Француска конзервативна мисао I
Од 1789. године почињу две идејне струје. Оне имају последице и на литерарне покрете од 1815. године па надаље. Између 1815. и 1830. године теократски дух преовлађује; од 1830. до 1848. године поново преузимају маха револуционарне доктрине. То је доба романтичарских писаца и социјалистичких теоретичара. Али догађаји од 1848. до 1851. године прекинули су овај напредак левичарских идеја. Падом револуције из 1848. године, великим сукобом између буржоазије и социјализма, пропашћу хуманитарних сањарења опао је утицај демократско - левичарске струје. Тенова критика француске револуције је најзначајнији догађај у развитку антиреволуционарне мисли. Ренанова критика револуције и уздизање монархије и монархистичког принципа, Фистел де Куланж са обновом националистичке историје, Емил Монтеги истиче банкротство револуције и револуционарних идеја. У свим круговима заоштрава се велики сукоб између револуционарних и антиреволуционарних идеја, између левице и деснице. Левица успева на политичком терену, али већина интелектуалаца је одлучно противу револуције: све је у духу национализма, конзервативизма и антидемократизма.
Антоан де Риварол ( 1753 – 1801 ) , заједно са Жозефом де Местром и Лујом де Боналдом, најважнијим представницима идеолошке реакције крајем XVIII и почетком XIX века, био је очевидац француске револуције, тог догађаја, којим почиње нова епоха у историји Европе. Његова дрска духовитост потсећа на Волтера и да није дошло до слома 1789. он би свакако остао као најдуховитији човек свога доба, епиграматичар, кога су се сви бојали. Риварол је први у својим листовима смело критиковао и исмејавао творце и носиоце француске револуције и улазио дубље и потпуније у критику и саме њене суштине. Од критике људи и њихових поступака он је прелазио на критику самих појмова и идеја, које су ти људи представљали и хтели да остваре у мору крви. Овај духовити човек, да би избегао гиљотину, морао је да емигрира 1792. године и преминуо је у Берлину 1801. Антоан де Риварол дао је неколико анализа и критика идеологије, која је инспирисала француску револуцију, које се могу сматрати као дефинитивне и којима су се служили сви доцнији критичари. Увек на свој јасан и духовит начин, у правим максимама, Риварол је формулисао заблуде револуционарне идеологије: „ Уместо устава или законадавства, који су хитно потребни Француској, револуционари су громко објавили да ће дати декларацију права човека. Замислили су се у својој дрвеној кући, као да су у другој Нојевој лађи, одакле им је изгледало да земља припада ономе, ко је први заузме, и да могу да је изделе једном новом људском роду. И они објавише пред лицем целог света, да се сви људи рађају и да остају за живота слободни. Рећи да се сви људи рађају и остају слободни, то је као да се каже да се рађају и остају голи. Међутим, људи се рађају голи, а живе одевени, као што се рађају независни, а живе под законима. Хаљине сметају помало кретању тела, али га штите од спољних неугодности, закони сметају страстима, али они бране част, живот и имања. Како је скупштина законодаваца могла да се прави да не зна, да право природе не може да постоји ниједног тренутка поред својине? Од дана, када је један човек преузео власништво над једним пољем обрађујући га, он није био више у чисто природном стању, његов живот, као и његових суседа, постао је радан и зависан. „
Жозеф де Местр ( 1753 – 1821) је био прави оснивач реакционарне, традиционалистичке школе y Француској, највећи од првих " учитеља контрареволуције " био je поданик сардинског краља и његов посланик на петроградском двору. Идеје Жозефа де Местра биле су праве сензације за оно доба. Либералне идеје XVIII века биле су продрле свуда, њихова превласт изгледала je обезбеђена за увек, када je свет, запрепашћен, видео како устаје један човек и са непојмљивом жестином обара ce на идоле свога времена. Јучерањи револуционарци већ су постали " beati possidentes " и Жозеф де Местр је на почетку новог века личио на правог револуционара, толико су његове идеје изгледале смеле, превратничке. Високим и свечаним тоном он је објављивао рат без милости владајућим идеологијама и као какав феудалац, везан заклетвама верности, устао y одбрану " престола и олтара " . Жозеф де Местр je продубио своја схватања о основама на којима почивају друштва и дао je једну од првих продубљених критика револуционарне идеологије и демократског система. Жозеф де Местр je тврдио да постоји " политичка наука " , која je по његовом мишљењу " најтежа од свију " , али она није плод апстрактног резоновања, него je дело искуства, a историја je опитно поље за проверавање. Зато је он звао историју " експерименталном политиком " и сматрао да се y политичким и друштвеним наукама не могу створити системи, као y природним наукама на основу резултата експеримената, јер y овим областима не може ce све предвидети и испитивач не може примењивати претпоставке под условима које сам изабере. Жозеф Де Местр је одлучно тврдио — што ће доцније прихватити и Морис Барес — да ce људи најбоље покоравају друштвеним предубеђењима, утврђеним погледима и треба се само трудити да та предубеђења буду добра. Насупрот вештачком револуционарном вербализму и скрибоманији, природа намеће друге законе, или боље рећи, она захтева пpe установе него законе. Заблуда je велика, унапред и апстрактно одређивати будућност путем писаних закона, и де Местр је износио мисао, која изражава његово непријатељство против револуционарне идеологије и законодавства: " Услов живота je потчинити оно што ce зову начела, закони, искуству и умерености. "
