Фертилитет или стопа фертилитета је број деце које роди просечна жена у једној популацији, током свог плодног периода. Статистички начин рачунања је дискутабилан, јер ово је синтетички показатељ, не нешто што се директно израчунава. Обично се у међународној статистици узима као период плодности од 15 до 44 или 49 година.
Иако је овај показатељ по начину израчунавања синтетички, то је основни показатељ по питању демографије. Наталитет, који се много лакше израчунава, је последица фертилитета. Ако нека земља има (још увек) младо становништво, и са сниженим фертилитетом одржаће стопу рађања по години (што је наталитет). Природни прираштај настаје као разлика наталитета и морталитета. Смањењем смртности може се повећати природни прираштај (односно умањити негативни ефекти), али само привремено. Слично важи и за продужење животног века. То је из простог разлога што су људи обично смртни. Од већег значаја може бити смањење смртности код људи у плодном периоду живота, што ћемо видети на примеру наше земље.
Док су људи смртни, и жена има колико и мушкараца, стопа фертилитета која омогућава просту репродукцију је 2. Заправо, потребна је бар мало виша стопа, јер нажалост постоји могућност да неко не дочека период плодности. Дакле минимална стопа која дугорочно обезбеђује обнављање становништва је 2.05 или 2.10. Нешто нижа стопа не мора бити катастрофална сама по себи, али пад испод 1.7 је већ црвена лампица, посебно ако није равномерно распоређена по етничким групама или ако постоји опасност од имиграције људи који не деле исте вредности. Испод 1.5 можда више и нема повратка.
А сада погледајмо податке по земљама, па ће бити анализа ових резултата.
List of countries and territories by fertility rate
1 Mali
7.382 Niger
7.37
3 Uganda
6.84
4 Somalia
6.68
5 Afghanistan
6.64
6 Yemen
6.49
7 Burundi
6.48
8 Burkina Faso
6.41
9 Democratic Republic of the Congo
6.37
10 Angola
6.27
49 West Bank
4.17
50 Kiribati
4.12
51 Iraq
4.07
52 Nepal
4.01
53 Saudi Arabia
3.94
54 Ghana
3.89
55 Paraguay
3.84
59 Pakistan
3.71
60 Guatemala
3.70
61 Belize
3.52
62 Honduras
3.48
77 Philippines
3.05
86 India
2.81
87 Egypt
2.77
88 Bolivia
2.76
98 Morocco
2.62
99 World
2.59
100 Bahrain
2.57
102 Jordan
2.55
103 Venezuela
2.55
104 Colombia
2.51
109 Mexico
2.39
110 Indonesia
2.38
111 Israel
2.38
126 United States
2.09
127 Azerbaijan
2.05
131 Albania
2.03
136 Metropolitan France
1.98
144 Turkey
1.89
145 Kazakhstan
1.89
146 Vietnam
1.89
151 Ireland
1.86
152 United Kingdom
1.85
158 Norway
1.78
160 Australia
1.76
161 People's Republic of China (mainland only)
1.75
166 Finland
1.73
171 Serbia
1.69
180 Canada
1.61
181 Cuba
1.60
186 Malta
1.51
187 European Union
1.50
188 Portugal
1.48
189 Switzerland
1.44
190 Georgia
1.42
191 Estonia
1.41
192 Croatia
1.41
194 Germany
1.40
195 Bulgaria
1.39
196 Russia
1.39
197 Romania
1.38
198 Austria
1.37
199 Greece
1.35
200 Armenia
1.34
205 Italy
1.29
206 Spain
1.29
207 South Korea
1.28
208 Latvia
1.28
209 Poland
1.26
212 Ukraine
1.24
213 Bosnia and Herzegovina
1.23
214 Japan
1.23
218 Lithuania
1.21
219 Taiwan
1.12
220 Singapore
1.07
221 Macau
1.03
222 Hong Kong
0.98
Листа је дата у опадајућем редоследу, па ће и коментар бити такав.
На врху листе се види да нису муслиманске земље прве, већ благу предност имају афричке подсахарске земље, односно неке афричке муслиманске земље. Африка је огромна демографска бомба и само болештине и ратови спречавају да их нема много више. Колико више? Па не бих се играо са бројкама, јер и актуелни трендови су алармантни. Није далеко дан када ће Африка имати десет пута више становника него Европа. С обзиром на предвиђене климатске и еколошке промене није тешко замислити где ће сви ти људи морати да дођу.
Муслиманске земље су одмах за њима, али ту има великих разлика. Предњаче Авганистан, Ирак и Западна Обала (територија Палестине), док су неке друге пале на ниво бољих европских земаља – Турска и Иран имају фертилитет нешто испод 2, такође и даље младо становништво. Већ многољудни Пакистан има веома високу стопу фертилитета – 3.71.
