Bogumili u Bosni nisu postojali kao ni bosančica, koja je starosrpska ćirilica - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Mrkalj

Bogumili u Bosni nisu postojali kao ni bosančica, koja je starosrpska ćirilica

Oceni ovaj blog
Bogumili u Bosni nisu postojali kao ni bosančica, koja je starosrpska ćirilica

Među bošnjačkim lingvistima i drugim ponekad se Kulinova povelja uzima kao dokaz tradicije bošnjačkog jezika i tzv. bosančica se uzima kao posebno bosansko pismo. Šta Vi kažete na to? Kakvo je to pismo bosančica?

SLOBODAN REMETIĆ
: Iz vremena austro-ugarske okupacije BiH potiče ideja izdvajanja srednjovekovne ćirilice bosanskih muslimana i katolika kao posebnog pisma pod imenom "bosančica" ili "bosansko-hrvatska ćirilica". Reč je o srpskom brzopisu koji je u doba vladavine Tvrtka Kotromanića "prenet sa srpskog dvora na bosanski i koji je i na novom zemljištu pratio razvoj brzopisa u matičnoj oblasti, a pri tom je u raznim krajevima prošao kroz raznolike inovacije". Korpus tih novih oblika slova nastalih na zapadu, a nepoznatih brzopisu u matičnoj zemlji, praktično je zanemarljiv. A i ta prividna različitost dveju varijanata istog tipa ćirilice proističe iz poređenja bosanskog brzopisa sa istočnim ustavom, pri čemu se svesno prelazi preko činjenice "da je brzopis i tamo najčešće imao iste slovne oblike". Razlike između brzopisne i ustavne varijante hrvatske glagoljice kudikamo su veće od te, iz vanjezičkih razloga proklamovane specifičnosti "bosančice", a one ipak ne ugrožavaju status opšteg naziva glagoljica. Ne pomaže ni pozivanje na podatak da se "bosančica" znatno pre Vukove završne reforme, odnosno Save Mrkalja, značajno rasteretila izbacivanjem onih slova koja je istorijski razvoj jezika učinio nefunkcionalnim. Da su takve razlike dovoljne za stvaranje nove azbuke, ni vukovska ćirilica više ne bi bila ćirilica.

Slavonac Matija Antun Reljković podseća svoje zemljake: "Vaši stari jesu knjigu znali/Srpski štili i srpski pisali". Ovo se očigledno odnosi na upotrebu ćirilice (koja je u 17. veku bila prodrla iz Bosne u Slavoniju), koju bi neko da proglasi posebnim pismom - "bosančicom".

Sličan falsifikat čeka nas i na terenu srednjovekovnih stećaka, "krunskog svedoka" postojanja posebne "bosanske crkve", utemeljene na tobožnjoj "bogumilskoj jeresi". Britanski istraživač Merien Vencel je na osnovu višegodišnjih istraživanja dokazala "da stećke nisu pravili bogumili", jer oni nisu ni postojali. U posebnosti "bosanske crkve", u podizanju jednog vida srpske ćirilice na nivo posebnog pisma "bosančice", kao i u nametanju "bosanske nacije" M. Vencel vidi argumente za konačni zaključak da je u svim tim falsifikatima okupaciona vlast "tražila ideološko uporište za razdvajanja Bosne i Hercegovine od Srbije" (M. Ekmečić).




Merijen Vencel (Marian Wenzel), britanska profesorka,
u světu poznati autoritet za istoriju Bosne srědnjeg věka.

Milorad Ekmečić:
- Merijen Vencel (Marian Wenzel), britanski, u svetu poznati autoritet za istoriju Bosne srednjeg veka, 1999. je u Sarajevu objavila dve studije o bogumilima. Veli da je 1960. došla u Sarajevo da istražuje bogumile i živela je u ubeđenju da su stećci njihovi. „Ovome su sledile godine istraživanja, tokom kojih sam shvatila da stećke nisu pravili bogumili“, i da oni nisu ni postojali. Napisala je da su ovu teoriju prvi zastupali habzburški političari „tražeći ideološko uporište njima neophodnog razdvajanja Bosne i Hercegovine od Srbije“. Urednik koji je u Sarajevu objavio prevod ove studije Merijen Vencel, autor je velike knjige o nastanku bošnjačke nacije od srednjovekovnih bogumila. Zapadna politika ne bi bila tako nemilosrdna u razbijanju Jugoslavije a danas srpske države, da počiva na nekim istorijskim istinama.


Cyril Truhelka, Hrvat češke narodnosti

,,Изумитељем“ босанчице сматра се Хрват, Ћиро Трухелка, који од локалне варијанте српске ћирилице прави посебно, наводно потпуно независно, писмо од ћирилице коју назива босанчица. Овај термин је у неким крајевима ушао у употребу па се тако у ,,Енциклопедији ликовних умјетности“, 1959., Загреб, може пронаћи одредница ,,босанчица“, а као објашњење да је то ,,босаница, босанска буквица, хрватска ћирилица, звана и женско писмо“.



Milorad Ekmečić, akademik

Pošalji "Bogumili u Bosni nisu postojali kao ni bosančica, koja je starosrpska ćirilica" na Facebook Pošalji "Bogumili u Bosni nisu postojali kao ni bosančica, koja je starosrpska ćirilica" na Google Pošalji "Bogumili u Bosni nisu postojali kao ni bosančica, koja je starosrpska ćirilica" na My Yahoo! Pošalji "Bogumili u Bosni nisu postojali kao ni bosančica, koja je starosrpska ćirilica" na Live Pošalji "Bogumili u Bosni nisu postojali kao ni bosančica, koja je starosrpska ćirilica" na MySpace Pošalji "Bogumili u Bosni nisu postojali kao ni bosančica, koja je starosrpska ćirilica" na Twitter Pošalji "Bogumili u Bosni nisu postojali kao ni bosančica, koja je starosrpska ćirilica" na Digg Pošalji "Bogumili u Bosni nisu postojali kao ni bosančica, koja je starosrpska ćirilica" na del.icio.us

Ažurirano 13.03.2017. u 06:18, autor: Mrkalj

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Mrkalj (avatar)
    Dr Slavenko Terzić: Teza o Bogumilima je naučno vrlo uvěrljivo opovrgnuta.
  2. Mrkalj (avatar)
    JAKO VAŽNO!!!


    Tomislav Raukar, 1973.
    telefon: +385 (0)1 48 95 156


    Pišući u dva navrata o ćirilskom zborniku iz Dubrovnika ("Libro od mnozijeh razloga" iz 1520. godine), M. Rešetar (1926, 1933) se prvi od hrvatskih znanstvenika kritički osvrnuo na Truhelkino mišljenje, razmotrivši istodobno, doduše ne uvijek sasvim uspješno, i neka metodološka pitanja o razvitku ćirilskog brzopisa. U prvom radu Rešetar je istakao da je zbornik:

    ... pisan tako zvanom bosanskom ćirilicom, koja uprav nije nikakvo specijalno bosansko pismo, nego je starija ćirilska minuskula koja je u starije vrijeme bila u običaju u svim našim krajevima u kojima se uopće pisalo ćirilicom, i kod pravoslavnih i kod katolika i kod muslimana" (Rešetar 1926:12).

