. Iz pomenute Gajeve knjižice vidi se sasvim jasno několiko stvari:
    1. Prvo se vidi da je Gajeva knjiga pisana na jednom jeziku za koji se nikako ne može reći da je isti sa srpskim, ili da je jedno narěčje srpskog jezika. Jezik Gajeve knjižice temeljno se razlikuje od jezika tekstova Mrkalja, Milovanova i Vuka, koji su nastali skoro u isto vrěme. Ni sa kakvim pravom taj jezik se ne može nazvati ni srpskohrvatskim ili hrvatskosrpskim, jer u njemu nema komponente srpskog jezika. Slavisti prvih decenija 19. věka taj jezik su nazivali hrvatskim, a tako ga je i nazivao i Gaj. (Izraz horvatsko-slavenski jezik upotrěbljen je kod Gaja po pravilu po kojem su nazivani i drugi slověnski jezici: srpsko-slověnski, bugarsko-slověnski, češko-slověnski itd. Tim izrazima je podvlačeno slověnsko jedinstvo i nacionalna osobenost tih jezika. Nacionalna osobenost Gajevog jezika izražena je njegovim hrvatskim imenom.)

    2. Druga važna činjenica je da se Gajeva pravopisna reforma ticala samo toga hrvatskog jezika (a nikako ne i jezika kojim su pisali štokavci, tj. srpskog jezika).

    3. Kao treće, vidi se da je Gaj u svojoj reformi latinice za hrvatski jezik, pošao od istih načela koja je poštovao i Vuk u svojoj reformi pravopisa srpskog jezika: tj. da se za jedan glas upotrěbi jedan slovni znak, jedna grafema (vidi post/saopštenje 366). Tako je Gaj izostavio digrafe iz hrvatske latinice (ly, ny, dy, gy ) i dobio několiko slova kojih u dotadašnjoj latinici, ni srpskoj ni hrvatskoj, nije bilo.

    4. Četvrta stvar je da je Gaj, po ugledu na češku abecedu, konstruisao slova kojih u dotadašnjoj hrvatskoj abecedi nije bilo. Uměsto dijakritičkih znakova, karakterističnih za češku latinicu, Gaj je upotrěbio na istom městu sličan ali ipak različit znak koji se naziva tilda (na priměr: õ ã ñ ĩ ũ).

    5. Peta stvar je da je Gaj izostavio latinično slovo y koje se ponekad koristilo da označi vrednost vokala ü (i/u), a opredelio se slovni znak i.
    U Gajevom tekstu iz 1830. nema nikakvih težnji da se pravopis hrvatskog jezika približi pravopisu srpskog jezika (srpskoj latinici) ili da se hrvatski jezik približi srpskom jeziku.


    Druga "Gajeva" reforma latinice
    U tri broja Danice horvatske, slavonske i dalmatinske iz 1835, u brojevima 10, 11 i 12, Gaj je objavio tekst pod naslovom Pravopisz. Tekst je pisan kajkavski (tj. hrvatski), a njegov je zaključak da autor prěporučuje da se njegova Kratka osnova iz 1830. godine zaboravi.
    1. Druga "Gajeva" reforma: "on u 10., 11., i 12., broju Danicze predlaže uz – č, ž, š dvoslovne palatale; tj, gj, dj , lj, nj. Od 1838. umjesto crtice na j pisat će se točka. Znak za glas ć preuzeo je iz poljske tradicije."

    2. Iz ovoga vidimo da je ovom reformom grafemski potpuno pokrivena Vukova azbuka, ali je odstupljeno od Vukovog načela jedna fonema - jedna grafema - upućuje na zaključak da se u konceptu ove reforme vodilo računa i o Slověncima. To je dodatni razlog zašto ja vidim prste Bečlije Kopitara svuda po toj reformi.