Индија која има већ више од милијарду становника има и даље високу стопу од 2.81. Питање је времена када ће Индија по броју становника престићи Кину.
Латиноамеричке земље имају релативно високе стопе које се крећу до 3.7 код неких мањих (Гватемала, Хондурас) односно око 2.5 (Колумбија, Венецуела, Мексико). Неке друге земље имају много ниже стопе – рецимо Куба или Чиле. Уопштено, генерални је закључак да католичке земље следе афричке и муслиманске (на пример Филипини 3.05). Али оне ипак заостају, па је разумљив податак да је укупан број муслимана превазишао број католика.
Сједињене Државе имају солидну стопу од 2.09, па се не би рекло да је демографија проблем Америке – због чега се може рећи да Европу чека тежа судбина него Америку, више о томе у тексту This Century.
Но, није небитно КО чини ту демографску слику. Најплодније су у САД породице хиспаноса, па за њима следе црначке и породице европског порекла, док азијатске имају нешто мању стопу раста. Уз надирући утицај хиспаноса види се да ни Америка нема ружичасту перспективу.
НР Кина има стопу фертилитета од 1.75, што је солидно с обзиром на „политику једног детета“. Неки апологети Запада су предвиђали кинеске проблеме са старењем становништва, иако је ова стопа већа него просек Европске Уније, и много већа него она у Јапану. Уосталом, Кинескињама бране да рађају, па имају већу плодност него Европљанке које државе не могу да намоле! Мислите о том...
У Европи је ситуација сива или црна (просечна стопа 1,50). При томе је могуће уочити карактеристичне разлике, од земље до земље. Више стопе фертилитета имају земље са већим бројем имиграната, док оне где имиграната има мање имају најниже стопе. Католичке европске земље имају нешто већи фертилитет него протестантске и, нажалост, православне.
Тако можемо тумачити конкретне податке. Рецимо Британија и Ирска имају сличне стопе (1.85 и 1.86), али треба имати у виду да је у Енглеској много више муслиманских имиграната. Тако се може тумачити и пристојна француска стопа од од 1.98, коју неки „жути“ из идеолошких разлога објашњавају демографском политиком, намерно заборављајући на „само“ пет милиона Арапа. Не „господо“, Француска није решила тај проблем, чак ни ако није тачан податак да се тамо 2006. родило више муслиманских него хришћанских беба.
Немачких очајних 1.40 се може тумачити још катастрофалније ако се има у виду три милиона Турака тамо. Колико заправо рађа Немица? Да ли је права цифра она која је у Италији или Пољској (између 1.25 и 1.30), где нема још толико имиграната?! Или је још нижа стопа...
На први поглед наша земља није толико лоша са својих 1.69, али нажалост претпостављам да је то заједно са Косовом. Биће још коментара, за сада ћу само рећи да Срби нису „народ најстарији“ после Јапанаца. Видео сам податке по којима је Србија по старости на петом или шестом месту (отприлике где и Хрватска).
Ситуација је катастрофална у Јужној Кореји, Јапану, Пољској и Украјини. Најниже стопе фертилитета су у неким „прекоморским“ територијама (градови-острва-државе) као што су Макау, Сингапур и Хонгконг (око 1.00) и ту се можда може говорити и о неким статистичким ефектима.
Шта можемо рећи о црној статистици у нашој земљи?! Ако Српкиње не почну више да рађају, црно нам се пише. То само делимично зависи од одређених мера државе, а само мало више од економских фактора. Пад прираштаја је у Србији настао кад и у остатку Европе. Можемо ли, само на основу планираног привредног раста (фамозне „евроатланске интеграције“) рачунати на већу стопу него што је сада у другим „транзиционим“ земљама – Румунија 1.38, Хрватска 1.41, Пољска 1.26... све само дно табеле! Зашто бисмо их престигли, ако је код нас иста (или гора) ситуација, и делимо сличне „европске вредности“?!?
Па можда је баш решење у промени вредносног модела. Јер лако је закључити да где је фертилитет стабилан или чак експлозиван вредносни модел је углавном традиционалистички – муслиманске и католичке земље, Индија...
Како сам на почетку рекао, смањењем смртности и продужењем животног века се само делимично помаже. Док је природна и разумна жеља сваког човека да живи што дуже, у просеку ће сви онда радити дуже, или издвајати више од својих зарада за старе дане. Демографски је ефектније смањити смртност у фертилном периоду, што се може спречавањем основних узрока смрти међу младима – а то су наркоманија и саобраћајне несреће. Такође је битно смањити узроке смрти код средовечних људи – као што су инфаркт или рак.