    Na isto pitanje mnogo iscrpnije se osvrnuo u nardnom radu. Nakon što je istakao da je čitav zbornik pisan ćirilskim "skoropisom", što nije bilo sasvim točno, Rešetar je upozorio da je vrla "obična stvar da se naš skoropis zove ,bosanskim pismom' ili ,bosančicom'", zaključivši da to "nije nikako opravdano, jer on niti je postao u Bosni, niti je bio na Bosnu ograničen" (Rešetar 1933:112). Rešetar je zatim upozorio da se brzopis u nas u nas javio "najprije u kancelariji srpskih vladara, i to već za vladanja Stefana Prvovjenčanoga", dakle u prvoj četvrtini 13. stoljeća, "pa se je otada dalje pisalo skoropisom u svim našim krajevima gdje se je uopće pisalo ćirilicom, te zato i u Bosni i Hercegovini, u Dubrovniku i u Poljcima kod Spljeta" (Rešetar 1933:112). Gregor Ćremošnik (1963:124) dokazano je da isprava koju spominje Rešetar ne pripada Stefanu Prvovjenčanomu, nego kralju Dragutinu.

    Rešetar ističe da je "ime bosansko pismo, bosanska ćirilica ili bosančicom" opravdanosamo utoliko što su naš stari skoropis upotrebljavali za štampanje knjiga samo Bošnjaci katolici (od početka 17. stoljeća) i što se je on do našega vremena sačuvao samo u Bosni i Hercegovini" (Rešetar 1933:112).

    Zaključio je, ipak, da za brzopis:

    ... nije nikako opravdano bosansko ime, a ako ga hoćemo prozvati nekim geografskim imenom, onda je opet mnogo bolje da ga zovemo zapadnom ćirilicom (...) koje je ime utoliko opravdano, što se je skoropis upotrebljavao do kraja 15. stoljeća vijeka, a poslije toga gotovo samo u našim zapadnim krajevima (Rešetar 1933:112).

    Istom prilikom Rešetar se osvrnuo na Truhelkin rad o bosančici iz 1889. godine, istaknuvši da se "ne može naime odobriti njegova očevidna tendencija da prikaže ovo pismo kao nešto što je baš specijalno bosansko, i samo bosansko; nego to ide na račun ondašnje tendencije sarajevskog Glasnika uopće" (Rešetar 1933:112).

    Na isti način odbacio je Truhelkino mišljenje da se brzopis razvio iz lapidarne ćirilice zaključivši da je "sigurno baš naopako tačno: skoropisno je pismo na pergamentu i papiru bez sumnje starije negoli na kamenu" (Rešetar 1933:112), ne ulazeći pri tom u iscrpnije razmatranje tog zanimljivog pitanja.

    Premda je Rešetarovu, u načelu sasvim ispravnom, razlaganju nedostajala morfološka analiza, jer je paleografijski slabo razlikovao pojedine faze u razvitku ćirilskog brzopisa, pa je odviše jednostavno identificirao kancelarijsku minuskulu 14. ili 15. stoljeća s ćirilicom tiskanih knjiga iz 17. stoljeća i s tipičnom bosančicom 17.-18. stoljeća, on je ipak temeljito pobio Truhelkinu koncepciju, pa se nakon Rešetara na njoj više nisu mogla graditi mišljenja o bosančici, pogotovo što Rešetarov stav prema Truhelki nije u hrvatskoj historiografiji ostao osamljen. Govoreći o Truhelkinu proučavanju ćirilske paleografije, u studiji o njegovu životu i radu, Jaroslav Šidak (1952), nakon što je iznio Truhelkinu koncepciju, s pravom zaključio da je "pravilne smjernice za rješenje toga pitanja dao u više prilika M. Rešetar, osobito posljednji put 1933, u djelu "Dubrovački zbornik od god. 1520", čime je kritički stav hrvatske historiografije prema Truhelkinu mišljenju bio dograđen (Šidak 1952:105).






    Milan Rešetar (1860-1942)
  3. Mrkalj (avatar)

    1616. god. naštampa Matija Divković(5) svoj mali "Nauk karstianski", u kom se nalazi i
    "Plač blažene divice Marie, koi plač izpisavši sarpski... fra Matie Divković iz Ielašak..."
    Za tijem se na dva mjesta spominju stihovi, za koje kaže M. Divković
    "koe verše izpisavši sarpski" (t. j. M. Divković).

    Đ. S. Đorđević(6) misli da "izpisavši sarpski" znači "ćirilicom" i kao da će imati pravo, i ako to nije pouzdano dokazao. Ranije se mislilo, da riječi "izpisavši sarpski" znače srpskijem jezikom. Tako kaže V. Jagić(1), da M. Divković naziva svoj jezik "brzo (=sad, čas) srbským, brzo bosenským, brzo slovinským", i S. Ljubić(2) piše, da M. Divković zove svoj jezik "sad bosanski, sad srpski, sad slovinski", a T. Maretić(5) kaže: "Srpski naziva Divković svoj jezik još na stranama 1 i 105" ("Srpski nennt Divković seine Sprache noch auf den Seiten 1 und 105").


    Molitvenik „Nauk karstianski“, fra Matija Divković, Venecija, 1698. g.

    Siroti Matěja Divković -
    pojma nije imao
    da je Nauk svoj
    bosančicom pisao.

    Siroma' mišljaše
    da ga srpski ispisa,
    što u Nauku i zapisa.

    Tako valja, Matěja!
    Ažurirano 13.03.2017. u 06:21, autor: Mrkalj
  4. Mrkalj (avatar)

    Bosančica
    Ažurirano 13.03.2017. u 06:27, autor: Mrkalj
  5. Mrkalj (avatar)

    Владимир Ћоровић

    Владимир Ћоровић, 'Муслимани и ћирилица', Календар, Просвјета' за 1914. годину, Сарајево, страна 101.
    Postupci austrijske politike odbacivanja i preziranja cijele prethodne tradicije srpskog i drugih naroda bili su opasni i antikulturni. Oni su znali da se kultura oslanja na samu sebe, da njen tok teče prirodno, prožet stvaralačkim snagama običajima i tradicijom. Ćirilica nije bila pismo samo srpskog naroda nego i drugih naroda. U svom napisu "Muslimani i ćirilica", Vladimir Ćorović navodi: "da ćirlica baš kod muslimana ima jednu dugu i lijepu tradiciju i da im je kroz nekoliko stoljeća služila kao glavno pismo". Taj iskaz u daljem radu je proširio i odredio njen narodni karakter na nizu primjera, i na kraju iznio uopštenu konstataciju: "U BiH samoj ćirlica je bila jedino pismo narodno i to ne samo za pravoslavne i muslimane, nego i za katolike. Naše takozvano begovsko pismo, bosančica, razvilo se iz kurzivne ćirilice i nije ništa drugo, nego samo jedan grana njezina. Otud je kod nas mjestimice zovu i stara srbija, da joj se tako pokaže porijeklo".
    Eto pravog imena ćirilične minuskule: stara srbija.


