Оноре де Балзак је ауторитет првог реда, енглески писац Џорџ Мор рекао је о Балзаковом генију следеће: „ Као Шекспир Енглеску, тако је Балзак Француску ставио изван опасности времена и катастрофе. Захваљујући њему, Француска неће никада бити потпуно уништена. „ Од своје седме до четрнаесте године Балзак је провео у полукалуђерском - полувојничком Вандомском колеџу, где је почео показивати вољу за читањем и писањем. Једном му је учитељ нашао на клупи уместо задатка, његов писмени састав „ Расправа о вољи „ , па га је оштро казнио. Балзак је још као ученик пророчки говорио својим сестрама: „ Видећете да ће се једног дана говорити о вашем брату Онореу као великом човеку. Видећете, видећете, кажем вам. „ Пошто је пролећа 1819. године завршио своје образовање, стајао је пред одлуком којем ће се позиву посветити. Балзак је одбио очев савет да настави рад у адвокатској канцеларији и саопштио родитељима да се одлучно определио за књижевничку каријеру. Отац га је упозорио речима: „ У књижевности треба да будеш краљ, да не би био зидарски шегрт. „ Оноре му је самоуверено одговорио: „ Па лепо, бићу краљ! „ Балзак је када је имао двадесет три године, упознао лепу госпођу Берни, која га је почела финансијски помагати, и која је утицала још на његове политичке идеје, уливајући му љубав према старој Француској и њеним традицијама, сликајући му нарави и обичаје старог француског друштва.
Одушевљен историјским романима Валтера Скота, нарочито његовим „ Ајванхом „ , Балзак се одлучује да стекне славу као француски Валтер Скот. Романом „ Последњи шуан “ Балзак је стекао глас великог књижевника и дао опис ондашњег француског друштва. Јулска револуција није изменила само политичку ситуацију, заменивши старију лозу Бурбонаца новом, Орлеанском, и власт племства и свештенства влашћу буржоазије, већ је донела и многе друге промене, па и промене у књижевности. У том времену, и Балзак пише политичке чланке у којима проповеда конзервативизам и монархизам. Са Балзаком, једним од највећих писаца, долази критика француске револуције и демократије из редова књижевника, који су толико допринели њиховом успеху. Сведочанство које Балзак даје у прилог традиционалних идеја контра – револуције од највећег је значаја, јер га даје један од најаутентичнијих генија.
Треба напоменути да се јако мало истиче и радије прикрива да је Балзак у предговору своје велике „ Људске комедије „ писао: „ Пишем при светлости две бесмртне бакље: Вере и Монархије. „ Интуицијом и анализом људи и друштвених стања Балзак је увидео готово експерименталним путем штетност идеја револуције и зато је проповедао здраве и спасоносне идеје контра – револуције. У Балзаковој анализи друштва његовог доба његовом оштром оку генијалног посматрача нису могле да промакну негативне последице француске револуције, која је нарочито направила пустош у породичној заједници и Балзак долази до закључка, да је породица основица друштвеног живота и да без чврсте породице нема ни друштва: „ База људских друштава биће увек породица. Ту почиње дејство власти, ту се мора учити послушности... „ На Балзака, моралисту и социолога, деструктивне последице индивидуалистичког начела, биле су једно од најважнијих питања и он је дао у том погледу једну од најпотпунијих критика: „ Када је Револуција отсекла главу Лују XVI она је тиме скинула главу свима очевима. Данас нема више породице, постоје само појединци... Прокламајући права на очевину, Французи су уништили породични дух, створили су пореске изворе: али они су припремили слабљење виших и слепу снагу маса, нестајање уметности, царство личног интереса и они су створили пут освајањима. Имамо да бирамо између два система: или да створимо државу преко породице или на бази личног интереса; демократија или аристократија, дискусија или послушност, католицизам или религиозна равнодушност, то је питање, постављено у неколико речи. „
На другим страницама свога дела Балзак врло јасно и убедљиво формулише своје монархистичке ставове. Он тражи јаку и независну власт, па је зато противник гласачке демократије: „ Ко гласа, дискутује, а ствари које се дискутују не постоје. Избори проширени на све, дају нам владавину маса, једину која није одговорна и где тиранија нема граница, јер се зове закон... „ Одбацујући начела француске револуције, у своме познавању људског срца и живота друштва, Балзак је према њима постављао монархистички и аристократски принцип: „ Ако је слобода од старине, краљевство је вечито. Свака нација здравог духа вратиће му се у овом или оном облику. „ На другом једном месту Балзак је дао аргументацију за монархију, да је мање мудро да безбедност и срећа нације зависе од способности свију, него од способности једнога: „ Лакше се наће мудрост код једног човека него код целе нације. Народи имају срце, а немају очи, они осећају, а не виде. Владе треба да виде и никада да се одлучују према осећањима... „ Балзак је умро са педесет једном годином живота, а на његовој сахрани, чак ће и републиканац Виктор Иго признати: „ Европа губи једног од својих највећих мислилаца. „
Поред Балзака, још један геније је био монархиста. У питању је Рихард Вагнер, композитор, музичар, песник, драматург и писац. Још у детињству Вагнер је показао изванредне музичке способности, а у својој четрнаестој години, пошто је чуо Бетовеновог „ Егмонта „ , почео је компоновати. Био је толико снажно обдарен музички да је и музичко образовање и композиторску технику освојио на јуриш и са таквом лакоћом да је то, по речима његовог биографа, „ беспримерно у историји музике. „ И Вагнер је рано испољио свој бујан политички темперамент. Вагнер је у осамнаестој години у јеку пољског устанка 1830. написао увертиру „ Полонија „ , а касније, у својој тридесет петој години, у јеку фебруарске револуције, као револуционар, учествовао је у Дрездену, заједно са руским сатанистом и анархистом Бакуњином ( револуционарни покрет опио се демонизмом, Бакуњин је величао Луцифера као првог космичког бунтовника. ) , у подизању оружаног грађанског устанка. Бежећи после пропасти тог устанка, склонио се најпре у Вајмар, а потом у Швајцарску, где је провео једанаест година. За време изгнантства написао је три дела: „ Уметност и револуција „ , „ Будућа уметност „ и „ Опера и драма „ . У њима је изнео ново схватање о уметности, које по његовим речима, може бити остварено. Занимљиво је да се Вагнеру надахнуће и идеја о „ Летећем Холанђанину „ појавило на броду за време буре, а о „ Мајсторима певачима „ када је посматрао „ златни „ Мајнц при заласку сунца.