Поред Антоана де Риварола и Жозефа де Местра, у првим редовима контрареволуције налазио се и Луј де Боналд ( 1754 - 1840 ) , који је био дуго заборављен, док га није обновио француски писац Пол Бурже ( 1894 – 1935 ). Главна заслуга Луја де Боналда је та што је реакционарна школа добила солидну философску базу. Он је припадао малом провинциском племству, где су војна дужност и служба краљу биле одвајкада главни послови, у којима су се стварали јаки карактери. Луј де Боналд је био приморан да емигрира у Хајделберг где је умро 1830. Његово најпознатије дело „ Теорија власти „ изишло је 1797. године и у њему је де Боналд заступао сличне идеје као Жозеф де Местр и дизао глас протеста против идеолошких настраности француске револуције. Луј де Боналд није био бриљантан као Антоан де Риварол, ни парадоксалан у својој интрансигентности као Жозеф де Местр, већ солидан, медитативан дух, праволиниски диалектичар, који је критици француске револуције дао темељну философско - религиозну базу. Код њега нарочито је потенцирана религиозна идеја; све је Божје стварање и у свему треба се предати Богу.Од Бога долази и власт и друштво и породица и установе. Божанско откровење упознаје човека са његовим пореклом и његовом наменом, са његовом природом и са његовим дужностима. За де Боналда све што је у свету и у природи организовано, монархистично је; сваки организам, сваки поредак, нужно је монархистички: „ Човек не може дати устав једном политичком или религиозном друштву, као што не може дати тежину телима или простор материји. Ми можемо да тражимо слободу, али тиме се окрећемо пропасти, јер нема другог излаза између ње и традиције. У старим временима слобода се другојаче схватала: нико се није сматрао слободним од рођења, него се слобода као привилегија могла заслужити радом и енергијом. Монархија није искључивала ниједног појединца ни из највиших положаја. Монарх не чува друштво својом акцијом, него самим својим постојањем: он је сличан луку на своду, који не подупире различите делове својим напорима, него их држи на њиховим местима својим положајем. „
Антидемократа Ернест Ренан ( 1823 – 1892 ) , мора се ставити међу најоштрије критичаре револуционарних начела. И не само то, Ренан је један од најзначајних теоретичара монархизма. Присталице француске револуције брижљиво су сакривали Ренанове формуле које су осуђивале демократију у Француској и осветљавале изванредну улогу монархије у стварању величине француске историје. Сем у делу „ Будућност науке „ ( које је писао под утицајем догађаја из 1848. где је био потпуни демократски романтичар ) Ренан је у свим својим другим делима критиковао либерализам, демократију и истицао значај монархије. У својим „ Есејима о моралу и критици “ Ренан је критиковао либерализам, исто онако као и Луј де Боналд и Жозеф де Местр. Ренан је о републиканизму у Француској записао следеће: „ Француска не може да се упореди са оним малим античким отаџбинама, које су се најчешће састојале из једног града са својим предграђем, где су сви између себе били рођаци. Републиканске теорије XVIII века могле су да успеју у Америци, зато што је Америка била колонија образована добровољном сарадњом исељника, који су тражили слободу, оне нису могле да успеју у Француској, зато што је Француска била створена дејством сасвим другог начела. „ Ренан се залагао за монархију и снажну организацију општина. Поправимо се од демократије, успоставимо монархију, то је суштина Ренановог политичког учења. Пуна је истина, вели Ренан, да једна нација није само скуп појединаца од којих је састављена, нације је на свој начин једна идеја, једна апстрактан ствар, виша од појединачних воља: „ Ми морамо успоставити краљевство, а у извесној мери и племство. Монархија је природан облик Француске. Француска се преварила у погледу облика своје владавине. Цивилизација по своме пореклу била је аристократска ствар, дело једног маленог броја ( племића и свештеника ). Одржање цивилизације је исто тако аристократско дело. Отаџбина, част, дужност то су све ствари које стварају и одржавају само један мали број усред гомиле,која, остављеа сама себи, напушта све то. Француску су створили краљ, племство и трећи сталеж. „
Од 1789. године почињу две идејне струје. Оне имају последице и на литерарне покрете од 1815. године па надаље. Између 1815. и 1830. године теократски дух преовлађује; од 1830. до 1848. године поново преузимају маха револуционарне доктрине. То је доба романтичарских писаца и социјалистичких теоретичара. Али догађаји од 1848. до 1851. године прекинули су овај напредак левичарских идеја. Падом револуције из 1848. године, великим сукобом између буржоазије и социјализма, пропашћу хуманитарних сањарења опао је утицај демократско - левичарске струје. Тенова критика француске револуције је најзначајнији догађај у развитку антиреволуционарне мисли. Ренанова критика револуције и уздизање монархије и монархистичког принципа, Фистел де Куланж са обновом националистичке историје, Емил Монтеги истиче банкротство револуције и револуционарних идеја. У свим круговима заоштрава се велики сукоб између револуционарних и антиреволуционарних идеја, између левице и деснице. Левица успева на политичком терену, али већина интелектуалаца је одлучно противу револуције: све је у духу национализма, конзервативизма и антидемократизма.
