Da, to je nešto retko lepo u našim životima, nešto što nijedna strast ne može da zameni, šestomesečna veza zasnovana na telesnom, rodbinske veze sa retkim, formalnim prisustvom u nečijem životu, malo šta može da zadrži vrednost koju ima jedno čvrsto i stabilno prijateljstvo.
I mi bismo trebali biti zahvalni na tome što uopšte imamo prijatelje, što su tu kad nam je najteže i što smo sami imali priliku njima da pomognemo u nekom već..... momentu. Da li vas šta može ispuniti kao saznanje da ste se nekome pomogli, makar za sitnicu, makar što ste mu pokazali put, ako vam je taj neko još prijatelj ili se tako kategoriše, pa o Vama, vama sa velikim V, misli dobro, možda jako dobro.....? Da li?
Tako krhko, prijateljstvo ne mora da se ograničava na vaš izbor, i vaš roditelj vam može biti prijatelj, sestra, rođak, muž, žena, ako to nije prevashodno, šta vam je? Kako definisati rođaka i koja je njegova funkcija ako ne da vam bude prijatelj? Da vam dođe na slavu?
I tu se moramo zapitati, zašto smo takva gоvna da ne vidimo dalje od svog nosa? I gde su nestala tolika naša prijateljstva? I zašto?
Gde su svi oni ljudi za koje bismo stavili ruku u vatru, ljudi koji su se kleli da bi učinili isto, i kad se dogodio taj momenat, ta prilika da se opržimo, a da nismo primetili? Da smo propustili priliku da dokažemo sve to..... sve te jake reči. Ko je kriv?
Da li je moguće da im je fudbal, serija, učenje ili dva piva u popodnevnim satima, trening... da li je moguće da im je to bilo važnije od toga da vama izađu u susret u nekom momentu? Nikada ne biste rekli za svog najboljeg..... Da li je to sebičnost? Samoživost? Želja da se samo i jedino sebi udovolji, poštovanje samo jednog - svog ličnog interesa...? Da li ste vi takvi?
Sto od sto ljudi..... za to mogu staviti ruku u vatru... sto njih misle da su žrtve, mislili su onda bar jednom, misle da imaju pravo i da su im životi unapred predodređeni, da je njihovo postojanje tako užasno bitno, da će se svet raspasti bez njih. U redu je da mi nemamo vremena, ali šta se dešava kad neko nema vremena za nas?
Čemu laži, tolike, smešne i ozbiljne? I šta je prijatelj, ako vas u svojim očima, svesno ili nesvesno, doživljava kao Nešto, kao dasku za oslanjanje, kao rezervni točak? Ako ste nekome dali svoje vreme, veru i, najvažnije, ljubav..... a saznali da za tog nekog vredite koliko neke malo kvalitetnije makaze u radionici..... i setite se koliko je ljudi promarširalo kroz vaš život uz isti status, a da se nikada niste zapitali šta ste vi za njih i koliko im značite.....
Pa sad. Nešto je izgleda stvarno idealista. I neće prestati da se pita da li svet može da se izmeni i postane bolji.
Ali će, najverovatnije, podleći uskoro, i prestati da veruje bilo kome, jer je bilo ko isto što i onaj neko, neko od ranije.....
Pozdravljam vas sve, dragi posmatrači, vidite li negde moje
javite mi. Treba mi.
I mi bismo trebali biti zahvalni na tome što uopšte imamo prijatelje, što su tu kad nam je najteže i što smo sami imali priliku njima da pomognemo u nekom već..... momentu. Da li vas šta može ispuniti kao saznanje da ste se nekome pomogli, makar za sitnicu, makar što ste mu pokazali put, ako vam je taj neko još prijatelj ili se tako kategoriše, pa o Vama, vama sa velikim V, misli dobro, možda jako dobro.....? Da li?
Tako krhko, prijateljstvo ne mora da se ograničava na vaš izbor, i vaš roditelj vam može biti prijatelj, sestra, rođak, muž, žena, ako to nije prevashodno, šta vam je? Kako definisati rođaka i koja je njegova funkcija ako ne da vam bude prijatelj? Da vam dođe na slavu?
I tu se moramo zapitati, zašto smo takva gоvna da ne vidimo dalje od svog nosa? I gde su nestala tolika naša prijateljstva? I zašto?
Gde su svi oni ljudi za koje bismo stavili ruku u vatru, ljudi koji su se kleli da bi učinili isto, i kad se dogodio taj momenat, ta prilika da se opržimo, a da nismo primetili? Da smo propustili priliku da dokažemo sve to..... sve te jake reči. Ko je kriv?
Da li je moguće da im je fudbal, serija, učenje ili dva piva u popodnevnim satima, trening... da li je moguće da im je to bilo važnije od toga da vama izađu u susret u nekom momentu? Nikada ne biste rekli za svog najboljeg..... Da li je to sebičnost? Samoživost? Želja da se samo i jedino sebi udovolji, poštovanje samo jednog - svog ličnog interesa...? Da li ste vi takvi?
Sto od sto ljudi..... za to mogu staviti ruku u vatru... sto njih misle da su žrtve, mislili su onda bar jednom, misle da imaju pravo i da su im životi unapred predodređeni, da je njihovo postojanje tako užasno bitno, da će se svet raspasti bez njih. U redu je da mi nemamo vremena, ali šta se dešava kad neko nema vremena za nas?
Čemu laži, tolike, smešne i ozbiljne? I šta je prijatelj, ako vas u svojim očima, svesno ili nesvesno, doživljava kao Nešto, kao dasku za oslanjanje, kao rezervni točak? Ako ste nekome dali svoje vreme, veru i, najvažnije, ljubav..... a saznali da za tog nekog vredite koliko neke malo kvalitetnije makaze u radionici..... i setite se koliko je ljudi promarširalo kroz vaš život uz isti status, a da se nikada niste zapitali šta ste vi za njih i koliko im značite.....
Pa sad. Nešto je izgleda stvarno idealista. I neće prestati da se pita da li svet može da se izmeni i postane bolji.
Ali će, najverovatnije, podleći uskoro, i prestati da veruje bilo kome, jer je bilo ko isto što i onaj neko, neko od ranije.....
Pozdravljam vas sve, dragi posmatrači, vidite li negde moje
javite mi. Treba mi.