Када је философ Фридрих Ниче дошао у Базел, започео је велико пријатељство са Вагнером, који је у оближњем малом месту живео у изгнанству. Вагнер га је освајао нарочито зато што је у то време још увек био атеиста и револуционар. Пријатељство је било толико чврсто да је Вагнер писао Ничеу: „ Драги мој пријатељу! Ви сте ми по речима моје жене, једини добитак који ми је живот донео. „ У делу „ Рихард Вагнер „ Ниче излива своје усхићење и одушевљење за личност и дело Вагнера. У сваком реду обасипао је тог свог миљеника штедрим похвалама и називао га „ савремени Есхил „ , код којега се „ трагична мудрост „ изражава кроз његово ненадмашно уметничко дело као што се код Шопенхауера изражавала кроз философију. Међутим по повратку из изгнанства Вагнер се настанио у Минхену и тада настаје потпуни преокрет у његовој души. Вагнер се сада преобратио у хришћанство и има нове погледе на свет и политику. Вагнер се затим жени Листовом кћерком, духовно јако обдареном и књижевницом. Због Вагнеровог преображаја у хришћанина и монархисту, гневни Ниче, престаје бити његов пријатељ, пише да је Вагнер „ једна болест, типичан декадент, неуроза. " и додаје " наши лекари и физиолози имају у лицу Вагнера најзанимљивији случај. „ Ниче је објаснио да је њихово „ звездано пријатељство „ налик на однос две звездане лађе које случајно и за извесно време могу бити једна поред друге „ у пристаништу „ , али „ али на отвореном мору имају свака свој засебан пут. „ Када се Ничеова сестра вратила са представе на којој је изведен Вагнеров " Парсифал " говорила је хвалоспеве о Вагнеру, а разочарани Ниче јој је одговарао да „ Вагнер отима све душе због којих вреди радити у Немачкој. „
Вагнер је ступио у дворску службу и приближио се Лудвику II који је имао страст за меценством и уметношћу, нарочито за Вагнеровом музиком. У својој узбуђености Лудвик II је толико заволео Вагнера да га је назвао „ узвишеним пријатељом. „ Вагнер је сада постао не само бескомпромисни монархиста и националиста, него и жесток непријатељ атеизма, па је одбацио своје пређашње схватање о „ позоришту за сав народ „ и усвојио ново – о „ позоришту за ужи круг изабраних. „ Један Вагнеров биограф, заиста је био у праву када је записао: „ Вагнер је започео са анархизмом, а завршио са монархизмом. „ Вагнер затим потпада под јак утицај шопенхауеризма ( прихвата Шопенхауерову философију естетике и музике по којој музика нема посла са „ предметом „ , него са „ насладама „ и „ страдањима „ као „ јединим стварностима воље „ . ) .Вагнер проповеда и антикомунистичке идеје против париских комунара у комедији „ Капитулација „ . Пошто је после изгнанства и поновног повратка у земљу, повратио утицај на Лудвика II, Вагнер је уз Краљеву обилату помоћ подигао „ Свечани позоришни дом „ у Баварској и у њему почео изводити своја музичка и драмска дела на „ свечаним представама „ . Вагнер је онда објавио своје веће дело у коме је пропагирао свој потпуно преображени дух „ Религија и уметност „ . Вагнер је сачувао своје физичке снаге и своју радну етику све до своје смрти, у Венецији. Тада пред саму смрт, завршавао је своје последње дело, „ О женском начелу у човеку „ . Пет дана после Вагнерове смрти Ниче пише: „ Верујем да је Вагнерова смрт за мене право олакшање у овом тренутку. Било је тешко издржати читавих шест година као противник онога који је некад био највећма поштован ... „