Иако је овај показатељ по начину израчунавања синтетички, то је основни показатељ по питању демографије. Наталитет, који се много лакше израчунава, је последица фертилитета. Ако нека земља има (још увек) младо становништво, и са сниженим фертилитетом одржаће стопу рађања по години (што је наталитет). Природни прираштај настаје као разлика наталитета и морталитета. Смањењем смртности може се повећати природни прираштај (односно умањити негативни ефекти), али само привремено. Слично важи и за продужење животног века. То је из простог разлога што су људи обично смртни. Од већег значаја може бити смањење смртности код људи у плодном периоду живота, што ћемо видети на примеру наше земље.
Док су људи смртни, и жена има колико и мушкараца, стопа фертилитета која омогућава просту репродукцију је 2. Заправо, потребна је бар мало виша стопа, јер нажалост постоји могућност да неко не дочека период плодности. Дакле минимална стопа која дугорочно обезбеђује обнављање становништва је 2.05 или 2.10. Нешто нижа стопа не мора бити катастрофална сама по себи, али пад испод 1.7 је већ црвена лампица, посебно ако није равномерно распоређена по етничким групама или ако постоји опасност од имиграције људи који не деле исте вредности. Испод 1.5 можда више и нема повратка.
А сада погледајмо податке по земљама, па ће бити анализа ових резултата.
List of countries and territories by fertility rate
1 Mali
7.382 Niger
7.37
3 Uganda
6.84
4 Somalia
6.68
5 Afghanistan
6.64
6 Yemen
6.49
7 Burundi
6.48
8 Burkina Faso
6.41
9 Democratic Republic of the Congo
6.37
10 Angola
6.27
49 West Bank
4.17
50 Kiribati
4.12
51 Iraq
4.07
52 Nepal
4.01
53 Saudi Arabia
3.94
54 Ghana
3.89
55 Paraguay
3.84
59 Pakistan
3.71
60 Guatemala
3.70
61 Belize
3.52
62 Honduras
3.48
77 Philippines
3.05
86 India
2.81
87 Egypt
2.77
88 Bolivia
2.76
98 Morocco
2.62
99 World
2.59
100 Bahrain
2.57
102 Jordan
2.55
103 Venezuela
2.55
104 Colombia
2.51
109 Mexico
2.39
110 Indonesia
2.38
111 Israel
2.38
126 United States
2.09
127 Azerbaijan
2.05
131 Albania
2.03
136 Metropolitan France
1.98
144 Turkey
1.89
145 Kazakhstan
1.89
146 Vietnam
1.89
151 Ireland
1.86
152 United Kingdom
1.85
158 Norway
1.78
160 Australia
1.76
161 People's Republic of China (mainland only)
1.75
166 Finland
1.73
171 Serbia
1.69
180 Canada
1.61
181 Cuba
1.60
186 Malta
1.51
187 European Union
1.50
188 Portugal
1.48
189 Switzerland
1.44
190 Georgia
1.42
191 Estonia
1.41
192 Croatia
1.41
194 Germany
1.40
195 Bulgaria
1.39
196 Russia
1.39
197 Romania
1.38
198 Austria
1.37
199 Greece
1.35
200 Armenia
1.34
205 Italy
1.29
206 Spain
1.29
207 South Korea
1.28
208 Latvia
1.28
209 Poland
1.26
212 Ukraine
1.24
213 Bosnia and Herzegovina
1.23
214 Japan
1.23
218 Lithuania
1.21
219 Taiwan
1.12
220 Singapore
1.07
221 Macau
1.03
222 Hong Kong
0.98
Листа је дата у опадајућем редоследу, па ће и коментар бити такав.
На врху листе се види да нису муслиманске земље прве, већ благу предност имају афричке подсахарске земље, односно неке афричке муслиманске земље. Африка је огромна демографска бомба и само болештине и ратови спречавају да их нема много више. Колико више? Па не бих се играо са бројкама, јер и актуелни трендови су алармантни. Није далеко дан када ће Африка имати десет пута више становника него Европа. С обзиром на предвиђене климатске и еколошке промене није тешко замислити где ће сви ти људи морати да дођу.
Муслиманске земље су одмах за њима, али ту има великих разлика. Предњаче Авганистан, Ирак и Западна Обала (територија Палестине), док су неке друге пале на ниво бољих европских земаља – Турска и Иран имају фертилитет нешто испод 2, такође и даље младо становништво. Већ многољудни Пакистан има веома високу стопу фертилитета – 3.71.
