Француска конзервативн - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Трећи Пут

Француска конзервативн

Oceni ovaj blog
Француска конзервативна мисао II




Ле Плеј ( 1806 – 1882 ) је представник француског конзервативизма у области социалних наука; он је био оснивач традиционалне социологије за разлику од званичне, која није могла да се отме од метафизичких апстракција. Ле Плеј је сматрао да постоје стални закони по којима се друштва морају управљати да би живела, и ти закони не зависе од наше воље или наше ћуди. Те законе треба открити, утврдити, а не измишљати; у социологији нема никаква открића да се чине, него треба само проучавати живот разних друштава, да би се утврдило који су добри закони, који омогућују благостање и напредак појединих друштава. До оваквих социолошких метода Ле Плеј је дошао личним искуством, јер је он као рударски инжењер пропутовао скоро целу Европу и после 25 година путовања, којом приликом је скупио огроман материјал, он је 1855. објавио своје чувене „ Европске раднике „ . Али пошто је прво његово дело било сувише опширно, Ле Плеј је 1864. на основу њега извукао дело у три тома, које је постало чувено под именом „ Друштвена реформа „ . У тим својим проучавањима Ле Плеј је испитивао преко „ друштвених ауторитета „ услове живота породица, односно испитивао је факторе од којих зависи просперитет нација. „ Друштвени ауторитети „ , то су људи, који у извесном кругу уживају опште поштовање због свог рада и морала и својим примером утичу да се одржавају ред и обичаји. Преко ових елитних људи Ле Плеј је открио принципе друштвеног живота и закључио је да морално здравље једног друштва зависи од поштовања и налази се у примењивању „ Десет заповести „ , које је Мојсије дао јеврејском народу. Поред тога што је осуђивао демократију и револуционарне принципе у погледу њихових социјалних ефеката, Ле Плеј је писао и о монархизму: „ Монархија, која се преноси наследним путем по закону прворођења, препоручена је праксом напредних народа. Изгледа да она нарочито одговара једној нацији, која живи поред ратоборних суседа, који су од ове установе тражили успехе, које обезбеђују мисли и акције. Историја ово потврђује, таква је на пример поука, коју нам пружа бедна судбина, коју је изборна монархија донела Пољској, окруженој са три наследне монархије. „ Ле Плеј је створио једну доктрину у којој породица има најважнију улогу. То је његова чувена теорија о породицама, које је он класирао у три основна типа. Оца породице називаo je домаћим законодавцeм. Својина је услов породице; нема породице без домаћег огњишта; нема огњишта без својине.

Када је Огист Конт ( 1798 – 1857 ) писао своја дела, рекао је да се обраћа малом броју читалаца и да је њему довољно да има педесет читалаца у целом свету, који ће затим раширити његову доктрину. Дуго је требало док се схватило и приметило да Контова позитивистичка доктрина не само да не помаже револуцију, већ се напротив бори против начела револуције. После своје смрти године 1857. Конт није оставио свога наследника. Емил Литре, искоришћујући своје старо пријатељство са Огистом Контом, изјавио је да је он, Литре, следбеник Контов и скренуо је тако позитивистичку науку у своју корист. Тако је дошло до тога да је изгледало као да позитивизам наставља револуцију, док по Контовом схватању позитивизам дефинитивно закључује револуционарну еру. Конт је атеизам осуђивао са политичког гледишта. Атеизам одржава до бесконачности револуционарну ситуацију, са његовом мржњом према прошлости. Позитивизам напротив уздиже прошлост и поштује установе које су водиле човечанство. Позитивизам истиче потребу отаџбине. И ту је била основна разлика између верних следбеника Конта и револуционара који су били „ хуманитарни „ и који су претендовали да жртвују и отаџбину и породицу „ општем добру човечанства. „ Између породице и човечанства Конт је постављао отаџбину. Конт је био присталица наследности; предлагао је чак и наследност функција. Једна од најважнијих страна Контове мисли је било његово схватање поделе власти, на духовну и световну власт, као и његово схватање социалног питања модерног доба. Он је поставио формулу: социално питање је морално питање. Тим је хтео да каже да је друштвено питање, питање морализације не појединаца већ друштва. Друштвени поредак средњега века је по Конту био највиши социални век које је икада човечанство познавало. Постанак једне искључиво моралне силе, која изграђује начела и саветује их, али не заповеда непосредно, за позитивизам представља највећи напредак који је учињен у организацији друштва. Резултати такве једне организације по Конту су у већем броју. Прво, независност морала према политици: код старих народа, а услед мешања двеју власти, морал је био подвргнут политици. Друго, вечни закони, који се односе на најбитније и најопштије потребе човечанства, стављени су ван домашаја променљивих инспирација, које долазе од споредних и од појединачних интереса. Треће, једна теолошка власт само тада неће покушати да мења воље, ако је лишена сваке власти над њиховим поступцима. Четврто, пошто је одељена морална владавина од материјалне владавине, могао је наћи своје решење и највећи политички проблем, који се састоји у томе да се измири послушност према владавини, послушност која је неопходна за сваки јавни рад, и могућност за владавину да се поправи када постане и сувише штетна. Пето, у међународном поретку таква подела власти успела је да одржи под једном заједничком духовном влашћу разноврсне многобројне народе. Француска револуција је порицала корисност духовне власти, а Конт је бранио начело поделе духовне и световне власти.