    Vladimir Ćorović: Bosna i Hercegovina, 1925:
    Čuveni krajiški begovi Kulenovići sami se izvode čak od loze Kulina bana; tačno je, međutim, da ih ima i katolika i muslimana i da se odavno pominju kao „porodica roda plemenita”. Ovu listu mi bi mogli dopuniti sa vrlo mnogo primera, ali se i iz ovog niza vidi jasno šta smo hteli reći. U ostalom, za poreklo najvećeg dela bosansko-hercegovačkog muslimanskog elementa nema boljeg dokaza nego što je taj da im je maternji jezik samo srpski. Turski i arapski učili su samo u školi, vojsci i administraciji. Njihovo pismo bilo je sve do okupacije ćirilica, takozvano begovsko pismo, koje su oni sami zvali stara srbija.



    Jelte, stara srbija. Dabome.

    http://www.cidom.org/wp-content/uplo...govina_opt.pdf

    Ažurirano 13.03.2017. u 06:44, autor: Mrkalj
  6. Mrkalj (avatar)
    Vatroslav Jagić: Historija književnosti naroda hrvatskoga i srbskoga, Volume 1, Štamparija D. Albrechta, 1867 - Croatian literature



  7. Mrkalj (avatar)

    Bartolomeo Kašić
    Prema navodima profesora Petra Kolendića iz Dubrovnika, Kašić se lično poznavao sa Mavrom Orbinom pa je u Rimu 1614. štampao Orbinovo "Zrcalo duhovno". "Zrcalu" je dodao i jedan svoj omanji rad – Nauk za dobro pisati slovinski i lasno čitati ovo libarce u kome, ponesen širinom i prěsěkom štokavskog (ilirskog) govora, kaže:
    Znam ja ovo dobro, da se ovi nauk sklada veoma s našimi serbskimi slovi i da ga ja nijesam pokupio, nego s velicim razlogom, imajući naš jezik potrebu od veće slova nego latinski ali talijanski.
    Ažurirano 13.03.2017. u 06:45, autor: Mrkalj
  8. Mrkalj (avatar)


    Slavonac Matija Antun Reljković (Svinjar 1732. - Vinkovci, 1798.), napisao je u orginalnom rukopisu spěva Satir:

    Naši stari jesu knjigu znali,
    Srpski štili a srpski pisali



    Falsifikator nije ni znao da svojom nestručnom intervencijom neće proměniti smisao, niti činjenicu da je Reljković sebe smatrao Slavoncem, čiji su stari srpski čitali i pisali.
    Ažurirano 13.03.2017. u 06:50, autor: Mrkalj
  9. Mrkalj (avatar)
    Citat Original postavio Statler and Waldorf Pogledaj poruku
    наравно да смо промашили тему, јер се нисмо дотакли суштине проблема. а ево о чему се ради-

    све нове нације теже стварању неког стабилног не само политичког и правног оквира (државе), него и дубљег унутрашњег (културног, језичког, верског, историјског) ослонца сопственог идентитета- како би се постигла што чвршћа национална кохезија (и мобилизација за остварење оног што друштвена елита поставља као национални циљ). с обзиром да османско културно и верско наслеђе босанским муслиманима не даје никакво ексклузивно право на БиХ, они настоје на сваки начин да успоставе непосредну везу са средњовековном Босном. међутим, како су те две традиције потпуно супротстављане (и међусобно се искључују), приступило се конструисању једног квазисторијског мита (прихваћеног за неспорну догму), која се путем школства, литературе, штампе, медија итд. стрпљиво (већ дуже од 20 година) промовише и уграђује у темеље нове ''бошњачке'' нације. цео тај псеудознанствени пројекат предузет је ''s ciljem da se između srednjovjekovne (kršćanske) i osmanske (islamske) Bosne uspostavi idealni kontinuitet političke, vjerske i kulturološke naravi, odnosno da se Bošnjake promovira u temeljni narod kako cijele povijesti tako i današnje države Bosne i Hercegovine''. (Дубравно Ловреновић) као што видимо, овај мит има озбиљне и далекосежне политичке импликације на положај осталих становника БиХ, самим тим и Срба.

    поменути мит почива на неколико премиса:

    • данашњи муслимани ''Бошњаци'' непосредни су потомци средњовековних Бошњана (етнички континуитет), док су остали становници БиХ доведени са стране у каснијим вековима
    • средњовековни Бошњани нису били хришћани, него богумили; и њихова вера има много више сличности са исламом, него са хришћанством (православним и католичким), због чега су они масовно прелазили на ислам (религијски континуитет)
    • средњовековни мрамори (стећци) су богумилски надгробни споменици, што простор где се они налазе чини националним простором ''Бошњака'' (територијални континуитет)
    • наведени елементи муслимане ''Бошњаке'' чине јединим (и искључивим) настављачима политичких традиција средњовековне Босне (државноправни континуитет)


    тај мит (или боље речено политички пројекат) добио је и одговарајући израз у симболима, као својој видљивој манифестацији, која је тако попримила значење одређене политичке поруке. због тога су хералдички кринови са грба Котроманића преко ноћи постали Lilium bosniacum, богумилски (читај- исламски) симбол par excellence. на све стране ничу удружења попут ''Чувари босанске круне'', '''Златни љиљани'' и сл. наравно, нико не може спречити муслимане ''Бошњаке'' да се идентификују са симболима које сами одаберу. међутим, они се нису одлучили (бар не у првом плану) за обележја сопствене културе и традиције, него су изабрали знамења која имају много шире политичко значење, које би сутра требало да се преточи и у уставноправни облик (унитарна БиХ).

    а какав је српски одговор? погрешан, као и увек.
    _______________

    направићу још једну згодну паралелу-
    данашња политичка елита Црне Горе у циљу остварења пројекта независне државе и стварања посебне нације, такође користи историјско наслеђе. то наслеђе често се третира и тумачи на начин који нема пуно везе са научним чињеницама. дакле, граде се митови, па се Балшићи, Црнојевићи и Петровићи Његоши промовишу као утемељивачи посебне црногорске нације (што они у некој мери и јесу), међутим, та нација је данас постављена на сасвим друге основе, које су изразито антисрпске. у том смислу и знамења Црнојевића и Петровића Његоша истичу се као (апсурд!) симболи једног антисрпског пројекта. да ли то значи да Срби те симболе требају посматрати као непријатељске и осећати мржњу и презир кад виде грб и заставу Црне Горе?

    сматрам да се због политичке кратковидости и тренутних односа лишавамо своје сопствене историјске баштине- што је не само неодговорно, него и погубно. волео бих да ме време демантује.

  10. Mrkalj (avatar)
    PONOVO SE OGLASIO PROFESOR SALIH SELIMOVIĆ: "Turci su ismevali Srbe muslimane, Bošnjak znači praznoglav, glup!"

