Tisina - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Tijara

Tisina

Oceni ovaj blog
Tisina... Pomislila sam da sam se otarasila te dosadne, te zarazne tišine. Ali evo je opet tu, polako ponovo razdire moju dušu, huji kao vetar. Priča mi se, a cutim, smeje mi se ali opet nemam skim. Odvratni osecaj samoće koji je samo za tren bio odsutan iz mog zivota preplavljuje moje telo i kao davljenik koji se bori za vazduh pokusavam da joj se otrgnem. Dozivam ali niko ne čuje, mašem rukama za pomoć ali niko ne vidi. Srce ubrzano kuca, jer shvatam da mi ni ovaj put kao ni svaki predhodni nema pomoći, ostavljena sam da polako tonem i sama pokusavam da se izvučem sa ovog dna na kome se nalazim...
Mislim, da neki ljudi, sve sto urade moraju to uraditi na tezi nacin. Iz nekog razloga koji ponekad i ne moramo znati. Ali to nije razlog da mislimo kako smo najnesrecniji i kako su svi nasi pokusaji i nadanja uzaludni. Ponekad zanemarujem cinjenice, zamagljujem oci lazima. Ne lazem druge. Cak mislim da sam okrutna ponekad u iznosenju istine, pa ko prezivi neka prica.Lazem sebi. Ali ne dugo i ne toliko da se izgubim u maglama cudesnog sveta. Ne. Saspem ja tu istinu jednako okrutno i sebi. Mozda je malo bolnija zbog zavaravanja, ali je barem istina. Ponekad se osetim nesrecnijom od drugih. Kad mi dodju oni…dani,ali isto tako verujem da me u životu prati I neka sreca. Ja ponekad olako odbacujem lice srece iz svog života. To je do percepcije, do našeg doživljaja stvarnosti. Da, mogu se baciti u depresiju i reci da mi je sve do sada prezivljeno više nego dovoljno za ovaj život. I sta onda? Da propustim ostatak svog života, da propustim odrastanje moje dece,srecu koju mi one donose. Ostaje mi jos vremena da se stvari pokrenu na bolje. Mozda se nikad ne pokrenu, ali o tome ne zelim sada da razmisljam, jer ja jednostavno moram ostati do kraja bitke. Moja briga je kako da ucinim život boljim i kvalitetnijim sebi i drugima. Na kraju cu znati, možda.
Hocu da pokusavam. Izgradila sam svoje mehanizme za prezivljavanje. Pisanje je jedan od nacina. Mozda je u svemu previse tuge, ali to je nacin da budem sretna kad stavim tacku na slova o jednoj emociji. Neke se vracaju uvek. Konstante su mog pisanja. To su oni duboki zarezi u dusi koje je teško zakrpiti zahvatima olovke i papira,to je praznina koja ce uvek ostati. Svakom je coveku njegov bol najveci na svetu. Svi mi zivimo svoj pakao, i svoj raj. Skloni smo uvek prvo komentarisati druge, a ne videti svoju sliku u ovom svetu. To je naša stvarna nesreca. Mozda je ovaj život jedno ludilo. Ali moje je da se borim i ostanem normalna. Rodjena sam sa pobunom u venama i ne pristajem na ono sto mi se nudi ako znam da mogu uciniti da bude bolje. Ako u svemu tome ostavim traga na druge ljude, jer ja sama sebi nikad nisam konacni cilj i svrha, onda ima smisla.
Možda jednom nekom coveku ponudim obrazac za prezivljavanje. A to je vec sreca! A sreca nije imati sve što pozelis. Sreca je umeti ziveti s onim sto imas i biti sposoban videti srecu u svemu sto ti se servira u ovom zivotu. Naravno, ne uljuljkivati se u sadasnjem trenutku, vec teziti da vec sutra stvari budu još srecnije. Tesko je. Strasno je tesko. Zato cu i sebi, a i vama koji ovo citate otvoriti vrata još jedne okrutne istine: "Da bi grane stabla dosegle nebesa, korenje mora dosegnuti pakao." Ne kazem to ja,vec alhemicari iz srednjeg veka...i dalje je tisina..

Pošalji "Tisina" na Facebook Pošalji "Tisina" na Google Pošalji "Tisina" na My Yahoo! Pošalji "Tisina" na Live Pošalji "Tisina" na MySpace Pošalji "Tisina" na Twitter Pošalji "Tisina" na Digg Pošalji "Tisina" na del.icio.us

Komentari