Антоан де Риварол ( 1753 – 1801 ) , заједно са Жозефом де Местром и Лујом де Боналдом, најважнијим представницима идеолошке реакције крајем XVIII и почетком XIX века, био је очевидац француске револуције, тог догађаја, којим почиње нова епоха у историји Европе. Његова дрска духовитост потсећа на Волтера и да није дошло до слома 1789. он би свакако остао као најдуховитији човек свога доба, епиграматичар, кога су се сви бојали. Риварол је први у својим листовима смело критиковао и исмејавао творце и носиоце француске револуције и улазио дубље и потпуније у критику и саме њене суштине. Од критике људи и њихових поступака он је прелазио на критику самих појмова и идеја, које су ти људи представљали и хтели да остваре у мору крви. Овај духовити човек, да би избегао гиљотину, морао је да емигрира 1792. године и преминуо је у Берлину 1801. Антоан де Риварол дао је неколико анализа и критика идеологије, која је инспирисала француску револуцију, које се могу сматрати као дефинитивне и којима су се служили сви доцнији критичари. Увек на свој јасан и духовит начин, у правим максимама, Риварол је формулисао заблуде револуционарне идеологије: „ Уместо устава или законадавства, који су хитно потребни Француској, револуционари су громко објавили да ће дати декларацију права човека. Замислили су се у својој дрвеној кући, као да су у другој Нојевој лађи, одакле им је изгледало да земља припада ономе, ко је први заузме, и да могу да је изделе једном новом људском роду. И они објавише пред лицем целог света, да се сви људи рађају и да остају за живота слободни. Рећи да се сви људи рађају и остају слободни, то је као да се каже да се рађају и остају голи. Међутим, људи се рађају голи, а живе одевени, као што се рађају независни, а живе под законима. Хаљине сметају помало кретању тела, али га штите од спољних неугодности, закони сметају страстима, али они бране част, живот и имања. Како је скупштина законодаваца могла да се прави да не зна, да право природе не може да постоји ниједног тренутка поред својине? Од дана, када је један човек преузео власништво над једним пољем обрађујући га, он није био више у чисто природном стању, његов живот, као и његових суседа, постао је радан и зависан. „
Жозеф де Местр ( 1753 – 1821) је био прави оснивач реакционарне, традиционалистичке школе y Француској, највећи од првих " учитеља контрареволуције " био je поданик сардинског краља и његов посланик на петроградском двору. Идеје Жозефа де Местра биле су праве сензације за оно доба. Либералне идеје XVIII века биле су продрле свуда, њихова превласт изгледала je обезбеђена за увек, када je свет, запрепашћен, видео како устаје један човек и са непојмљивом жестином обара ce на идоле свога времена. Јучерањи револуционарци већ су постали " beati possidentes " и Жозеф де Местр је на почетку новог века личио на правог револуционара, толико су његове идеје изгледале смеле, превратничке. Високим и свечаним тоном он је објављивао рат без милости владајућим идеологијама и као какав феудалац, везан заклетвама верности, устао y одбрану " престола и олтара " . Жозеф де Местр je продубио своја схватања о основама на којима почивају друштва и дао je једну од првих продубљених критика револуционарне идеологије и демократског система. Жозеф де Местр je тврдио да постоји " политичка наука " , која je по његовом мишљењу " најтежа од свију " , али она није плод апстрактног резоновања, него je дело искуства, a историја je опитно поље за проверавање. Зато је он звао историју " експерименталном политиком " и сматрао да се y политичким и друштвеним наукама не могу створити системи, као y природним наукама на основу резултата експеримената, јер y овим областима не може ce све предвидети и испитивач не може примењивати претпоставке под условима које сам изабере. Жозеф Де Местр је одлучно тврдио — што ће доцније прихватити и Морис Барес — да ce људи најбоље покоравају друштвеним предубеђењима, утврђеним погледима и треба се само трудити да та предубеђења буду добра. Насупрот вештачком револуционарном вербализму и скрибоманији, природа намеће друге законе, или боље рећи, она захтева пpe установе него законе. Заблуда je велика, унапред и апстрактно одређивати будућност путем писаних закона, и де Местр је износио мисао, која изражава његово непријатељство против револуционарне идеологије и законодавства: " Услов живота je потчинити оно што ce зову начела, закони, искуству и умерености. "