    17 oktobra 2015

    http://www.intermagazin.rs/ponovo-se-oglasio-profesor-salih-selimovic-turci-su-ismevali-srbe-muslimane-bosnjak-znaci-praznoglav-glup-video/salih_selimovic-324/

    http://www.sjenica.com/2014/03/salih-selimovic-dokazao-svoje-srpsko-poreklo/




    Muslimani nikada nisu postali Turci jer su sačuvali svoj maternji jezik, staru tradiciju i uvek su znali svoje poreklo, kaže istoričar i profesor Salih Selimović za nedeljnik Pečat, pojašnjavajući uzroke istorijskog razdora Srba muslimanske veroispovesti i Srba pravoslavaca.

    Istoričar i profesor Salih Selimović vrstan je poznavalac tema vezanih za srpsko-muslimanske odnose i probleme koji su se „provlačili“ kroz našu, ne mnogo srećnu, balkansku prošlost. Autor je vrednih knjiga, na desetine studija, naučnih radova o poreklu i istoriji Srba muslimanske veroispovesti.

    Objašnjavajući pitanje porekla današnjih muslimana u Srbiji, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji, KiM, pitanje njihovih korena, ukazujući i na suštinu i prirodu viševekovne nesloge Srba i muslimana, jednog istog naroda različitih vera, na početku razgovora, on kaže:

    „Današnji muslimani, koji su sa prostora bivše SFRJ, u većini slovenskog su porekla. To je u nauci nesporno, mada ima i onih koji bi ‚hteli‘, reč je o bosanskom i delu raških muslimana, da su bogumilskog porekla. Ne znaju ili neće da znaju da su bogumili samo jedna hrišćanska jeres, može se slobodno reći u pravoslavlju, a nikako neki poseban bogumilski narod. Ako je veliki deo bosanskih bogumila došao iz Raške, pa oni su mogli da budu samo Srbi. Bogumilstvom želi da se dokaže neka stara posebnost, ‚individualitet‘ iz kojeg se vremenom navodno konstituisala bošnjačka nacija. Pokušava da se dokaže da postoji neki istorijski ‚kontinuitet‘. Ako su srpska plemena bila dominantna u Raškoj, Zeti, Bosni, Travuniji, Zahumlju, Neretvi, Usori, Soli i stvorila srpske srednjovekovne države, što je u istorijskoj nauci nesporno, pa kojeg bi to onda mogli biti porekla domaći muslimani po dolasku Turaka Osmanlija, od kojih će primati islam?, kazuje profesor Selimović.

    Pročitajte još:

    ISTORIČAR SALIH SELIMOVIĆ ŠOKIRAO BiH: Mi, muslimani, smo Srbi i govorimo srpski jezik!
    On dodaje da su islam prvo prihvatile vlastelinske pravoslavne porodice, kao i trgovci, zanatlije i stočari vlasi u brdsko-planinskim predelima gde je delovanje Srpske pravoslavne crkve bilo slabije.

    „Znatan broj hrišćana je islamiziran i kroz danak u krvi (devširma). Neki roditelji su urezivali krst na čelo dečaka ili im lomili i sekli prste na desnoj ruci kako bi ih spasili da ne budu odvedeni u Istambul i postali „Turci“ janičari. Vuk Karadžić je konstatovao povlašćeni položaj onih koji su prešli u islam sledećom rečenicom: „Ako se ko od raje poturči, odmah ima sva prava kao i ostali Turci; ne samo što ga neće prekoriti pređašnjom verom nego će ga još svako radije pomoći nego rođenog Turčina.“

    U ruralnim sredinama islamizacija je do kraja 15. i polovine 16. veka bila skoro nepoznata izuzev zapadno od Pljevalja u predelu Bukovica. U retkim slučajevima, u nekim palankama i kasabama, islamizacija je poprimila masovniji karakter i taj talas je potrajao do oko 1540. I pored prihvatanja vere osvajača nikada domaći muslimani nisu zaboravili maternji jezik, a u otmenijim krugovima se uvek pisalo ćirilicom koju su često nazivali bosančica, begovsko pismo ili Stara Srbija, kako su je oni sami nazivali. Ćirilica i srpski jezik su bili u upotrebi i na turskom dvoru, a Dubrovnik je u prepisci sa turskim dostojanstvenicima, koji su bili poreklom „naše gore list“, koristili ćirilicu i srpski jezik još od 1420 godine!, tvrdi profesor Selihović i dodaje i da je Sultan Mehmed Fatih govorio i grčki i slovenski, zapravo srpski.

    I kasnije, kada je došlo do radikalnije islamizacije, ipak su bile sačuvane i mnoge hrišćanske i uopšte autohtone narodne tradicije i praznici kao što su Božić, Savindan, Đurđevdan, Vidovdan, Mladenci, kaže ovaj istoričar iz Sjenice.
    U narodnom kalendaru kod muslimana, pogotovo u ruralnim sredinama, sve do današnjih dana se koristi odrednica od Božića ili do Božića, za Vidovdan, po Đurđevdanu ili na Prokoplje (sv. Prokopije) neće da rade“, dodaje Selimović.

    On dodaje i da naši muslimani nisu činom prihvatanja islama postajali Turci. Oni su i dalje, bez obzira na to kojem društvenom sloju pripadali i na kojim položajima se nalazili, čuvali maternji jezik, pismo i mnoge narodne običaje iz vremena kada su bili hrišćani, najčešće pravoslavci.

    “ Od etničkih Turaka su se uvek razlikovali. Ni Osmanlije u njih nisu imali poverenja, pa su na vezirski položaj ili nekog glavnog paše skoro uvek u Bosanskom pašaluku postavljali Turke koji su bili poreklom Anadolci, Albanci, Grci, Bugari, Kurdi, Mađari, a naše su slali u udaljene provincije prostrane Imperije. Turci su potcenjivali i ismejavali muslimane nazivajući ih Bošnjacima, što u doslovnom prevodu znači praznoglav, glup, tvrdoglav. Dakle, muslimani nisu tretirani kao pravi Turci, a ni oni sami u duši se nisu tako osećali. Posle prestanka osmanlijske vladavine oni su se našli „ni na nebu, ni na zemlji“. Osećali su nesigurnost i povlačili su se u sebe. Mnogi nisu mogli da shvate i prihvate istorijsku realnost. Velika masa je bila i potpuno anacionalna. Ipak, izvestan broj muslimanskih intelektualaca, trgovaca i plemstva (age i begovi) znali su za svoje hrišćansko srpsko poreklo i pokrenuli su pitanje nacionalnog osvešćivanja muslimana i vraćanja svojim predačkim korenima! Sa druge strane, bilo je nerazumevanja od jednog dela srpske intelektualne i političke elite za taj proces! To je kod mnogih muslimana izazvalo revolt, pa su iz našeg poslovičnog inata hteli biti svako, samo ne Srbi. Takve okolnosti našim neprijateljima su i te kako odgovarale i u tom pravcu su oni sprovodili beskrupuloznu i veoma efikasnu propagandu, naglašava ovaj istoričar iz Sjenice i dodaje: „Srpski nacionalni korpus izgubio je ogroman broj muslimana čiji su koreni srpski! Slično se događalo i sa Srbima katolicima. Da završim onom čuvenom, još neprevaziđenom konstatacijom umnog Meše Selimovića: „Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije“, kaže on i naglašava: “ Muslimani, koji se od 1993. izjašnjavaju kao Bošnjaci, u Staroj Raškoj i u BiH, nisu nikada mogli biti Turci, Iranci, Saudijci. Ogroman je broj muslimana koji imaju srpska, odnosno slovenska prezimena. Bošnjaštvo iz perioda osmanske i austrougarske vladavine je promovisao osvajač i okupator iz svojih interesa. Ovo sada je treći put da se naši muslimani opredeljuju da su Bošnjaci. Ne osporavam pravo da se svaki čovek, pa tako i musliman, nacionalno izjasni ili ne izjasni, kako hoće, pa i kao Bošnjak. Druga je stvar sintetičko stvaranje nacionalnog kolektiviteta. Tu se moraju poštovati naučno utemeljene odrednice“, kaže Selihović u svom intervjuu za list Pečat.

