NAPISANO ISKRENO I BEZ FOLIRANJA
Ne znam kako je uspeo da mi useta u zivot. Rekla bih,sasvim slucajno,pa opet, u slucajnosti ne verujem. Verujem da je moralo tako biti. Sa druge strane,on tvrdi da sam ja pokrenula lavinu. Mozda je to istina, mada vise nije ni vazno.
Susreli smo se na prekretnici; mojoj drugoj, njegovoj hiljaditoj.Lagana konverzacija, sve cesci kontakti, dvosmislene opaske koje nisu skrivale da mu se dopadam i konacno nas prvi susret.
Ne znam sta sam tada osecala.Bio mi je simpatican, pomalo zbunjen, previse obziran, suzdrzanost koja je neutralisala svu opustenost ranijih dijaloga, razgovor koji nije otkrivao nista a govorio je sve.Fascinirana njegovim iskustvom, uplasena nepoznatim, zatvorila sam se u oklop nedodirljivosti, tako je bilo lakse sumirati utiske.
Rastali smo se svako sa svojim sumnjama. Mene su proganjale cinjenice; dosta stariji od mene, mozda ne toliko po godinama,koliko po stecenom iskustvu, umoran i zeljan sigurnosti.
Sa druge strane, jedan deo mene, ceznuo je za stabilnoscu i mirom; onaj drugi bio je zeljan izazova, osecao je da zivot tek pocinje.Ono sto sam znala jeste da ne smem da se zaljubim u njega.
Nije mi uspelo. Postepeno me je osvajao; u haosu sopstvenog zivota uvek je nalazio vremena da bude prisutan. Polako, ali sigurno uvlacio se u svaki trenutak mog dana, dok nije potpuno preuzeo vlast nad emocijama.
Kod njega se dogadjalo isto. Sada sam sigurna da je sve preraslo u neku vrstu opsednutosti koju je, s vremena na vreme, razum sputavao i smestao u neke prihvatljive okvire.
Sa njegove strane, realnost je bila samo sredstvo koje nas je udaljavalo jedno od drugog i uporno se trudio da je ignorise. Mada je bio svestan. Nije zeleo da prihvati i.... predao se.
Ja nisam mogla, iako sam ga volela svim srcem.Dusa je stanovala kod njega, dok sam ja levitirala u stvarnom zivotu.Pitanje bilo samo da li cu se spustiti na zemlju ili cu odleteti. I jedno i drugo nosilo je sa sobom izvesan rizik. Odleteti, znacilo bi porusiti sve mostove, krenuti u neizvesno, sa velikom mogucnoscu da se jednog dana srusi jer neostvaren zvot trazi svoje. Spustiti se na zemlju, znacilo bi ostati bez njega....
Tesko je sada reci sta je bilo gore, samo znam da sam u tom paklu nesnalazenja i neodlucnosti provela nekoliko meseci. Ceznja da ponovo otkijem svet i nadohnadim sve one godine koje sam posvetila iluzijama, uporno mi je kljucala mozak. Ne smes da se vezes, ne opet, ako i pokusas, znas da cu te kad tad sustici, govorila je. Znala sam da je u pravu, ali odreci se njega bilo bi....
Nasuprot tome on je bio postojan.Znao je sta zeli.Zeleo je mene i sve ono sto takav zivot nosi sa sobom.
Vremenom sam spoznala istinu; da je takva ljubav jedinstvena, osecala sam sa svakim novim dodirom.Zelela sam da ga upijem u sebe, da ga na neki nacin ukradem od stvarnosti i zauvek zarobim u lavirintima duse. Uspela sam delimicno, inace ne bih osecala ono bolno nedostajanje usled razdvojenosti. Kao da sam predosecala da ce razum prevladati.
Pocela sam da se gusim sopstvenim bolom. Problemi su se nagomilavali, nisam znala gde da se okrenem i makar malo olaksam teret koji sam morala da nosim. Razapeta na hiljadu strana, od kojih je svaka odnosila po deo mene, pocela sam da tonem. Tada sam shvatila da cu ga povrediti. Da ce se svaki pritisak prelomiti na njegovim ledjima, savijenim od teskog bremena koji mu je zivot nametnuo.
Nisam smela to da dozvolim. Nisam smela da dopustim da se ususkava u veo snova da bi ga jednog dana moja zelja za slobodom grubo trgnula iz sna.Previse sam ga volela, previse mi je znacio.
Otisla sam u trenutku kada je ljubav prema njemu dostigla neslucene razmere, da ga spasim od jos veceg bola koji bih mu jednog dana sigurno nanela. Ne ja, nikako.Neko drugi, mozda. Meni je previse stalo.
Volela bih da nisam mogla biti tako iskrena prema sebi, ali tome me je on naucio. Zato sada ispiram dusu suzama i trudim se da ne mislim.Ostaje mi samo nada da ce vreme uciniti svoje.A da ce ziveti u meni zauvek, zivece. Gde god ja bila.
