Iznad ulaza u kafanu "Botanička bašta" do pre godinu dana je stajala prastara tabla na kojoj je pisalo "Gostionica Botanička bašta". Sada, kada je ta tabla sklonjena odlukom nekog pametnjakovića, jedini autentični element je ostao klozet u kome bazdi kao u fabrici amonijaka. Oduvek sam voleo takve kafane u kojima su svakodnevni gosti lokalni limari, sarači, zlatari i šefovi bakalnica.
Za stolom do mog sedi bučna šestorka. Najglasniji među njima traži da mu sviraju neku pesmu iz Hercegovine.
— Samo za mene i Ratka Mladića!
Gitarista i ujedno šef dvočlanog orkestra koluta očima.
— Pa šta onda znaš, samo one vojvođanske? — dernja se serator.
Gleda me ravno u oči kao da očekuje moje odobravanje. Načinivši mudar izraz na licu, vraća se razgovoru. Vodi se debata o sindikatima.
Glatko izbrijani upravnik gostione stoji naslonjen na šank i nešto priča sa kuvaricom. Na njoj je crna kecelja na kojoj je odštampan jelovnik. Pogledao sam šta sve ima i mahnuo konobaru.
— Da, da, imamo ali trenutno je nestalo. Pihtije se upravo spremaju, biće ih sutra. Jeste li za kiseo kupus i odličan sir?
Naravno da nisam, ne ide mi to uz pivo.
— Ja sam medijska ličnost, je l' ti to jasno, glupane! — čujem smešnog čiču sa kačketom iz susedne ekipe.
— Moj kum je saslušan u vezi mućki u motelu "Nacional"! Ej bre, moj kum je policajac! Nemaš ti pojma! Znaš li ti šta ja sve mogu!
— Možeš li da platiš ono što ovde duguješ? — dobacuje upravnik.
Razgovaram sa krupnim tamburašem.
— Eh, davno sam pevao "Malenim sokakom" — kaže mi.
— Takve pesme mi odavno ne traže. A i dugačka je, ima četiri ili pet strofa.
— A je l' znate "U šeheru kraj bistra Vrbasa"? — pitam.
Ne zna.
— A "Ne plači srce moje" od Nedžada Salkovića?
— Sviramo dosta njegovih, ali tu ne.
Situacija u susedstvu se zaoštrila.
— Ko duguje, ja? Boža duguje? Pa ti čoveče prodaješ ćebad u kafani, šta pričaš! Ćebad prodaješ, okupljaš neke ljude ovde uveče! Upao si u hrvatsku trgovinsku mrežu! Da me nisi više uzeo u usta, je l' ti jasno. Znaš li ti šta ja mogu da ti uradim sa kafanom!
— Ili prestani da se dereš ili izlazi napolje.
— Mene teraš napolje? Mene? Ne znaš ti ko je Boža. Ja znam ljude u inspekcijama, nije važno kojim. Sutra ću da ti pošaljem jednu. Upao si u hrvatsko-italijansku mrežu! Onu palačinkarnicu sam zatvorio za petnaest dinara, tebe ću za stotinu!
Čiča sa kačketom je pijan kao govedo.
— I ona krilca što si nabavljao, i za to ćemo da vidimo.
Bejbe ulazi u kafanu i prilazi mi. Skida debelu jaknu i seda pored mene.
— Sok od borovnice. Nemate? U redu, može kupina.
Naručujem treće pivo.
— E pa ćao! Kako si? — kaže mi Bejbe.
Muzičari joj prilaze iza leđa i počinju "Već odavno spremam...", što smo se ranije dogovorili. Gleda me začuđeno. Oči su joj dva kestena. I ja sam se iznenadio kada sam ušavši danas zatekao svirače.
— Posle toga "Mostarski dućani" i "Lulo moja srebrom okovana" — govorim gitaristi. On mi klima glavom i potvrđuje da ga ovog puta nisam iznenadio. Dopada mi se kako svira. Nije navežban ali ima neke dobre štoseve i prolaze na bas žicama. Nisam nikada ni voleo besprekornu svirku u kafani.
— Sada ću da plačem — kaže Bejbe.
— Plači, zar je to loše?
Smeškamo se. Slušamo prepirku koja još traje. Pričam joj šta sam sanjao. Ona nije sanjala ništa. Odlučujemo da nećemo jesti čorbu.
Izlazimo napolje. Posle stotinak metara nailazimo na drvenu kapiju nad kojom je mala streha. Bejbe se penje na visok stepenik. Navlači mi preko glave svoju ogromnu kapuljaču. Ne vidim ništa. Njen jezik je sladak.
Hodamo dalje zavejanim trotoarom ka drugoj stanici tridesetsedmice. Druge stanice su najbolje. Uvek ima slobodnih sedala u autobusu. I nemaš onaj osećaj ljutnje kao na početnim stanicama, kada stojiš kao budala napolju i gledaš vozača kako čačka nos, vozača autobusa koji čekaš. On je tu, ali ulaska nema pre strogo uvrđenog termina za polazak. Večeras bih i to lako podneo. Sneg je bolji od kiše, a i Bejbe ima veliku kapuljaču.