    3. Vidimo da postoje slova tj, gj, dj koja su ekvivalenti za ć, dž i đ iz današnje srpske latinice.
    Nakon druge reforme latinice, Vuk Kopitaru piše u januaru 1838. ovo:
    "Vriјedno јe da se vi oko toga potrudite, pa bih јa moј Rјečnik štampao i s tim slovima (a može biti i pјesme)".

    Dakle, Vuk očekuje od Kopitara rad na latinici potpuno prilagođenoj srpskoj azbuci, jer zna da se Kopitar u to razume, tj. da se već time bavio. Međutim, Vuk je kod kuće jedva prěživeo uvođenje jote, pa je zbog toga kasnije sve u vezi s "latinskijem slovima" držao u tajnosti.

    Sve u svemu, moja je prětpostavka da je Gaj 1835 . prěporučio da se njegova Kratka osnova (slova sa znakom "~" uměsto kvačice) iz godine 1830. zaboravi zbog pritiska iz Beča za standardizacijom slověnskih grafija u Monarhiji. Da li je autor drugog "seta" latiničnih grafema Gaj ili Kopitar, ostaje da se utvrdi. Kako bilo, oni se ne mogu smatrati autorima te latinice jer je fonetsko-pravopisni děo i za latinicu obavio Vuk St. Karadžić. Oni se mogu smatrati autorima ideje da se Vukovo ч, ш, ћ, љ i њ zaměnе sa č, š, tj/ć, lj i nj.
  2. Mrkalj (avatar)
    Inače, Gaj je srpski naučio od Moje Baltića, Srbina iz Banije.

    Ferdo Šišić ("J. Štrosmaјer i južnoslovenska misao. I deo, Beograd 1922. SKZ." str. 136) navodi da јe Gaj 1827, prešao sa Bečkog univerziteta u Grac. Dalje Šišić kaže: "Dok se u Beču niјe baš ni s kim družio, u Gracu upozna... i neke Srbe, a među njima i Glinjanina Moјu Baltića..." Sam Gaј piše potom: "On meni otkri nutarnju vriјednost čistoga našega narodnog јezika, koјi јe јedini dostoјan općega imena ilirskoga. Trudom njegovim јa kao rođeni Zagorac naučih poznavati azbuku (ćirilicu, Šišić) i valjanim izgovorom izgovarati čist јezik. S njim prvom čitah narodne pјesme srpske po Vuku izdane i dokučih i osјetih neprocјenjivost njihovu."
    http://p210.ezboard.com/Mojsije-Balt...opicID=3.topic

    I sad, zar je moguće da něko i dalje ne shvata koliko je ta i takva latinica (i bez đ i bez dž, a kamoli sa njima) srpska latinica?


    Ovako je izgledala Gajeva reforma latinice objavljena 1830 (Kratka osnova horvatsko-slavenskoga pravopisaña poleg mudroľubneh, narodneh i prigospodarneh temeľov i zrokov ) i jezik na koji se odnosila (nema oprěke č:ć, koja je karakteristična za srpski jezik) -

    - děo prědgovora iz Kratke osnove:
    Vstupleñe.

    Ako Horvatu premiŝĨavañe nastojne i nevtrudĨive marlivosti svojeh bratov slavenskeh osebito Ĉehov, Lehov i Rusov, z' kojum oni obĉinski vert naroda obdelavati z muriju se, istinito v z mivañe prave narodne radosti i slasti donaŝa; tak mu ogled na premilu dragu domovinu i ñene sine vu dnu nutrine serdca z malost i tuguvañe zbudava, kojega koreñe glibŝe je, neg da se ñegva z muhkoĉa i gorkost zmeriti more. – Vidi onde slavno i krasno razcvetujuĉe se slovstvo (literatur.), tak se mu vu ñegvi domovini malo – kteri tragi takvoga ka z mẉ, koji samo za okerhke zpomenikov dobroga hoteña nekojeh narodoĨubcev imati se moraju. – Vidi onde materinski jezik vu dostojnom poŝteñu i ĉasti, tak ga ovde boreñe, kojem se dobra majka i verna stara gospodarica vu lastovitem domu z' prirevnicami svojemi boriti primorana je, na vruĉe suze britke z malosti gene. – A kada vidi, da isti síni milu staricu svoju iz gospodarstva izrinuti hoĉeju, da okinĉni povsud priatnoj Teuti, ali meñe izobra z meni, preĨuto z' nepravdenum podstupĨivostjum nasilnoj susedi vklañati se mogu, onda se persa ñegova zdi z mẉ visoko, i skrebno poziva praviĉnost!