Индија која има већ више од милијарду становника има и даље високу стопу од 2.81. Питање је времена када ће Индија по броју становника престићи Кину.
Латиноамеричке земље имају релативно високе стопе које се крећу до 3.7 код неких мањих (Гватемала, Хондурас) односно око 2.5 (Колумбија, Венецуела, Мексико). Неке друге земље имају много ниже стопе – рецимо Куба или Чиле. Уопштено, генерални је закључак да католичке земље следе афричке и муслиманске (на пример Филипини 3.05). Али оне ипак заостају, па је разумљив податак да је укупан број муслимана превазишао број католика.
Сједињене Државе имају солидну стопу од 2.09, па се не би рекло да је демографија проблем Америке – због чега се може рећи да Европу чека тежа судбина него Америку, више о томе у тексту This Century.
Но, није небитно КО чини ту демографску слику. Најплодније су у САД породице хиспаноса, па за њима следе црначке и породице европског порекла, док азијатске имају нешто мању стопу раста. Уз надирући утицај хиспаноса види се да ни Америка нема ружичасту перспективу.
НР Кина има стопу фертилитета од 1.75, што је солидно с обзиром на „политику једног детета“. Неки апологети Запада су предвиђали кинеске проблеме са старењем становништва, иако је ова стопа већа него просек Европске Уније, и много већа него она у Јапану. Уосталом, Кинескињама бране да рађају, па имају већу плодност него Европљанке које државе не могу да намоле! Мислите о том...
У Европи је ситуација сива или црна (просечна стопа 1,50). При томе је могуће уочити карактеристичне разлике, од земље до земље. Више стопе фертилитета имају земље са већим бројем имиграната, док оне где имиграната има мање имају најниже стопе. Католичке европске земље имају нешто већи фертилитет него протестантске и, нажалост, православне.
Тако можемо тумачити конкретне податке. Рецимо Британија и Ирска имају сличне стопе (1.85 и 1.86), али треба имати у виду да је у Енглеској много више муслиманских имиграната. Тако се може тумачити и пристојна француска стопа од од 1.98, коју неки „жути“ из идеолошких разлога објашњавају демографском политиком, намерно заборављајући на „само“ пет милиона Арапа. Не „господо“, Француска није решила тај проблем, чак ни ако није тачан податак да се тамо 2006. родило више муслиманских него хришћанских беба.
Немачких очајних 1.40 се може тумачити још катастрофалније ако се има у виду три милиона Турака тамо. Колико заправо рађа Немица? Да ли је права цифра она која је у Италији или Пољској (између 1.25 и 1.30), где нема још толико имиграната?! Или је још нижа стопа...
На први поглед наша земља није толико лоша са својих 1.69, али нажалост претпостављам да је то заједно са Косовом. Биће још коментара, за сада ћу само рећи да Срби нису „народ најстарији“ после Јапанаца. Видео сам податке по којима је Србија по старости на петом или шестом месту (отприлике где и Хрватска).
Ситуација је катастрофална у Јужној Кореји, Јапану, Пољској и Украјини. Најниже стопе фертилитета су у неким „прекоморским“ територијама (градови-острва-државе) као што су Макау, Сингапур и Хонгконг (око 1.00) и ту се можда може говорити и о неким статистичким ефектима.
Шта можемо рећи о црној статистици у нашој земљи?! Ако Српкиње не почну више да рађају, црно нам се пише. То само делимично зависи од одређених мера државе, а само мало више од економских фактора. Пад прираштаја је у Србији настао кад и у остатку Европе. Можемо ли, само на основу планираног привредног раста (фамозне „евроатланске интеграције“) рачунати на већу стопу него што је сада у другим „транзиционим“ земљама – Румунија 1.38, Хрватска 1.41, Пољска 1.26... све само дно табеле! Зашто бисмо их престигли, ако је код нас иста (или гора) ситуација, и делимо сличне „европске вредности“?!?
Па можда је баш решење у промени вредносног модела. Јер лако је закључити да где је фертилитет стабилан или чак експлозиван вредносни модел је углавном традиционалистички – муслиманске и католичке земље, Индија...
Како сам на почетку рекао, смањењем смртности и продужењем животног века се само делимично помаже. Док је природна и разумна жеља сваког човека да живи што дуже, у просеку ће сви онда радити дуже, или издвајати више од својих зарада за старе дане. Демографски је ефектније смањити смртност у фертилном периоду, што се може спречавањем основних узрока смрти међу младима – а то су наркоманија и саобраћајне несреће. Такође је битно смањити узроке смрти код средовечних људи – као што су инфаркт или рак.
