Pod zvezdanim nebom lednim
priznajem slabost svoju.
Mala sam, nemoćna.
Pognute glave, ponizno,
skrušeno, svesno,
molim za malo vremena još.
Iako ovde, na zemlji,
za surov i bedan život ja molim.
Dušom svojom,
jer drugoga nemam,
plaćam sumorne dane.
Da mogu da otkupim se
za grehe prošle i
grehe buduće.
Da mogu da zaslužim ključ
od dveri zlatnih.
Da podignem glavu,
barem na tren,
da pogledam kroz njih.
Jednom.
Na kraju.