    – – –

    »Plemenite serdĉnosti je, istinu odperto valuvati; hrabrene jakosti, ñu sluŝati moĉi.«
    Materinski jezik vu horvatski zemĨi, ako baŝ za niŝtar i nemar neder z m i se; vu nikakovem vendar po ŝtenu nestoji izviŝen. – M u z m e v, koji se za ñega nekuliko trudili i starali jesu, pla ĉa bila je ru z mna nezahvalnost, nekda pa ĉe sramota, ter kaj viŝe je, odurjavañe i pregon. – Nili vre ĉas suprotstaviti se takovem nevo Ĩam? – A kdo k' obĉinskom' dobru z' preo bladañem ŝkodĨiveh predsud ikaj doprinesti moguĉega se ĉuti, nesme prez greha proti domovini muĉati.
    Nut domorodci! nepustemo vu devetnajstom stoletju Horvate k' predmetu praviĉnoga poteptavaña poniziti se, zverho kojeh hrabrosti i jakosti osupñeni puki ĉudili se jesu. – Dajte da sada vu vremenu mira vitezi vu duhu budemo, da tak jezik, kojega naj vekŝi Mu z mevi naroda naŝega z' Ĩubavjum govorili, kojega z' imetkom i z' predragum kervĉicum svojum junaĉki branili jesu, (vre prez toga od zle dvorbe pohabĨen) joŝ naj potlam v' temni grob nezakopa se!? –

    Zaklucmeñe.
    Dajte anda, da vu prelepeh drageh domovinah umu vklañamo se, dajte, da krasni naŝ materinski jezik od smetja i izvarkov izĉistemo, koji ñemu vu sili, ali v' nahrupu tu z mneh okolnostih prilepili se jesu. Tersemo se, da ne aldujemo dobru stvar obliĉaju, nego rajsi do sad zloĉesti obliĉaj dobroj vekoma stvari, vtemeĨeñu najmre izobra z m enosti duha i serdca. –

    Vre dugo rekel je jeden vnogo Vuĉeni vu svojeh poslanicah* od Horvatov sledeĉa: »Mislite, da tak vite z mki, junaĉki narod, koj, sam ne velikog' broja, Europu i vu ñoj zoreĉi se ĉloveĉanstva preporod pred okrutniki iztoka z' tulikum jakostjum i z' tulikem poalduvañem vu stoletja terpeĉeh bojih ĉuval je, da narod, koj vu hrabrosti – ÏeÏernosti i velikoserdĉneh nameneñih, ter vu narodoĨubju ni jednomu puku na zemĨi nevugibĨe se, – mislite, da ov narod nebude vu vmeteĨnostih mira, ali na kakovojgod ztezi slave z' vsakem zemĨe narodom boriti se mogel?«–

    Trudemo se oveh preslavneh reĉih pod milum obrambum naŝeg' domovine Otca, zevsema vredni postati; ar domovinu naŝu ĉes stoletja rañenu samo vu ñoj cvetujuĉa izobra z menost i vzdeĨanost zevsema zvraĉiti more!!! –
    (uměsto tilde "~", korišćena je naopaka kvačica na s i c, dok n i l sa tildom "~" postoje u mapi slovnih likova)


    Takođe je interesantno da děcu u Hrvatskoj uče da je Gaj stvorio hrvatsku latinicu 1830. u "Kratkoj osnovi" (a prećutkuju činjenicu da je Gaj pet godina kasnije kazao da se ta reforma zaboravi.)