Ne znam kako je uspeo da mi useta u zivot. Rekla bih,sasvim slucajno,pa opet, u slucajnosti ne verujem. Verujem da je moralo tako biti. Sa druge strane,on tvrdi da sam ja pokrenula lavinu. Mozda je to istina, mada vise nije ni vazno.
Susreli smo se na prekretnici; mojoj drugoj, njegovoj hiljaditoj.Lagana konverzacija, sve cesci kontakti, dvosmislene opaske koje nisu skrivale da mu se dopadam i konacno nas prvi susret.
Ne znam sta sam tada osecala.Bio mi je simpatican, pomalo zbunjen, previse obziran, suzdrzanost koja je neutralisala svu opustenost ranijih dijaloga, razgovor koji nije otkrivao nista a govorio je sve.Fascinirana njegovim iskustvom, uplasena nepoznatim, zatvorila sam se u oklop nedodirljivosti, tako je bilo lakse sumirati utiske.
Rastali smo se svako sa svojim sumnjama. Mene su proganjale cinjenice; dosta stariji od mene, mozda ne toliko po godinama,koliko po stecenom iskustvu, umoran i zeljan sigurnosti.
Sa druge strane, jedan deo mene, ceznuo je za stabilnoscu i mirom; onaj drugi bio je zeljan izazova, osecao je da zivot tek pocinje.Ono sto sam znala jeste da ne smem da se zaljubim u njega.
Nije mi uspelo. Postepeno me je osvajao; u haosu sopstvenog zivota uvek je nalazio vremena da bude prisutan. Polako, ali sigurno uvlacio se u svaki trenutak mog dana, dok nije potpuno preuzeo vlast nad emocijama.
Kod njega se dogadjalo isto. Sada sam sigurna da je sve preraslo u neku vrstu opsednutosti koju je, s vremena na vreme, razum sputavao i smestao u neke prihvatljive okvire.
Sa njegove strane, realnost je bila samo sredstvo koje nas je udaljavalo jedno od drugog i uporno se trudio da je ignorise. Mada je bio svestan. Nije zeleo da prihvati i.... predao se.
Ja nisam mogla, iako sam ga volela svim srcem.Dusa je stanovala kod njega, dok sam ja levitirala u stvarnom zivotu.Pitanje bilo samo da li cu se spustiti na zemlju ili cu odleteti. I jedno i drugo nosilo je sa sobom izvesan rizik. Odleteti, znacilo bi porusiti sve mostove, krenuti u neizvesno, sa velikom mogucnoscu da se jednog dana srusi jer neostvaren zvot trazi svoje. Spustiti se na zemlju, znacilo bi ostati bez njega....
Tesko je sada reci sta je bilo gore, samo znam da sam u tom paklu nesnalazenja i neodlucnosti provela nekoliko meseci. Ceznja da ponovo otkijem svet i nadohnadim sve one godine koje sam posvetila iluzijama, uporno mi je kljucala mozak. Ne smes da se vezes, ne opet, ako i pokusas, znas da cu te kad tad sustici, govorila je. Znala sam da je u pravu, ali odreci se njega bilo bi....
Nasuprot tome on je bio postojan.Znao je sta zeli.Zeleo je mene i sve ono sto takav zivot nosi sa sobom.
Vremenom sam spoznala istinu; da je takva ljubav jedinstvena, osecala sam sa svakim novim dodirom.Zelela sam da ga upijem u sebe, da ga na neki nacin ukradem od stvarnosti i zauvek zarobim u lavirintima duse. Uspela sam delimicno, inace ne bih osecala ono bolno nedostajanje usled razdvojenosti. Kao da sam predosecala da ce razum prevladati.
Pocela sam da se gusim sopstvenim bolom. Problemi su se nagomilavali, nisam znala gde da se okrenem i makar malo olaksam teret koji sam morala da nosim. Razapeta na hiljadu strana, od kojih je svaka odnosila po deo mene, pocela sam da tonem. Tada sam shvatila da cu ga povrediti. Da ce se svaki pritisak prelomiti na njegovim ledjima, savijenim od teskog bremena koji mu je zivot nametnuo.
Nisam smela to da dozvolim. Nisam smela da dopustim da se ususkava u veo snova da bi ga jednog dana moja zelja za slobodom grubo trgnula iz sna.Previse sam ga volela, previse mi je znacio.
Otisla sam u trenutku kada je ljubav prema njemu dostigla neslucene razmere, da ga spasim od jos veceg bola koji bih mu jednog dana sigurno nanela. Ne ja, nikako.Neko drugi, mozda. Meni je previse stalo.
Volela bih da nisam mogla biti tako iskrena prema sebi, ali tome me je on naucio. Zato sada ispiram dusu suzama i trudim se da ne mislim.Ostaje mi samo nada da ce vreme uciniti svoje.A da ce ziveti u meni zauvek, zivece. Gde god ja bila.