    Za kraj svog intervjua profesor Selihović je dodao da muslimanima ne mogu da budu bliži ni Turci, ni Arapi, niti bilo koji drugi narod od braće i sugrađana Srba. „Nikada ne bi trebalo da zaboravimo `Da je brat mio koje vere bio` i da `Ko neće brata za brata, hoće tuđina za gospodara`“, zaključuje profesor Selihović na kraju svog razgovora za list Pečat.

    http://www.intermagazin.rs/ponovo-se...av-glup-video/
    Ažurirano 13.03.2017. u 06:57, autor: Mrkalj
  11. Mrkalj (avatar)
    ISTORIČAR SALIH SELIMOVIĆ ŠOKIRAO BiH: "Mi, muslimani, smo Srbi i govorimo srpski jezik!"

    13 oktobra 2015






    Salih Selimović je istoričar, publicista i profesor iz Sjenice u Srbiji. Rođen je 1944. u Tešnju u BiH. Poznat je po istraživanjima islamizacije južnoslovenskih prostora, s posebnim naglaskom na demografske i migracione procese u Raškoj oblasti. Dobitnik je Vukove nagrade za 2013. i Kočićeve nagrade za istu godinu.

    Selimović je objavio šest knjiga i više od 70 naučnih radova. Njegovu posljednju knjigu „Prilozi prošlosti Stare Raške“ stručna javnost ocijenila je kao istoriografski biser. Na početku intervjua , naš sagovornik je odgovorio na pitanje zbog čega je islamizacija tabu tema, o kojoj se vrlo malo govori i u Srbiji i u BiH, pa i u širim relacijama.

    – To je tako zato što je većina naših muslimana srpskog porijekla i pravoslavne provenijencije. Znači, Srbi islamske vjeroispovijesti. Ako bi to zvanično bilo prihvaćeno, bio bi uvećan srpski nacionalni korpus, što nije odgovaralo prvo ranijim okupatorima, zatim komunistima, a danas političarima i intelektualcima koji insistiraju na tome da su muslimani u Srbiji poseban narod. Takvo rješenje nije odgovaralo ni stranom faktoru s imperijalnim ambicijama prema srpskim zemljama. Oni su nastojali da rascjepkaju srpski nacionalni prostor radi lakšeg otimanja teritorije.

    U „Prilozima prošlosti Stare Raške“ istraživali ste islamizaciju. Šta je njen najčešći uzrok?

    – Prevladavaju ekonomski razlozi i danak u krvi. Bilo je i čestih slučajeva prelaska u islam zbog skrivanja od krvne osvete. Taj proces se odvijao sporo i individualno, a rjeđe porodično. Kolektivnih prelazaka skoro da nije bilo.

    Kada se islamizacija dogodila?

    – Na području Raške masovnija je krajem 17. vijeka, a najvećim dijelom se desila u 18. vijeku. U dijelu Pešterske visoravni i u Vraneškoj kotlini taj huk islamizacije završen je tek u prvoj polovini 19. vijeka. Precizni popisi iz 15, 16. i u prvoj polovini 17. vijeka apsolutno jasno govore o sporoj i najviše individualnoj pojavi islamizacije. I ti prvi konvertiti bili su muslimani u prvom ili drugom koljenu. Često su popisivani kao sinovi Abdulaha, odnosno rabovi Božji, kako bi prikrili hrišćansko porijeklo očeva. Mada, bilo je i onih koji su popisivani s turskim ili arapskim imenom, a zadržali su očevo srpsko ime. Ogromna većina popisanih uživalaca i posjednika baština su hrišćani sa srpskim imenima.

    Ko je vršio te popise?

    – Turske vlasti pod strogom kontrolom kadija. Oni su prevedeni i više, što se istorijske nauke tiče, nema nikakve dileme o vjerskoj i etničkoj pripadnosti stanovništva Stare Raške. Istina, bilo je i muslimana koji su bili turskog, grčkog, albanskog, bugarskog, ruskog ili mađarskog porijekla, koji su, kao turski činovnici, uleme, vojnici i vojne starješine boravili u Raškoj.

    Koliki je bio njihov broj u odnosu na broj poislamljenih Srba?

    – Zanemarljiv.

    Zanimljivo da je islamizovano stanovništvo zadržalo srpski jezik.

    – Pored petovjekovne vladavine Osmanlija, naši muslimani su ljubomorno i uporno čuvali svoj maternji jezik kojim su govorila i njihova dojučerašnja braća pravoslavci. I oni koji su se uzdigli na najviše državne, vojne i druge položaje u Osmanskoj imperiji uvijek su sa svojim sunarodnicima razgovarali i dopisivali se na srpskom jeziku i ćiriličnim pismom, poznatim kao bosančica.

    Srpski je bio jedan od četiri zvanična jezika na turskom dvoru?

    – To je nesporna činjenica. Postojalo je i tzv. begovsko pismo u staroj Srbiji i tembelijsko pismo kojim su se otmeniji muslimanski krugovi služili sve do početka 20. vijeka. Postojao je cijeli pokret među muslimanskim intelektualcima da udžbenici u školama i druge knjige budu štampane na narodnom jeziku, a ne na turskom i arapskom. Pjesnik Mehmed Hevaji Uskufi je 1631. napisao i rječnik srpsko-turskog jezika. Mnogi su zbog toga bili progonjeni od turskih vlasti, a pjesnik Ilhamija to je platio i glavom.

    (nastavlja se)
  12. Mrkalj (avatar)

    Šta je još sačuvano osim jezika?

