Nisam vam napisala, skoro svih pet godina, koliko je moj Stefan imao, ja nisam radila, posle se rodila Maja, tako da sam sve vreme posvecivala njemu, par meseci pre tragedije sam pocela raditi. Stefan i Maja su isli u obdaniste. Sve vaspitacice su znale da Stefan od 14h stoji pred kapijom i ceka mamu, pustale su ga, jer je bio dobar, a bio im je na vidiku, uvek bi ubrao onaj zuti cvetic-divlji da mi pokloni
Voleli su ga svi,bio je drag i mio. Napisali su mu i pesmu, koju on na zalost nije cuo, a pesma ide ovako
Oj drugovi, kakve li nam srece
nas nam Stefan vise doci nece.
Ode drugar kao mehur, pena
ode drugar i vise ga nema.
Sta se desi nije nam ni jasno
dal je stvarno to sve bilo kasno.
Plovi drugaru na krilima oblaka
neka ti je crna zemlja laka.
Stefanu od Domara Obdanista
Ivo Lola Ribar
A mi smo mu pisali i pisali dok je jos bio sa nama, i pisali i kad je otisao od nas...
Ko zvezdanim nebom jase divno kao san,
to Andjeo jezdi mali, zove se Stefan.
Zvezdom jase krilima nam mase, zvezdom jase
noc i dan Andjelak Stefan.
Stefane ljubavi, svu ljubav koju osecam, vecu od samoga sveta, neka svaki dan u obliku cveta, rasiri latice svoje i obgrli te umesto ruke moje...Mama...
A krenulo je nizbrdo...ovako...
Ne znam kako da pocnem, ne znam odakle, jer je za mene vreme stalo tog 4.11.1997godine u 16,20 kada je moje dete moj Stefan preminuo od sepse posle RUTINSKE operacije krajnika na Institutu za majku i dete na Novom Beogradu.
Samo 10 dana ranije ja sam bila sretna majka troje zdrave i vesele dece nisam ni naslucivala sta moze da nam se dogodi u trenu zbog tudje neodgovornosti,nezainteresovanosti,prepotentnosti i nadmenosti.
Ovo pisem i sudim se punih 13 godina, u nadi da se ovako nesto NIKOME vise ne dogodi, da PROBUDIM savest tih ljudi, da roditelji ne bi pre bilo kakve intervencije prvo citali medicinske udzbenike “ za nedaj boze”.Na zalost ja sam te medicinske udzbenike procitala tek kada sam izgubila dete.. i shvatila da lekari NISU VIDELI NITI PREPOZNALI SKOLSKI PRIMER SEPSE. Kada bi lekari odgovarali za ono sto ucine ili ne ucine kako treba, kada bi im se oduzimale dozvole za rad, mislim da bi mnogo odgovornije I savesnije radili.
Stefan je cesto imao upalu grla i da bi mu bar malo pomogli odveli smo ga kod lekara koji je predlozio operaciju krajnika.
27.10.1997. smo ga odveli na operaciju krajnika na Institut.
28.10.1997. operacija je izvrsena i taj dan nam nisu dali da ga vidimo.
29.10.1997. Prvi dan posle operacije smo dosli oko 14h da ga vidimo. Imamo izjavu svedoka-zenu koja je bila sa svojim detetom u bolnici pre podne da je Stefan celo pre podne bio u hodniku I da ga ni sestre ni lekari u viziti nisu pogledali temperaturna lista za taj dan je potpuno prazna.
30.10.1997. drugi dan posle operacije. Kada smog a posetili bio je iscrpljen, malaksao a sacekao nas je na hodniku. Odbijao je da jede, a na licu sum u se pojavljivale crvene fleke koje su nestajale. Na moju inicijativu izmerila sam mu temperature koja je bila 38,5. Pitala sam Dr.Subarevica sta se to desava sa nasim detetom na sta je on odgovorio da je to NORMALNA postoperativna temperature. Moj Stefan je vec tada imao pocetni stadijum sepse /utvrdjeno kasnije/.
