(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
MOGUĆE SUTRA
Noć…kasna jesen ….ma, ono vreme kada se zima neosetno prikrada I samo od jednom postaneš svestan da je došla. Prisustvo ledene dame utiče na raspoloženje…..menja ga ….od veselosti do melanholije….šareni spektar kroz dušu ti juri.
Petar je sredovečni zgodan čovek….šlang figura bez stomaka koju samosvest održava. Da, Petar je zgodan čovek I po malo tajanstven…tako su mislili svi u njegovom kraju. Dopadao se ženama…….naravno ne svim, ali nekima bogami jeste. Znao je on to ….naučio ga život da prepozna, da oseti…I da iskoristi ako je obostrano a upornost I radoznalost su ga je terale napred čak I kada je jednostrano. Ma da, takav je Petar…..smatra da treba život živeti….svaki tren koji dodje nije došao badava. Za sve postoji razlog, pa I za taj novodošli trenutak bio on setan, samotan, društven, nasmejan ili maksimalno erotičan ili ljubavan. Ljudi koji žive sami su sami sebe ispraksovali za svoje trenutke prosto jer su samo njihovi….ne moraju ih deliti ni sa kim. Jednostavno kad dodje on samo odluči da li ga prihvata ili ne…ako ga prihvati uživa u njemu maksimalno ili čeka sledeći više odgovarajući. Prilagodjavanje I strpljivo čekanje…..tako prirodna osobina koja je prosto nestala u ovom svetu koji večito trči maraton.
Elem, da ne filozofiram…..te večeri, Petar je sedeo u obližnjem restoranu ispijajući lagano čašu vina I naravno uživajući u tome I sopstvenoj tihoj samoći koju donosi sa sobom ledena gospa. Unutrašnji mir…..muzika lagana svira….slike koje vidi kroz izlog restorana…slike u njegovoj glavi kao film….otišao je mislima negde davno, na neko drugo mesto….u drugo vreme….vremeplov….svakakav….mnogo toga…život bogat životom….
Vrata restorana se otvaraju…..ulazi hladan vazduh koji ga prenu iz sopstvenih lutanja I vrati za taj sto sa belim stolnjakom I malenom vaznom sa cvećem.
Nespretno se okretala jer joj je smetala ta velika košara u rukama ….znate one dugačke a plitke od pletenog pruća…košara za cveće u kojoj su se gurale ruže raznih boja I vrsti ali uglavnom one sa dugim drškama za vaznu I jako zgodne za darivanje. Pogled poče da joj luta po prisutnim gostima u potrazi za kupcem. Ko zna zašto, ali odlučila se da prvo pridje njegovom stolu. Pogled tih smedjih očiju se zaustavi u njegovom oku…tren…tren u kome je video vetar na njenim obrazima, život u nemirnom uglu njenog oka, usne suve od hladnoće i osmeh…blag, samo nagoveštaj osmeha na usnama …prepoznao je....ona i mače kraj njenih nogu….slika bljesnu u glavi na sekund ali tako živ sekund da ga je svog prdrmao…..vremeplov. Osmeh iz oka prodavačice cveća preli se preko njene košare dok je vadila ružu nemo je stavljajući na njegov sto ….a on….on je takodje nemo izvadio novac i platio. Žena se okrete….i lagano a opet hitro krenu dalje okrznuvši ga onim nemirom u uglu oka …nenamerno, spontano i tako prirodno. I on ga je takodje tako prirodno uhvatio. Uhvatiti tren…tren koji pokreće….znao on to….oseća…..
Još jedno otvaranje vrata, još jedan ulazak hladne gospodje i slika…..ruža na stolu….i moguće sutra….
PS Dobro jutro.....ajmo u dan....neće taj da čeka
..ali ko će bre to da kupuje.....do izdavača je jako teško doći ako si anonimus...a ja to jesam......neka ovako, vi sad čitate a u amanet sve ostaje mojoj deci......od mene dosta