Za stolom do mog sedi bučna šestorka. Najglasniji među njima traži da mu sviraju neku pesmu iz Hercegovine.
— Samo za mene i Ratka Mladića!
Gitarista i ujedno šef dvočlanog orkestra koluta očima.
— Pa šta onda znaš, samo one vojvođanske? — dernja se serator.
Gleda me ravno u oči kao da očekuje moje odobravanje. Načinivši mudar izraz na licu, vraća se razgovoru. Vodi se debata o sindikatima.
Glatko izbrijani upravnik gostione stoji naslonjen na šank i nešto priča sa kuvaricom. Na njoj je crna kecelja na kojoj je odštampan jelovnik. Pogledao sam šta sve ima i mahnuo konobaru.
— Da, da, imamo ali trenutno je nestalo. Pihtije se upravo spremaju, biće ih sutra. Jeste li za kiseo kupus i odličan sir?
Naravno da nisam, ne ide mi to uz pivo.
— Ja sam medijska ličnost, je l' ti to jasno, glupane! — čujem smešnog čiču sa kačketom iz susedne ekipe.
— Moj kum je saslušan u vezi mućki u motelu "Nacional"! Ej bre, moj kum je policajac! Nemaš ti pojma! Znaš li ti šta ja sve mogu!
— Možeš li da platiš ono što ovde duguješ? — dobacuje upravnik.
Razgovaram sa krupnim tamburašem.
— Eh, davno sam pevao "Malenim sokakom" — kaže mi.
— Takve pesme mi odavno ne traže. A i dugačka je, ima četiri ili pet strofa.
— A je l' znate "U šeheru kraj bistra Vrbasa"? — pitam.
Ne zna.
— A "Ne plači srce moje" od Nedžada Salkovića?
— Sviramo dosta njegovih, ali tu ne.
Situacija u susedstvu se zaoštrila.
— Ko duguje, ja? Boža duguje? Pa ti čoveče prodaješ ćebad u kafani, šta pričaš! Ćebad prodaješ, okupljaš neke ljude ovde uveče! Upao si u hrvatsku trgovinsku mrežu! Da me nisi više uzeo u usta, je l' ti jasno. Znaš li ti šta ja mogu da ti uradim sa kafanom!
— Ili prestani da se dereš ili izlazi napolje.
— Mene teraš napolje? Mene? Ne znaš ti ko je Boža. Ja znam ljude u inspekcijama, nije važno kojim. Sutra ću da ti pošaljem jednu. Upao si u hrvatsko-italijansku mrežu! Onu palačinkarnicu sam zatvorio za petnaest dinara, tebe ću za stotinu!
Čiča sa kačketom je pijan kao govedo.
— I ona krilca što si nabavljao, i za to ćemo da vidimo.
Bejbe ulazi u kafanu i prilazi mi. Skida debelu jaknu i seda pored mene.
— Sok od borovnice. Nemate? U redu, može kupina.
Naručujem treće pivo.
— E pa ćao! Kako si? — kaže mi Bejbe.
Muzičari joj prilaze iza leđa i počinju "Već odavno spremam...", što smo se ranije dogovorili. Gleda me začuđeno. Oči su joj dva kestena. I ja sam se iznenadio kada sam ušavši danas zatekao svirače.
— Posle toga "Mostarski dućani" i "Lulo moja srebrom okovana" — govorim gitaristi. On mi klima glavom i potvrđuje da ga ovog puta nisam iznenadio. Dopada mi se kako svira. Nije navežban ali ima neke dobre štoseve i prolaze na bas žicama. Nisam nikada ni voleo besprekornu svirku u kafani.
— Sada ću da plačem — kaže Bejbe.
— Plači, zar je to loše?
Smeškamo se. Slušamo prepirku koja još traje. Pričam joj šta sam sanjao. Ona nije sanjala ništa. Odlučujemo da nećemo jesti čorbu.
Izlazimo napolje. Posle stotinak metara nailazimo na drvenu kapiju nad kojom je mala streha. Bejbe se penje na visok stepenik. Navlači mi preko glave svoju ogromnu kapuljaču. Ne vidim ništa. Njen jezik je sladak.
Hodamo dalje zavejanim trotoarom ka drugoj stanici tridesetsedmice. Druge stanice su najbolje. Uvek ima slobodnih sedala u autobusu. I nemaš onaj osećaj ljutnje kao na početnim stanicama, kada stojiš kao budala napolju i gledaš vozača kako čačka nos, vozača autobusa koji čekaš. On je tu, ali ulaska nema pre strogo uvrđenog termina za polazak. Večeras bih i to lako podneo. Sneg je bolji od kiše, a i Bejbe ima veliku kapuljaču.
