''Повратак у земљу отачаства као да беше насут самим обиљем почасти. Колико год их је Сава обилазио, опреза ради скромнијим стазама крећући, многи излазаше пред њега - да му се поклоне, руку целивају, приложе искрену радост своју или искажу честитања што сестринску цркву српску овенча самовласношћу.
Међутим, да нема пута којим се може тек тако, олако проћи - потврдио је и један догађај, на неком наоко незнатном раскршћу. Наиме, на овоме месту, као да га је од Васкрса чекао, пред ноге Савине ничице паде човек одевен у широке хаљине, лица сасвим скривеног капуљачом и њеном сеном. Великим речима славећи мудрост преосвештеног, непознати му рукавима обгрли колена, не допуштајући да архиепископ и његова пратња начине макар још корак даље. Прође сам дан, заметну се ноћ, једва се разјутри, петлови су седам пута морали да се јављају, а прилика је упорно држала Саву, непрестане хвале говорећи. Да је ко други био на том раскршћу - одатле се довека не би померио, тако је бирано говорио непознати. Монаси су поседали уоколо, удивљено слушајући, не прозирући шта их је обузело. У неко доба, плетиво заседе познаде само Сава. Он се прену, стрже странчеву капуљачу и сви видеше да под њом нема баш никога, да је она одећа сасвим пуста, само гласом сујете надута према људском обличју. У исти час, празне хаљине се склупчаше у прашини, раскршћа нестаде, пут се исправи, какав је туда од старине и пролазио. Тек у наредном селу, братија дознаде да је заправо прошла мимо места страдања, где бројни никада нису смогли снаге да се отму опаком загрљају таштине...''
Горан Петровић
Опсада цркве Св. Спаса
Међутим, да нема пута којим се може тек тако, олако проћи - потврдио је и један догађај, на неком наоко незнатном раскршћу. Наиме, на овоме месту, као да га је од Васкрса чекао, пред ноге Савине ничице паде човек одевен у широке хаљине, лица сасвим скривеног капуљачом и њеном сеном. Великим речима славећи мудрост преосвештеног, непознати му рукавима обгрли колена, не допуштајући да архиепископ и његова пратња начине макар још корак даље. Прође сам дан, заметну се ноћ, једва се разјутри, петлови су седам пута морали да се јављају, а прилика је упорно држала Саву, непрестане хвале говорећи. Да је ко други био на том раскршћу - одатле се довека не би померио, тако је бирано говорио непознати. Монаси су поседали уоколо, удивљено слушајући, не прозирући шта их је обузело. У неко доба, плетиво заседе познаде само Сава. Он се прену, стрже странчеву капуљачу и сви видеше да под њом нема баш никога, да је она одећа сасвим пуста, само гласом сујете надута према људском обличју. У исти час, празне хаљине се склупчаше у прашини, раскршћа нестаде, пут се исправи, какав је туда од старине и пролазио. Тек у наредном селу, братија дознаде да је заправо прошла мимо места страдања, где бројни никада нису смогли снаге да се отму опаком загрљају таштине...''
Горан Петровић
Опсада цркве Св. Спаса