31.10.1997. Dr. Subarevic pusta Stefana kuci i na nasu primebu da dete ima 38,5 temperaturu odgovara da je to iscrpljenost od operacije. Te noci Stefan dobija temperature 40 i telefonom od dezurnog lekara sa Instituta dobijamo savet da ga masiramo, tusiramo i damo brufen. Posto temperatura ni ujutru nije spala odlazimo
01.11.1997 na Instutut i Dr. Aleksandra Stojanovic- stazista konstatuje visoku temperaturu /iako smo mu dali Brufen pre polaska / uocava jake bolove u desnoj preponi i od oka daje dijagnozu da je to virus. Vraca nas kuci sa terapijom MIROVANJE I brufen. Odlazimo kuci I bezuspesno nastavljamo da detetu skidamo temperaturu koja i te noci dostize 40 stepeni.
02.11.1997 Ujutru ga opet odvodimo na Institut resena da ne odlazim odatle dok ne vide sta mi se desava sa detetom. Dezurni lekar konstatuje sve simptome sepse /ali je ne prepoznaje, ne prepoznaje skolske simptome sepse/ uzima urin i krv iz prsta. Daje mu infuziju i novalgetol- inekciju protiv bolova. Ceo taj dan se niko vise nije pojavljivao, Stefan je na momente /dok mu deluje taj lek protiv bolova govorio kako ga nista ne boli/
Cim prodje dejstvo leka on opet dobije visoku temperaturu, nije mogao na noge da stane, sve ga je bolelo i celu tu noc sam mu alkoholom skidala temperaturu.
03.11.1997. Stefan je iscrpljen place kako ga sve boli, kako ga bole noge, dobio je i proliv. Tada dolazi Dr. Bozidar Vlajic koji daje POGRESNU DIJAGNOZU I ZABRANJUJE UPOTREBU ANTIBIOTIKA. Dijagnoza je sigela /crevna bolest koja se inace leci antibioticima/ Na sta su se svi lekari slozili. Nisu mu dali APSOLUTNO NIKAKVU TERAPIJU. Tapsali su me po ledjima I govorili “ Sta ste se uspanicili majko pa to je samo virus- idete sutra kuci”. A moje jadno dete je vec umiralo na moje oci. Bio je nervozan, pospan, halucinirao je. Oni su to jutro dosli i otisli I vise se niko nije pojavio. Te noci sam zvala dezurnog lekara jer je Stefanu jako otekao stomak, malte ne ga nije ni pogledao, “konstatovao je da nije upala slepog creva i otisao” ne sacekavsi ni da mi odgovori sta se to desava mom detetu.
04.11.1997. Oko 6,30 Stefan mi se pozalio da ga jako svrbe noge. Kada sam podigla pokrivac imala sam sta i da vidim. Noga mu je bila jako otecena sa plavim modricama, i na moju viku i buku skupilo se oko 7-8 lekara koji su davali nebulozne dijagnoze kao sto je “arterioskleroza” itd. Na svojim rukama sam ga trceci odnela na intenzivnu negu oko 10 sati ujutru i vise ga nisam videla. Moje dete je preminulo tog dana u 16,20.Stefan je imao samo 5 godina, bio je jako pametan, miran, umiljat decak koji je iznad svega voleo svoje sestre i roditelje. Imao je mnogo poverenja u mene…a ja evo 10 godina isterujem pravdu na sudu koji optuzene lekare 11.10.2004. godine proglasava KRIVIM, pa je onda 18.05.2005. Okruzni sud vratio na dopunu, da bi 19.04.2007. godine sud doneo presudu da se OSLOBADJA krivice a sada 27.11.2007. godine Okruzni sud UKIDA tu presudu I ponovo vraca na sudjenje. 29.01.2008. imam ponovno sudjenje.DOKAD pitam se?
Nisam napisala da te 1997.godine...kada je doslo vreme nove godine...naravno da nisam zelela ni da znam koji je dan /a moja decica za to nisu kriva/...Krenuli smo put Bara, najstarija Natasa/kojoj je tada bilo 16.godina, moj suprug i ja, i naravno Tijara. Maju smo ostavili kod moje sestre u Beogradu.
Tijara je mirna, umiljata, ali te veceri u kolima se nije dala smiriti isla je od mene do cerke, pomislila sam da hoce napolje. Stali smo, izveli smo je, ali ona je sela i gleda nas netremice. Bili smo u cudu...Onda pri vrhu Zlatibora nam je pukla guma,Mislim da je bilo negde oko 01h po ponoci izasli smo suprug i ja da je zamenimo. Samo sto sam se odmakla od kola da nesto uzmem, cula sam udarac,lomljavu ....i....tisinuuuuuuuuuuuuuuu. Pijani vozac je pokosio mog supruga, iako smo bili van puta...samo dva meseca nakon jedne tragedije, i druga. Moj suprug je ziveo do 05.01.1998.godine...sahranili smo ga na Badnje vece...ne mogu vise da pisem...