    – Osim jezika i pisma, naši muslimani sačuvali su i mnoge hrišćanske i prethrišćanske tradicije sve do današnjih dana. Nikada muslimani iz svoje svijesti nisu izbacili Božić, Savindan, Vaskrs, Mladence, Đurđevdan, Ilindan, Mitrovdan. Prilikom terenskih istraživanja na Sjeničko-pešterskoj visoravni, Polimlju i Bihoru, bio sam frapiran koliko su stariji muslimani, posebno žene, vodili računa o tim hrišćanskim praznicima. Samo da navedem primjer praznovanja i saborovanja na Svetog Arhanđela kod manastira u Kumanici na Limu. U ta dva dana, koliko traje saborovanje, skoro trećina ogromne mase naroda su muslimani, i to ne samo iz bliže okoline. Svi se mole i traže lijek i duševni mir. Na Pešteru je najveći narodni sabor i teferič 2. avgusta, odnosno na Ilindan, kojeg naši muslimani nazivaju Aliđun.

    Do podne Ilija, od podne Alija?

    – Upravo tako. Prema narodnoj tradiciji, Ilija Kuč se tačno u podne „poturčio“, odnosno islamizovao i postao Alija.

    Vi u svojoj knjizi navodite da je kod muslimana postojao kult Svetog Save?

    – I te kako je bio prisutan kod muslimana u Limskoj dolini, ali i na mnogo širem prostoru. Uvijek su muslimani u Staroj Raškoj znali da su srpskog porijekla i da su prije islamizacije bili pravoslavci. Izuzetak su samo albanski Malisori, koji su došli u jugoistočni dio Raške tokom 18. vijeka. Zato su čuvali i štitili manastir Mileševa kao svoju svetinju. Klanjali su se moštima Svetog Save i vjerovali u njihovu čudotvornost.

    Vi tvrdite da je Sveti Sava zbog toga spaljen?

    – Da bi im sačuvali zdravlje i zaštitili ih od uroka, mnogi muslimani su krstili svoju djecu. To je bio jedan od razloga što je islamizovani Albanac Sinan-paša naredio da mošti Svetog Save budu iskopane, prenesene na Vračar i spaljene. Paša je mislio da će tako uništiti kult tog velikog srpskog prosvjetitelja i odbiti muslimane od manastira Mileševa.

    Da li je uspio?

    – Izazvao je kontraefekat. Tek od tada se kult ovog svetitelja proširio na sve srpske zemlje, a muslimani su nastavili da poštuju njegov kult, posjećuju i daruju Mileševu.

    Turci su htjeli da spale i Mileševu?

    – To je 1875. htio da učini jedan turski paša, koji je s vojskom bio na putu za Bosnu. Muslimani iz okoline manastira i Prijepolja su se organizovali i stali pred pašu. Njihov predstavnik Alija Malagić zaplakao je, pao na koljena i zamolio pašu da to ne učini ovim riječima: „Aman, čestiti pašo, nemoj to da učiniš, ako za boga znaš. Nama ovaj manastir svijetli kao sunce i iz ove kuće nam je blagoslov i na nas i na mal. Svako u ovoj kući dobije hljeba i soli. Svakome je ona od pomoći.“ Tada je paša odustao od paljevine i rušenja Mileševe.

    Postoji mišljenje da jezik kojim govore muslimani u Srbiji nije srpski nego bošnjački?

    – To je srpski jezik. Pozitivni građanski zakoni omogućavaju nacionalnim manjinama mnogo šta na maternjem jeziku, što je svakako u redu. Ali, nije u redu da se sada kao maternji jezik muslimana izmišlja nekakav bošnjački jezik, kad je muslimanima to oduvijek bio srpski jezik.

    Šta je ispravno, Raška ili Sandžak?

    – Stara Raška je kolijevka srpske srednjovjekovne države koju je utemeljio Stefan Nemanja, a međunarodno priznanje obezbijedili su joj njegovi sinovi arhiepiskop Sava i kralj Stefan Prvovjenčani, početkom 13. vijeka.

    Otkud ime Sandžak?

    – U 19. vijeku sandžaci su u Turskoj bili samo administrativno-upravna područja. Bilo je 290 sandžaka, raspoređenih u 77 vilajeta ili pokrajina. Nijedan nije zadržao to tursko ime, osim ovog kojem se na taj način želi stvoriti neki individualitet u odnosu na druge krajeve Srbije i Crne Gore.

    U balkanskim ratovima većina muslimana borila se protiv srpske vojske?

    – Zato što su vijekovima ubjeđivani da je za sve njihove nevolje i težak život kriv srpski narod. Muslimani su smatrali da, boreći se protiv srpske vojske, brane svoja ognjišta. Međutim, srpska vojska se veoma korektno, čak prijateljski, odnosila prema muslimanima poslije pobjede i ulaska u ovaj kraj.

    Da li je bilo odmazde?

    – Ne. Naprotiv. One koji su htjeli da bježe u Albaniju ili Tursku srpska vojska je vraćala kući. Nije bilo paljevina, osveta i ubistava. Oprošteno je svima koji su se borili u turskoj vojsci ili u bašibozuku, ukoliko nisu činili zločine nad civilnim stanovništvom. Kralj Petar I Karađorđević u svom proglasu pred početak rata naglasio je: „Moja će vojska u Srbiji pored hrišćana zateći i Srbe muslimane, koji su nam isto tako dragi, a s njima i Arbanase, hrišćane i muslimane, s kojima naš narod živi zajedno već 1.300 godina, obično dijeleći s njima sreću i nesreću. Mi im svima nosimo slobodu, bratstvo i jednakost u svemu sa Srbima“.

    Vi često navodite primjer sela Borovići, kod Sjenice.

    – Mještani Borovića su se digli i krenuli za Tursku. Srbi iz susjednog sela, sa starješinom Vojom Popovićem Bobovićem na čelu, stigli su i zaustavili te muslimane. Taj Popović je stao ispred njih i moleći ih da ostanu rekao: „Braćo, kuda ćete? Srbija je vaša otadžbina, a ne Turska. Kralj vam garantuje slobodu, vjeru i imanja. I ja lično i svi mi, vaše komšije, isto to vam garantujemo“. I muslimani iz Borovića nisu nikada nigdje otišli, osim u novije vrijeme, kao što su i mladi iz drugih sela morali da idu u urbane sredine radi zaposlenja i školovanja.

    U knjizi pišete o istaknutim muslimanima koji su se deklarisali kao Srbi.

    – Pored represije, prvo turske, a zatim austrougarske vlasti, brojni muslimanski intelektualci dičili su se srpskim porijeklom i uporno su se izjašnjavali kao Srbi islamske vjeroispovijesti. Pisali su pjesme srpstvu, kao i pripovijetke i romane po kojima su apsolutno pripadali srpskom etnosu i srpskoj književnosti. Karakterističan je primjer Omer-bega Sulejmanpašića Despotovića. Austrougarske vlasti mu nisu mogle ništa drugo, već su ga proglasile ludim. Kada je izbio Prvi svjetski rat, te iste vlasti uhapsile su svih 139 učenika muslimana u mostarskoj gimnaziji. Samo su puštani oni koji su se izjasnili da su Hrvati, ali velika većina se izjasnila da su Srbi.

    Muslimana je bilo i u „Mladoj Bosni“.