    Kako se zamagljuje fakat da su postojale dvě reforme može se pogledati ovdě:
    http://hr.wikipedia.org/wiki/Slovna_...Ljudevita_Gaja


    I to onog u poněkoj knjizi objavljenoj između 1830-1835.

    Imajući u vidu Gajevo druženje sa Mojsijem Baltićem u Gracu od 1827. koji ga je naučio "da čita Vukovu azbuku i izgovara srpski jezik," kako sam Gaj svědoči, nije teško zaključiti zašto je prva reforma koju je Gaj prědložio 1830. za hrvatski (kajkavski) jezik bila potpuno u skladu Vukovim načelom: jedan glas - jeno slovo.

    Jasno je i to da je u međuvrěmenu Gaj priměćen od Beča, kao pokretač novina i reformator. Tada je, najvěrovatnije, na njega izvršen pritisak iz Beča odakle ga je Kopitar "uputio" na novu reformu u skladu sa češkim slovima, koja su već naširoko bila u opticaju u Austriji. Stvarno autorstvo reforme, prikrivano je (i ostalo je prikriveno) da se u narodu ne bi stvorila odbojnost, a reforma bila osuđena na neuspěh.

    jedan zanimljiv članak



    izvor: Danicza Horvatzka, Slavonzka y Dalmatinzka, br 1., dana 10. Proszincza . 1835

    Citat Original postavio Mrkalj Pogledaj poruku
    ...
  3. Mrkalj (avatar)
    Premijerno na forumima svih 13 strana Gajeve knjižice:

    Ljudevit Gaj: Kratka osnova horvatsko-slavenskoga pravopisanja, poleg modroljubneh, narodneh i prigospodarneh temeljov i zrokov




























  4. Mrkalj (avatar)
    Latinica za srpski jezik = latinica srpskog jezika = srpska latinica
    Tu reformu započeo je vođa ilirskoga pokreta Ljudevit Gaj knjižicom Kratka osnova horvatsko-‑slavenskoga pravopisaña, koja se još uvijek odnosi na kajkavski književni jezik. U njoj Gaj palatale označuje nadslovnim znakovima po uzoru na Pavla Rittera Vitezovića (tildom odnosno kombinacijom tilde i kvačice). Međutim današnja hrvatska latinica počinje dobivati svoj konačni oblik tek Gajevim člankom Pravopisz objavljenim 1835. godine u Danici. U tom članku, kojim se kao osnovica književnoga jezika pretpostavlja štokavsko narječje, znak za fonem ć preuzima Gaj iz poljskoga (u Kratkoj osnovi nije ga ni bilo jer kajkavski nema toga fonema), uvodi pisanje tzv. rogatog e (ě) za jat, vraća se na neke dvoslove, i to dj (za đ), tj (za ć) i lj (za lj), ali umjesto točke na j piše u tim dvoslovima znak sličan zarezu. Nešto kasnije pojavljuje se u Danici i dvoslov dž (za fonem dž). Znak đ (za fonem đ, koji je predložio Đuro Daničić, uveden je tek 1892. Brozovim Pravopisom). Borba iliraca za jedinstveni slovopis nije međutim bila samo grafijsko pitanje, nego i jedan od oblika borbe za narodno i jezično jedinstvo svih »Ilira«, što je nešto kasnije značilo i svih Južnih Slavena. (Ivo Pranjković: Hrvatski jezik u 19. stoljeću http://www.hrvatskiplus.org/prilozi/...c_Hrvatski.pdf)

    Danicza Horvatzka, Slavonzka i Dalmatinzka, Br.11, 14. szushcza (marta) 1835.






    Danicza Horvatzka, Slavonzka i Dalmatinzka, Br.11, 21. szushcza (marta) 1835.





    Danicza Horvatzka, Slavonzka i Dalmatinzka, Br.12, 28. sušca (marta) 1835.




    Ažurirano 21.08.2012. u 03:25, autor: Mrkalj