O, snovi moji!
Samo još vama mogu da priznam,
šta je to moje srce ludo
i ove noći usnilo duge.
I gde me je sve vodilo
i kroz kakve je bajke kročilo.
Čije je sve ruke dotaklo i
čije usne ljubilo.
O srce ludo, o beskrajne lutnje
kroz hodnike čudne.
Čudne pesme, čudna lica...
Tuga i smeh
i suze i kiše...
Sve smešano i sve jedno,
u stotinu boja i hiljade zvukova i bezbroj znakova...
Svuda naokolo...
O srce ludo,
o snovi nenadani,
o beskraji neslućeni...
Ne znam da li da se bojim
ili da vam hitam?
I svaki put, osećaj je isti -
da li da se otmem ili da ostanem,
u tom svetu drugom?
U svetu od mašte satkanom,
od mirisa sazdanom,
od dodira zapletenom,
od slobode vinutom
do visina,
do daljina...
O srce ludo,
o snovi moji,
čekajte me,
grlite me,
držite me
u bajkama,
u daljini i bespuću
od lepote i od snova
mojih nesanjanih.
Tako da sam ja neprestano "među javom i međ snom"... Da ih kontrolišem i obuzdavam. 