    – Učenik Ibrahim B. Alajbegović na sarajevskom veleizdajničkom procesu isljednicima je u lice rekao: „Uskoro će doći ‘Beli orlovi’. Mi ih željno iščekujemo“. Taj učenik je ubijen u zatvoru i nije dočekao tako željenu slobodu.

    Vi ste u knjizi „Prilozi prošlosti Stare Raške“ napisali: „Ako su naši muslimani prije oslobođenja 1912. godine bili Turci u političkom smislu, poslije rata su bili Srbi u nacionalnom smislu“. Objasnite ovaj stav.

    – Najispravnije rješenje za naše muslimane jeste da budu ono što po porijeklu i jeziku i jesu, a jesu Srbi islamske vjeroispovijesti. Tada će prestati razne zloupotrebe, politikantske igre i manipulacije muslimanima, prije svega od velikog dijela sopstvene elite. Strani faktor uvijek računa na taj vjersko-nacionalni momenat za stvaranje konfliktnih situacija, koje slabe kohezionu snagu i otvaraju put za svakovrsne strane pritiske i intervencije.

    Mnogi poznati muslimani smatrali su sebe Srbima!

    Možete li da navedete imena najpoznatijih ljudi među muslimanima koji se, kroz istoriju, nisu odrekli svog srpskog porijekla ili su otvoreno isticali da su Srbi?
    – To su Derviš-beg Ljubović, Omer-beg Sulejmanpašić Despotović, Mehmed Kurt, Salih Karabegović, Salih Kazazović, Ali-Riza Dautović, Avdo Karabegović Hasanbegov, Avdo Karabegović Zvornički, Osman Đikić i njegova sestra Hatidža, Smail-aga Ćemalović, Ibrahim Hadžiomerović, Ali Fehim Džabić, Asim Šeremet, Muhamed Mehmedbašić, Mustafa Golubić, Hasan Rebac, Šukrija Kurtović, Uzeiraga Hadžihasanović, Hamid Kukić, Mustafa Mulalić, Rešad Kurtagić, Derviš Šećerkadić, Mujo Pašić, Hasan Brkić, Osman Karabegović, Džemal i Šukrija Bijedić, Šefket Maglajlić, Midhat Muratbegović, Skender Kulenović, Omer, Avdo i Hamza Humo, Ćamil Sijarić, Derviš Sušić, Meša Selimović, Alija Konjhodžić, Ismet Pupovac, Emir Kusturica, Dževad Galijašević, Amir Čamdžić, Mehmedalija Nuhić i mnogi drugi.

    (PressRS)

    http://pressrs.ba/info/vijesti/mi-mu...zik-10-10-2015
  13. zxy (avatar)
    Mislim da ne govorim samo u svoje ime kad izražavam zahvalnost za vaše tekstove iz kojih možemo naučiti ono o čemu nas nisu učili u školi;naprotiv zatrpavali su nas lažima i poluistinama i tako i doveli do ovog žalosnog stanja medju nama.Lično Vas sa zadovoljstvom čitam i saznajem dosta toga što prvi put čujem a rado vas i drugima preporučujem
  14. Mrkalj (avatar)
    Draga Zxy, kada sam bio u osnovnoj školi, osnovna preokupacija bila mi je kako će ova planeta sačuvati naftu, spasti se od pretnje nuklearnog samouništenja, kako će ljudi krenuti u naseljavanje kosmosa, kako će početi da proširuju sopstveni um. Bio sam još u školi kada me kao grom iz vedra neba ošiluna spoznaja da svetom vladaju iracionalni autodestruktivni egoizmi, sebičluk, a često i golo zlo. Shvatio sam da će moje preokupacije biti daleko ovozemaljskije i daleko lokalnije nego što sam mislio. Shvatio sam da su u mom najneposrednijem okruženju geopolitički konci toliko zamršeni da jedan narod koji govori isti jezik danas misli da je ustvari četiri ili pet naroda, među sobom do praga pucanja antagonizovanih kvazi-narodića i da će moje misli biti usmerene u pravcu razmršenja njegove prošlosti zarad bolje sudbine i prosperitetne budućnosti. Naravno, sve to kao preduslov za očuvanje fosilnih goriva, osvajanje kosmosa i unapređenje čovekove psihe.
  15. Mrkalj (avatar)
    "Cerići su bili srpsko plemstvo"

    Salih Selimović, profesor, istoričar i publicista iz Sjenice, čovek koji godinama, iako se suočava sa brojnim problemima, neumorno istražuje, objavljuje i otvoreno govori o svom srpskom poreklu i o islamizaciji na prostoru bivše Jugoslavije, bavio se i fenomenom Svetog Save i muslimana, a nedavno je dobio Vukovu nagradu.







    Salih Selimović, istoričar

    Jedan ste od retkih Bošnjaka koji javno govori o svom srpskim korenima i istražuje proces islamizacije na prostorima bivše Jugoslavije, tvrdite da je većina današnjih muslimana ima srpsko poreklo.

    - Ne vidim nijedan razlog zašto bih krio svoje srpske korene. To isto mislim i za druge ljude bez obzira o kakvom i čijem se poreklu radi. Što bih to ja bio ono što nisam, a da ne budem ono što jesam. Dakle, hoću da budem ono što jesam. Mojim višegodišnjim istraživanjima relevantnih istorijskih izvora, kao i radom na terenu, došao sam do zaključka da je većina naših muslimana, sada Bošnjaka, srpskog porekla i da su pre islamizacije najčešće bili pravoslavci, mada je bilo i katolika. Islam se prihvatao iz raznih uzroka. Pre svega treba znati da je to bila dominirajuća vera osvajača.

    - Prihvatiti tu veru značilo je obezbediti određene privilegije kao što su ekonomske i uopšte društvene. Malo je bilo onih koji su islam prihvatali iz ubeđenja da je to jedina prava vera. Musliman je bio oslobađan nekih poreskih obaveza, a mogao je napredovati na društvenoj lestvici sve do najvišeg društvenog sloja, državnih, vojnih i verskih položaja. U 15, 16. i 17. veku, pa i nešto kasnije, bilo je mnogo naših muslimana koji su postali begovi, sandžakbegovi, beglerbegovi, paše, veziri i veliki veziri. Islamizacija je počela u 15. veku da bi u 16. i 17. veku poprimila masovniju pojavu.

    Begovi i intelektualci

    Da li je čest slučaj da se muslimani izjašnjavaju kao Srbi?
    - Mnogo je muslimanskih intelektualaca, begova i trgovaca koji su se osećali Srbima i to nisu krili ni kada su ih zbog toga progonile i turske i austrougarske vlasti. Ovom prilikom ću pomenuti samo neke: Husein-beg Gradaščević, Derviš-beg Ljubović, Omer-beg Sulejmapašić-Despotović, Avdo Karabegović Hasanbegov, Avdo Karabegović Zvornički, Hasan Rebac, Mustafa Golubić, Smail-aga Ćemalović, Mustafa Mulalić, Ismet Pupovac, Džemal i Šukrija Bijedić, braća Pozderci, Skender Kulenović, Meša Selimović, Emir Kusturica, Dževad Galijašević...
    - U početku islam su prihvatali predstavnici vlastele počevši od one najsitnije pa do najkrupnije. Nešto kasnije su islam prihvatali i trgovci, stočari vlasi, zanatlije. Sela su se uglavnom kasno islamizirala i uvek je u većini sela živelo hrišćansko stanovništvo.