Ovo je Stefi...
Voleli su ga svi,bio je drag i mio. Napisali su mu i pesmu, koju on na zalost nije cuo, a pesma ide ovakoOj drugovi, kakve li nam srece
nas nam Stefan vise doci nece.
Ode drugar kao mehur, pena
ode drugar i vise ga nema.
Sta se desi nije nam ni jasno
dal je stvarno to sve bilo kasno.
Plovi drugaru na krilima oblaka
neka ti je crna zemlja laka.
Stefanu od Domara Obdanista
Ivo Lola Ribar
A mi smo mu pisali i pisali dok je jos bio sa nama, i pisali i kad je otisao od nas...
Ko zvezdanim nebom jase divno kao san,
to Andjeo jezdi mali, zove se Stefan.
Zvezdom jase krilima nam mase, zvezdom jase
noc i dan Andjelak Stefan.
Stefane ljubavi, svu ljubav koju osecam, vecu od samoga sveta, neka svaki dan u obliku cveta, rasiri latice svoje i obgrli te umesto ruke moje...Mama...
A krenulo je nizbrdo...ovako...
Ne znam kako da pocnem, ne znam odakle, jer je za mene vreme stalo tog 4.11.1997godine u 16,20 kada je moje dete moj Stefan preminuo od sepse posle RUTINSKE operacije krajnika na Institutu za majku i dete na Novom Beogradu.
Samo 10 dana ranije ja sam bila sretna majka troje zdrave i vesele dece nisam ni naslucivala sta moze da nam se dogodi u trenu zbog tudje neodgovornosti,nezainteresovanosti,prepotentnosti i nadmenosti.
Ovo pisem i sudim se punih 13 godina, u nadi da se ovako nesto NIKOME vise ne dogodi, da PROBUDIM savest tih ljudi, da roditelji ne bi pre bilo kakve intervencije prvo citali medicinske udzbenike “ za nedaj boze”.Na zalost ja sam te medicinske udzbenike procitala tek kada sam izgubila dete.. i shvatila da lekari NISU VIDELI NITI PREPOZNALI SKOLSKI PRIMER SEPSE. Kada bi lekari odgovarali za ono sto ucine ili ne ucine kako treba, kada bi im se oduzimale dozvole za rad, mislim da bi mnogo odgovornije I savesnije radili.
Stefan je cesto imao upalu grla i da bi mu bar malo pomogli odveli smo ga kod lekara koji je predlozio operaciju krajnika.
27.10.1997. smo ga odveli na operaciju krajnika na Institut.
28.10.1997. operacija je izvrsena i taj dan nam nisu dali da ga vidimo.
29.10.1997. Prvi dan posle operacije smo dosli oko 14h da ga vidimo. Imamo izjavu svedoka-zenu koja je bila sa svojim detetom u bolnici pre podne da je Stefan celo pre podne bio u hodniku I da ga ni sestre ni lekari u viziti nisu pogledali temperaturna lista za taj dan je potpuno prazna.
30.10.1997. drugi dan posle operacije. Kada smog a posetili bio je iscrpljen, malaksao a sacekao nas je na hodniku. Odbijao je da jede, a na licu sum u se pojavljivale crvene fleke koje su nestajale. Na moju inicijativu izmerila sam mu temperature koja je bila 38,5. Pitala sam Dr.Subarevica sta se to desava sa nasim detetom na sta je on odgovorio da je to NORMALNA postoperativna temperature. Moj Stefan je vec tada imao pocetni stadijum sepse /utvrdjeno kasnije/.
31.10.1997. Dr. Subarevic pusta Stefana kuci i na nasu primebu da dete ima 38,5 temperaturu odgovara da je to iscrpljenost od operacije. Te noci Stefan dobija temperature 40 i telefonom od dezurnog lekara sa Instituta dobijamo savet da ga masiramo, tusiramo i damo brufen. Posto temperatura ni ujutru nije spala odlazimo
01.11.1997 na Instutut i Dr. Aleksandra Stojanovic- stazista konstatuje visoku temperaturu /iako smo mu dali Brufen pre polaska / uocava jake bolove u desnoj preponi i od oka daje dijagnozu da je to virus. Vraca nas kuci sa terapijom MIROVANJE I brufen. Odlazimo kuci I bezuspesno nastavljamo da detetu skidamo temperaturu koja i te noci dostize 40 stepeni.
02.11.1997 Ujutru ga opet odvodimo na Institut resena da ne odlazim odatle dok ne vide sta mi se desava sa detetom. Dezurni lekar konstatuje sve simptome sepse /ali je ne prepoznaje, ne prepoznaje skolske simptome sepse/ uzima urin i krv iz prsta. Daje mu infuziju i novalgetol- inekciju protiv bolova. Ceo taj dan se niko vise nije pojavljivao, Stefan je na momente /dok mu deluje taj lek protiv bolova govorio kako ga nista ne boli/
Cim prodje dejstvo leka on opet dobije visoku temperaturu, nije mogao na noge da stane, sve ga je bolelo i celu tu noc sam mu alkoholom skidala temperaturu.
03.11.1997. Stefan je iscrpljen place kako ga sve boli, kako ga bole noge, dobio je i proliv. Tada dolazi Dr. Bozidar Vlajic koji daje POGRESNU DIJAGNOZU I ZABRANJUJE UPOTREBU ANTIBIOTIKA. Dijagnoza je sigela /crevna bolest koja se inace leci antibioticima/ Na sta su se svi lekari slozili. Nisu mu dali APSOLUTNO NIKAKVU TERAPIJU. Tapsali su me po ledjima I govorili “ Sta ste se uspanicili majko pa to je samo virus- idete sutra kuci”. A moje jadno dete je vec umiralo na moje oci. Bio je nervozan, pospan, halucinirao je. Oni su to jutro dosli i otisli I vise se niko nije pojavio. Te noci sam zvala dezurnog lekara jer je Stefanu jako otekao stomak, malte ne ga nije ni pogledao, “konstatovao je da nije upala slepog creva i otisao” ne sacekavsi ni da mi odgovori sta se to desava mom detetu.
04.11.1997. Oko 6,30 Stefan mi se pozalio da ga jako svrbe noge. Kada sam podigla pokrivac imala sam sta i da vidim. Noga mu je bila jako otecena sa plavim modricama, i na moju viku i buku skupilo se oko 7-8 lekara koji su davali nebulozne dijagnoze kao sto je “arterioskleroza” itd. Na svojim rukama sam ga trceci odnela na intenzivnu negu oko 10 sati ujutru i vise ga nisam videla. Moje dete je preminulo tog dana u 16,20.Stefan je imao samo 5 godina, bio je jako pametan, miran, umiljat decak koji je iznad svega voleo svoje sestre i roditelje. Imao je mnogo poverenja u mene…a ja evo 10 godina isterujem pravdu na sudu koji optuzene lekare 11.10.2004. godine proglasava KRIVIM, pa je onda 18.05.2005. Okruzni sud vratio na dopunu, da bi 19.04.2007. godine sud doneo presudu da se OSLOBADJA krivice a sada 27.11.2007. godine Okruzni sud UKIDA tu presudu I ponovo vraca na sudjenje. 29.01.2008. imam ponovno sudjenje.DOKAD pitam se?
Nisam napisala da te 1997.godine...kada je doslo vreme nove godine...naravno da nisam zelela ni da znam koji je dan /a moja decica za to nisu kriva/...Krenuli smo put Bara, najstarija Natasa/kojoj je tada bilo 16.godina, moj suprug i ja, i naravno Tijara. Maju smo ostavili kod moje sestre u Beogradu.
Tijara je mirna, umiljata, ali te veceri u kolima se nije dala smiriti isla je od mene do cerke, pomislila sam da hoce napolje. Stali smo, izveli smo je, ali ona je sela i gleda nas netremice. Bili smo u cudu...Onda pri vrhu Zlatibora nam je pukla guma,Mislim da je bilo negde oko 01h po ponoci izasli smo suprug i ja da je zamenimo. Samo sto sam se odmakla od kola da nesto uzmem, cula sam udarac,lomljavu ....i....tisinuuuuuuuuuuuuuuu. Pijani vozac je pokosio mog supruga, iako smo bili van puta...samo dva meseca nakon jedne tragedije, i druga. Moj suprug je ziveo do 05.01.1998.godine...sahranili smo ga na Badnje vece...ne mogu vise da pisem...
Ovo je Stefi...
