Posto je ovo za mene veoma bolna tema u privatnom zivotu i jos uvek nisam u stanju da sa nekim pricam o tome,a potrebno mi je da se ispraznim, moja prica pocinje ovako...
Moj dragi i ja smo zeleli da se ispunimo kao roditelji i naravno radili na tome. Bili su to meseci iscekivanja, testovi i razocarenja.
31.oktobar, prokrvarila sam... Jedna nedelja, druga, ne prestaje... Pomislila sam da nesto nije u redu i pozvala ordinaciju moje doktorke da zakazem pregled, medjutim, bila je u tolikoj guzvi da je mogla da me primi tek za desetak dana. Nista, zakazem za prvi slobodan termin, ali crv sumnje je proradio i nisam mogla da sacekam odlazak kod nje vec odem kod drugog doktora da bih malo umirila sebe. Kaze on ima malo slobodne tecnosti u stomaku, trudnoce u materici nema, ali ipak uradili test koji pokazuje i vanmatericnu, koji je bio negativan i tako sve se svelo na to da je pukla cista, da pijem antibiotike, odmaram i da ce proci. Dani su prolazili, a poboljsanja nije bilo, cak su i blagi bolovi poceli. Kada sam ponovo otisla kod njega rekao mi je da nastavim sa antibioticima i prepisao neke kapi koje porodilje piju za skupljanje materice. Samo jos veci bolovi i nista od poboljsanja... Hvala Bogu dosao je i taj dan kada sam imala zakazano kod moje doktorke! Kada je cula da mi je receno da popijem toliko antibiotika(3 kutije) i te kapi nije mogla da veruje, to nikako nisam smela. Nakon raznih pregleda i uradjenog jos jednog testa na veliku zalost otkrivena mi je vanmatericna trudnoca! Hitno sam to vece primljena u bolnicu i odmah ujutru uradjen je pregled na kome se video veliki sadrzaj krvi u stomaku i trudnoca u desnom jajovodu. Na moju srecu otkriveno je na vreme, jer su posledice mogle biti fatalne da je prosao samo jos koji dan, ali na veliku zalost odstranjen mi je desni jajovod.
Fizicke rane su zarasle, ali dusevne cini mi se nece nikada. Oziljci od operacije mi nisu bitni koliko cu zauvek nositi oziljak u dusi jer znam da je to mogla biti moja beba, moje najvece blago! Cini mi se da ovaj bol nikada nece proci, a tako boli...!
Moj dragi i ja smo zeleli da se ispunimo kao roditelji i naravno radili na tome. Bili su to meseci iscekivanja, testovi i razocarenja.
31.oktobar, prokrvarila sam... Jedna nedelja, druga, ne prestaje... Pomislila sam da nesto nije u redu i pozvala ordinaciju moje doktorke da zakazem pregled, medjutim, bila je u tolikoj guzvi da je mogla da me primi tek za desetak dana. Nista, zakazem za prvi slobodan termin, ali crv sumnje je proradio i nisam mogla da sacekam odlazak kod nje vec odem kod drugog doktora da bih malo umirila sebe. Kaze on ima malo slobodne tecnosti u stomaku, trudnoce u materici nema, ali ipak uradili test koji pokazuje i vanmatericnu, koji je bio negativan i tako sve se svelo na to da je pukla cista, da pijem antibiotike, odmaram i da ce proci. Dani su prolazili, a poboljsanja nije bilo, cak su i blagi bolovi poceli. Kada sam ponovo otisla kod njega rekao mi je da nastavim sa antibioticima i prepisao neke kapi koje porodilje piju za skupljanje materice. Samo jos veci bolovi i nista od poboljsanja... Hvala Bogu dosao je i taj dan kada sam imala zakazano kod moje doktorke! Kada je cula da mi je receno da popijem toliko antibiotika(3 kutije) i te kapi nije mogla da veruje, to nikako nisam smela. Nakon raznih pregleda i uradjenog jos jednog testa na veliku zalost otkrivena mi je vanmatericna trudnoca! Hitno sam to vece primljena u bolnicu i odmah ujutru uradjen je pregled na kome se video veliki sadrzaj krvi u stomaku i trudnoca u desnom jajovodu. Na moju srecu otkriveno je na vreme, jer su posledice mogle biti fatalne da je prosao samo jos koji dan, ali na veliku zalost odstranjen mi je desni jajovod.
Fizicke rane su zarasle, ali dusevne cini mi se nece nikada. Oziljci od operacije mi nisu bitni koliko cu zauvek nositi oziljak u dusi jer znam da je to mogla biti moja beba, moje najvece blago! Cini mi se da ovaj bol nikada nece proci, a tako boli...!