Фистел де Куланж ( 1830 – 1889 ) , славни историчар био је један од „ учитеља контрареволуције „ , јер је први као историчар ослободио француску историју извесних предрасуда и учења, којима су званични републикански историчари објашњавали развој француске историје. Фистел де Куланж је био против оних историчара који се инспиришу партијским духом и стављају историју у службу партијских страсти: „ Наша историја личи на законодавне скупштине. Писати историју Француске, то је било у неку руку радити за једну партију и борити се против неког непријатеља. Историја је тако постала код нас нека врста перманентног грађанског рата. Револуционарна пропаганда учила нас је да мрзимо наше краљеве, да презиремо наше племство и да рђаво говоримо о нашим установама. Прави патриотизам није љубав за тле, то је љубав према прошлости, то је поштовање према покољењима, која су нам претходила. „ Фистел де Куланж није допринео формирању контрареволуцинарне доктрине само својом побуном против партијског духа, који је владао у француској историји, него је дао и критику демократије. Ослањајући се на искуство, које је стекао проучавајући прошлост, од које је тражио да му открије „ људску душу „ , Фистел де Куланж је дошао до извесних закључака и у погледу вредности разних врста организација државе. Он је указао на слабе стране демократске владавине и писао је да је „ влада свију најлуђа и најопаснија утопија. „

О томе колики је допринос Иполита Тена ( 1828 – 1893 ) развоју француског конзервативизма, француски писац Пол Бурже је записао „ да без Тена учења де Боналда и де Местра, као и критика де Риварола не би допрли до јавности... Иполит Тен је дао свест, идеологију, слике свима покретима деснице... „ Тек Теновим делом „ Порекло савремене Француске „ почиње рушење легенде и култа француске револуције јер је Тен коначно оборио републиканску легенду и припремио терен за научну историју револуције. Под утицајем француског пораза 1870. године и анархије париске комуне Тен је замислио своју историју порекла савремене Француске у циљу да пронађе и објасни узроке француских несрећа и болести. Већ крајем 1871. он је објавио малу књижицу „ О општем праву гласа и манији гласања „ , у којој се може већ наслутити диагноза, коју ће поставити овај знаменити дух, који се нагнуо над болесничком постељом Француске. Из целог његовог дела види се како „ револуција, започета у име оног што је код начела најапстрактније, најидеалније, најплеменитије, спровођена је у ствари путем оног што је код снаге најгрубље, најбруталније, највише тирански. „ У својим књигама из „ Порекла савремене Француске „ Тен је покупио толику масу докумената, факата, да је задао невероватно тежак ударац култу револуције. На основу докумената он је изнео фаталан ход револуције, и закључио како су и 1789. и 1793. проистицале из истог духа, имале исти персонал и исту тактику: " Примените Друштвени уговор ако вам је стало до тога, али га примените само на људе, за које је направљен. То су апстрактни људи који не припадају ниједном веку, ниједној земљи, чисти производи метафизичког штапића. Створени су у ствари изричним издвајањем свију разлика, које постоје између разних људи, између једног Француза и једног Папуанца, једног модерног Енглеза и Бретонца из доба Цезара, и задржано је што је заједнички удео. Тако је постигнут један крајње мален остатак, један бескрајно скраћен извод људске природе, то јест према дефиницији времена биће које има жељу за срећом и способност за резоновање, ништа више и ништа друго. „

Pošalji "Француска конзервативн" na Facebook Pošalji "Француска конзервативн" na Google Pošalji "Француска конзервативн" na My Yahoo! Pošalji "Француска конзервативн" na Live Pošalji "Француска конзервативн" na MySpace Pošalji "Француска конзервативн" na Twitter Pošalji "Француска конзервативн" na Digg Pošalji "Француска конзервативн" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano