Vožnja je zaborav verujte mi. B29 10 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Vožnja je zaborav verujte mi. B29 10

Oceni ovaj blog
Sivi B29 odavno se odmotava prema Augsburgu, a ja se, uprkos svim pričama, još svega sećam.
Pazio sam na vožnju i kako je čitav doživljaj Aufhauzen polako plovio u prošlost, sve manje je imao veze sa ovom stvarnošću.
Tako zaboravljamo i najlepše snove. Ličnost koncentrisana na, fizički opstanak uvodi u stvarnost svoje prioritete i to je ritual koji se dešava svakog jutra. Ne zaboravljamo mi snove zato što nam ih neko uklanja, ne to mi sami, svako svoj san izjutra i postadoh svestan da ja to namerno zaboravljam i upitah se odjednom, šta je ustvari, ono što ja želim i što nameravam da uradim.
To je bilo odlučujuće, takva pitanja obično osvešćuju. Parkirao sam na nekom parkingu posle Adelshauzena. Izađoh iz auta i zagledah se u horizont. Skupih tri prsta na desnoj šaci, vežba koju sam naučio na Silva kursu još davno u Novom Sadu, veoma je delotvorna, ako joj čovek veruje.
Aufhauzen nije san, rekoh sebi, ovo što zaslužujem ne prepuštam zaboravu stoga ga zapisujem, kako god znam.
Sunce je uveliko pržilo i mišljah, to je otprilike dosta. Saopštio sam svoju nameru, budan i pre ili kasnije ostvariću je verujem. To je cela moja Silva tehnika. Verovati svojoj nameri i posvetiti nameru svojoj veri. Ostalo je teatar, što za publiku što za praktikanta samog. Krenuo sam dalje putem ka Minhenu i život je nastavio da se odmotava.
Život Hansa Hofmajera je jedno veliko iskustvo, tako sam počeo da mislim, da sam se izborio sa tom dvostrukosti. Dva života koja se ničim ne dotiču, a tolika konfuzija. Kako li je tek onima koji pamte sve svoje živote? Dobro, oni su posvećeni, mišljah, imaju snage da sa tim izađu na kraj. Oni poimaju vreme sasvim drugačije, ne znam kako drugačije, ali se onda to sve nekako složi, nadam se. Oni su mirni, snažni, puni ljubavi...
Ej, a kao li je tek onim radoznalim jadnicima, koji se potpuno nespremni napucaju nekom drogom i dožive tako šta? Umalo da sletim s puta.
Da se unese red u sećanja uvek je potreban napor volje, stoga krenuh, da pravim reda. Problem je bio što je kod mene svaki napor volje, morao da ima oslonac, na jedino mogućem mestu.
Mom meni, mom dragom i jedinom meni.
Ustvari tad još nisam znao, kako je zdravije oslonac tražiti negde izvan, ali kad ja nikad nisam sledio nikakve dogme, niti išta slično na šta bih se oslonio i upro. Trebalo mi je prvo da naučim, o šta se može osloniti namera a to košta i tada je koštalo.
Jednostavno, pre sam živeo kao Hans, sada nastavljam ovaj svoj život i to je tako neki red. Jedan život za drugim u svakom se ponešto nauči i tako leeepo, što bi rekla moja vaspitačica . U to se može lepo verovati, bez popova, dogmi, verskih ratova, jao kako je lep ovaj svet kad se sve to tako uredi. Uredi se, sa par rečenica u kome nema ni traga prvog lica jednine, a sve zvoni od egoizma. Tako se ja lepo sakrio i uvukao, jer ni ne umem bolje. Tada sam počeo polako da verujem u nešto što me je ululjkivalo u nekakvo skladno šarenilo, naravno sa velikim dupetom na licu mesta. Ja, tako pametan i tako postojan, eto imam i nadrealne moći, a eto uspeo sam i ovde u tuđini. Da i novi projekat počinje od Oktobra, pa ja sam san svih likova koje je igrao Petar Božović. Dame i godspodo, dragi vernici, veliki posvećenik, vozi najnovijeg BMW-a opremljenog najnovijim satelitski navođenim navigacionim sistemom, delom njegove neponovljive ingenioznosti, pod tirkiznim bavarskim nebom, u subotu pre podne, na putu svojoj luksuznoj vili, a brod se ljiuljao
i ljujao, ljuljao ljuljao,
a cicamaca je opet postala zelena.
Dobro, malo sam preterao, gomila nije baš rasla tako naivno, ali tim gore. Rasla je sporije i porasla je veća i smrdljivija.
Lako se čovek uljuljka u žabokrečinu svog fizičkog sebe, a to je smrt, ne samo za snove. To je jedina smrt koje se čovek stvarno boji, jer to nije smrt tela, to je smrt čoveka, ko ga i napravi takvog? Kako reče veliki Majstor:
Ma već su mrtvi,
a hodaju...
...
Ajmo na pivo, kaže se tom prilikom i ništa se ne desi, ništa ne zaboli, jedino zaboraviš onu finu ravnotežu, onaj sklad osećaja i razuma, onu Teslinu harmoniju teorije i intuicije, tehnike i umetnosti, stvaranja i voljenja, onu kao anđeoska paučina osetljivu, onu nemoguću ravnotežu, onu koja se jedina broji u prave stvari.
Kako na nebu tako i na zemlji.
Jako na nebesi i na zemlji.
Kako gore tako i dole.

Kvaku egoizma uočim uvek prekasno, da je izbegnm. Ovaj put je bilo možda samo malo ranije i kao i uvek, počeo sam sebi da se rugam,. Brod se ljuljao i cicamaca, su standardna postavka, i malo, pomalo obuzeše me misli ovoga sveta.
Moja Dama treba uskoro da pregovara za novi posao, starija ima opet novog dečka, a mlađa hoće da svira bubnjeve. Kraj školske godine samo što nije, a izgleda u našoj kuči o tome brinu samo dvoje matorih. U oktobru startujem skoro od nule i dok se okrenem, evo Božića, a sad, bliže se odmori, letovanja. Starija hoće sama sa momkom u Hrvatsku, mlađa neće nigde, Dama neće ništa ni da čuje, dok se ne reši to sa novim poslom, ja se naravno ne pitam, a sve treba nekako da isvedem i ide mi se na ronjenje.
Kuda, kako, pošto zašto,
uopšte?
Život, ponekad stvarno ne zna šta je dosta.
A lagao bih vas sve, ma i da zucnem da mi je ičega žao i tad me ponese pesma sa CD-a, a ta još preostaje čoveku, koji bi da ostane koliko toliko normalan?
Zapevah glasno:

Nek me baca nek me lomi
Nek me vara al nek zvoni
Glasom svojih tajnih žica...

I naravno, tad se nadovezala

I zar moze da nas mijenja
Sjaj u oku onih žena
što se muti i što ode
Kao magla iznad vode

- Bravo Crna, lepo pevaš i ne daj me zaboravu, ako ti je život mio. Sred svih bura i oluja, molim te, budi mi uvek na pramcu i nikad više neću osluškivati sirene, obećavam ti.
- Ti i ne znaš šta tražiš, pa ja sam dobra sa sirenama.
- Znam, zato te i molim. Da sam nekim slučajem ja bio na Odisejevom mestu, Odiseja ne bi imala priliku ni da nastane. U najboljem slučaju zaključio bih da je šteta da se vezujem za jarbol pred sirenama i pridružio bih im se.
- Izgleda te još drži taj tvoj egoizam. Zar misliš da bi te one htele takvog samonaduvanog? Ovako pun sebe, ne bi ih primetio, sve i da ti sednu svaka na po jedno rame. Veruj mi znam šta govorim. Odisej je bio fin čovek i uopšte niije morao da se vezuje za jarbol. To su posle dodali radi mačo efekta.
- Pa dobro ako si ti baš tamo bila kaži mi, kako je onda odoleo njihovoj pesmi?
- Vrlo jednostavno. Setio se žene i sina, a one uvidevši to, pevale su mu da ga ohrabre. Ustvari slutio je da će tako biti. Znaš, on je znao mnogo više od onih koji su ga opeval, a i sirene su na kraju ženska bića. Bio im je posle jako zahvalan, ali i to je izostavljeno. Naravno, povoljno je bilo i to što su svi ostali imali začepljene uši, pa je izgledalo da je Odisej pokupio dva poena, a one očuvale reputaciju. U ovom muškom svetu, žena uvek mora da pazi na svoj ugled, pa ma bila i sirena.
Vožnja je zaborav, verujte mi.
ali svaka se završi. Tek kad sam parkirao pred kućom, osetih da me celim putem nešto žulja u džepu. Ruka u džep, izvadih nekakav kesten, malo kao da ima oblik srca.
Kesten? U sred leta? To ima neke veze, možda sa jučerašnjim događanjima? Možda?
- Ne znaju oni šta mi znamo, ne zaboravi ko ti je to govorio. Nekakvi žmarci mi krenuše uz leđa, ali ne od klime u autu.
- Malena, i Dunav zna šta da nosi,
a šta ne.

Sve što učiniš, na talasu zapisano biće (delfinski haiku)

Pošalji "Vožnja je zaborav verujte mi. B29 10" na Facebook Pošalji "Vožnja je zaborav verujte mi. B29 10" na Google Pošalji "Vožnja je zaborav verujte mi. B29 10" na My Yahoo! Pošalji "Vožnja je zaborav verujte mi. B29 10" na Live Pošalji "Vožnja je zaborav verujte mi. B29 10" na MySpace Pošalji "Vožnja je zaborav verujte mi. B29 10" na Twitter Pošalji "Vožnja je zaborav verujte mi. B29 10" na Digg Pošalji "Vožnja je zaborav verujte mi. B29 10" na del.icio.us

Komentari

  1. MPMcB (avatar)
    [IMG][/IMG]
    Ažurirano 04.01.2011. u 19:50, autor: MPMcB