    Nedavno ste izjavili da dr Mustafa Cerić i Bakir Izetbegović imaju srpsko poreklo.
    - Da, rekao sam to, jer imam nepobitne dokaze. Mislim da i gospodin Bakir Izetbegović i efendija dr Mustafa Cerić to znaju. Druga je stvar da li će to i javno da priznaju. Oni mogu da se na mene ljute, ali ne mogu da pobijaju. Ako imaju druge dokaze neka ih iznesu. Preci Cerića su bili srpsko plemstvo pre islamizacije. Izetbegovići su poreklom iz Beograda, a u Bosanski Šamac su se naselili posle napuštanja Beograda 1867. godine.

    Neki muslimani su se vraćali veri pradedovskoj, nedavno je to uradio i profesor Muhamed Bušatlija iz Beograda, objasnite ovaj fenomen.

    - Mnogo je više naših muslimana/Bošnjaka koji ne kriju svoje srpske korene nego što se misli i javno ističe. Profesor Mahmut Bušatlija ima sjajan pedigre, jer potiče iz srpske vladarske kuće Crnojevića. Iz te dinastije, koja je vladala Crnom Gorom u 15. veku, Staniša, sin Ivana Crnojevića, je islamiziran i bio je skadarski sandžak-beg i gospodar velikog dela Crne Gore. Taj čin Mahmuta Bušatlije, sada Stanka Crnojevića, može da ima i neku drugu konotaciju.

    Kako objašnjavate tvrdnje većine muslimana da su poreklom Turci?
    - Sigurno je u našim zemljama bilo etničkih Turaka kao vojnih i civilnih starešina, sveštenika i raznih činovnika, ali su se po završenoj službi najčešće vraćali tamo odakle su i došli. Bilo je i toga da su se Turci, u narodu pežorativno nazivani Turkuše, ženili našim meštankama i ostajali ovde, ali je to bilo zanemarljivo. Ima istine za tvrdnju da će se naši muslimani ili Bošnjaci pre izjasniti kao Turci, Iranci, Saudijci, pa čak i Nemci samo ne da su Srbi iako sa tim nacijama nemaju nikakve ni etničke ni jezičke srodnosti. Mislim da su za ovakve pojave kriva i jedna i druga strana.
    Seobe i islam u Raškoj

    x Salih je rođen 25. oktobra 1944. u Tešnju, BiH. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom gradu, a studije u Sarajevu. Radio je kao nastavnik istorije i direktor škole u Kladnici i sekretar SIZ za osnovno obrazovanje u Sjenici, zatim kao direktor u Gopdijevu i Sušici (Bijelo Polje).

    x Istorijom kao naukom počeo se baviti skoro odmah po završetku studija. Oblast njegovog posebnog interesovanja je poreklo, islamizacija, demografski i migracioni procesi na Sjeničko-pešterskoj visoravni i u celoj Staroj Raškoj ili Raškoj oblasti.

    x Aktivni je učesnik mnogih naučnih skupova i stalni saradnik više naučnih zbornika i revija. Do sada je objavio šest knjiga i 70 naučnih radova koji su publikovani u naučnim zbornicima istorijskih muzeja i arhiva u Srbiji i Crnoj Gori. Autor je studija "Sjenica" i "Kladnica" i jedan od autora antropogeografske studije "Sjenički kraj". Nova knjiga Saliha Selimovića "Prilozi poreklu, islamizaciji, migracionim i demografskim procesima u Raškoj oblasti" je pravi istoriografski dragulj.
    Da li postoje bošnjačka nacija i bosanski jezik?
    - Da bi se konstituisala neka nacija moraju se ispuniti određeni i naučni, a ne samo politički uslovi ili kriterijumi. Nije dovoljna samo politička želja i volja određenih političkih krugova. Može se političkim aktom, aktom domaće političke elite podstaknute i spolja, proglasiti nacija, ali takvi akti po pravilu donose velike nesporazume i sukobe, pa i ratove, što je najtragičnije.
    - Ne osećam se dovoljno kompetentnim, ali smatram da su srpski, bosanski, crnogorski i hrvatski jezik jedan isti. Pitao bih te tako "stručne" političare, a i neke naučnike, da li im prilikom komuniciranja sa Srbima,
    Crnogorcima i Hrvatima trebaju prevodioci. Mislim da je na sceni "narcizam malih razlika" što bi se moglo reći i za stvaranje sintetičkih nacija, a ne samo jezika. Sve to postaje tragikomično.

    Bavili ste se kultom Svetog Save i odnosom muslimana prema najvećem srpskom svetitelju, sta ste otkrili?
    - Prilikom mojih višegodišnjih terenskih istraživanja u Staroj Raškoj bio sam iznenađen koliko je kod naših muslimana bilo tradicionalnog poštovanja kulta Sv. Save. Najstarije žene obavezno su za Savindan 27. januara pravile posebno jelo koje se zove masenica. Kada sam najstarijoj ženi, koja je tada imala 96 godina, rekao zašto to radi kada je ona muslimanka, kratko mi je odgovorila da je to jelo spremala i njena majka i bijača (baba). Jedna druga stara žena od 89 godina mi je rekla da uvek "za Savicu sprema masenicu".
    - U razgovoru sa Bošnjakom, koji je imao 94 godine, na moje pitanje zašto na neki način obeležava Savindan kao i neke njegove komšije, samo mi je kratko odgovorio "Ovo je zavetna zemlja". Muslimani su uvek štitili i bogato darivali manastir Mileševu kod Prijepolja, jer je tu bilo grobno mesto Rastka Nemanjića, potonjeg arhiepiskopa Save i kasnije Sv. Save. Zabluda je da su se naši muslimani brzo i lako odricali svojih srpskih i hrišćanskih tradicija.

    Nedavno ste dobili i Vukovu nagradu.

    - Naravno da i dalje istražujem i pišem. Da, dobitnik sam Vukove nagrade za 2013. godinu kao istoričar istraživač. Trenutno radim na novoj knjizi koja će biti nastavak prethodne "Prilozi prošlosti Stare Raške".

    Šta biste poručili Srbima i Bošnjacima u Sandžaku?

    - Predložio bih relevantnim društvenim i političkim faktorima i kod Srba i kod muslimana/Bošnjaka da ozbiljno i odgovorno porade na jačanju poverenja, iskrene saradnje i prijateljstva. Ne može nama biti niko bliži od nas samih. Samo tako možemo da računamo na lepšu i izvesniju budućnost, jer je na sve nas, što bi običan narod rekao, skočila i ala i vrana. Na kraju krajeva, mi smo isti narod bez obzira na našu, često i tragičnu prošlost, pa sviđalo se to nekome ili ne.