Поред Антоана де Риварола и Жозефа де Местра, у првим редовима контрареволуције налазио се и Луј де Боналд ( 1754 - 1840 ) , који је био дуго заборављен, док га није обновио француски писац Пол Бурже ( 1894 – 1935 ). Главна заслуга Луја де Боналда је та што је реакционарна школа добила солидну философску базу. Он је припадао малом провинциском племству, где су војна дужност и служба краљу биле одвајкада главни послови, у којима су се стварали јаки карактери. Луј де Боналд је био приморан да емигрира у Хајделберг где је умро 1830. Његово најпознатије дело „ Теорија власти „ изишло је 1797. године и у њему је де Боналд заступао сличне идеје као Жозеф де Местр и дизао глас протеста против идеолошких настраности француске револуције. Луј де Боналд није био бриљантан као Антоан де Риварол, ни парадоксалан у својој интрансигентности као Жозеф де Местр, већ солидан, медитативан дух, праволиниски диалектичар, који је критици француске револуције дао темељну философско - религиозну базу. Код њега нарочито је потенцирана религиозна идеја; све је Божје стварање и у свему треба се предати Богу.Од Бога долази и власт и друштво и породица и установе. Божанско откровење упознаје човека са његовим пореклом и његовом наменом, са његовом природом и са његовим дужностима. За де Боналда све што је у свету и у природи организовано, монархистично је; сваки организам, сваки поредак, нужно је монархистички: „ Човек не може дати устав једном политичком или религиозном друштву, као што не може дати тежину телима или простор материји. Ми можемо да тражимо слободу, али тиме се окрећемо пропасти, јер нема другог излаза између ње и традиције. У старим временима слобода се другојаче схватала: нико се није сматрао слободним од рођења, него се слобода као привилегија могла заслужити радом и енергијом. Монархија није искључивала ниједног појединца ни из највиших положаја. Монарх не чува друштво својом акцијом, него самим својим постојањем: он је сличан луку на своду, који не подупире различите делове својим напорима, него их држи на њиховим местима својим положајем. „
Антидемократа Ернест Ренан ( 1823 – 1892 ) , мора се ставити међу најоштрије критичаре револуционарних начела. И не само то, Ренан је један од најзначајних теоретичара монархизма. Присталице француске револуције брижљиво су сакривали Ренанове формуле које су осуђивале демократију у Француској и осветљавале изванредну улогу монархије у стварању величине француске историје. Сем у делу „ Будућност науке „ ( које је писао под утицајем догађаја из 1848. где је био потпуни демократски романтичар ) Ренан је у свим својим другим делима критиковао либерализам, демократију и истицао значај монархије. У својим „ Есејима о моралу и критици “ Ренан је критиковао либерализам, исто онако као и Луј де Боналд и Жозеф де Местр. Ренан је о републиканизму у Француској записао следеће: „ Француска не може да се упореди са оним малим античким отаџбинама, које су се најчешће састојале из једног града са својим предграђем, где су сви између себе били рођаци. Републиканске теорије XVIII века могле су да успеју у Америци, зато што је Америка била колонија образована добровољном сарадњом исељника, који су тражили слободу, оне нису могле да успеју у Француској, зато што је Француска била створена дејством сасвим другог начела. „ Ренан се залагао за монархију и снажну организацију општина. Поправимо се од демократије, успоставимо монархију, то је суштина Ренановог политичког учења. Пуна је истина, вели Ренан, да једна нација није само скуп појединаца од којих је састављена, нације је на свој начин једна идеја, једна апстрактан ствар, виша од појединачних воља: „ Ми морамо успоставити краљевство, а у извесној мери и племство. Монархија је природан облик Француске. Француска се преварила у погледу облика своје владавине. Цивилизација по своме пореклу била је аристократска ствар, дело једног маленог броја ( племића и свештеника ). Одржање цивилизације је исто тако аристократско дело. Отаџбина, част, дужност то су све ствари које стварају и одржавају само један мали број усред гомиле,која, остављеа сама себи, напушта све то. Француску су створили краљ, племство и трећи сталеж. „