Izašla je na ulicu još uvek pod utiskom onoga što je nedavno zapisala u svom dnevniku "Srbijo, zašto mi otimaš sve moje snove?"
Napolju je iznenadila slika vremena. Danas je bio sunčan dan, a sada je nebo sevalo, preteći olujom, grmljavina je pustila svoj zastrašujuć zvuk koji je parao nebo...
Da je padala kiša, to ne bi bio odraz njenog sadašnjeg raspoloženja, jer tada bi pomislila "tužna sam, setna sam"...ali ova najava oluje i strašnog nevremena potpuno su odražavali stanje u njenoj duši.
Uznemirila se listajući sopstveni dnevnik, podsetila se na ona vremena užasa kroz koji je prošla, i sada, kao da joj se taj užas vraća, kao da je ponovo u tom vremenu, a zna da nije i ne može biti...
Hodala je brzim korakom ne osvrćući se ni levo ni desno. Na ulici nije bilo ljudi, samo su dve devojčice šetale malu pudlu i pokoji automobil bi protutnjao putem...
Da li je to u njoj ponovo STRAH? Zar ga nije odavno pobedila?
Bolje bi bilo da se nisam svega ovoga setila, prekorevala je samu sebe. Šta mi je ovo trebalo? Zašto ja uopšte pišem dnevnik? Da ne bih nešto zaboravila? Pa bolje da zaboravim jer sad je oluja u meni...Šta mi je trebalo da sebi ovako upropastim dan? Zašto nisam, kad su krenule slike rata, kazala "stop!" i završila s njima? Zašto ih nisam oterala nego sam im dopustila da me obuzmu, naprave tužnom i puste mi suze u oku...
Mogla sam da ih oteram, zašto nisam?
U redu je, ako nisam uspela do sada da ih se otarasim, OVOG TRENUTKA ću učiniti to SIGURNO. Radiću gimnastiku i pustiti vesele note da zaplivaju po sobi. To uvek upali.
Ona je znala kako se pobeđuje strah. I dobiće današnju bitku.
Sada razmišlja pozitivno. Pročitaće neki smešan vic na internetu...
Napolju je iznenadila slika vremena. Danas je bio sunčan dan, a sada je nebo sevalo, preteći olujom, grmljavina je pustila svoj zastrašujuć zvuk koji je parao nebo...
Da je padala kiša, to ne bi bio odraz njenog sadašnjeg raspoloženja, jer tada bi pomislila "tužna sam, setna sam"...ali ova najava oluje i strašnog nevremena potpuno su odražavali stanje u njenoj duši.
Uznemirila se listajući sopstveni dnevnik, podsetila se na ona vremena užasa kroz koji je prošla, i sada, kao da joj se taj užas vraća, kao da je ponovo u tom vremenu, a zna da nije i ne može biti...
Hodala je brzim korakom ne osvrćući se ni levo ni desno. Na ulici nije bilo ljudi, samo su dve devojčice šetale malu pudlu i pokoji automobil bi protutnjao putem...
Da li je to u njoj ponovo STRAH? Zar ga nije odavno pobedila?
Bolje bi bilo da se nisam svega ovoga setila, prekorevala je samu sebe. Šta mi je ovo trebalo? Zašto ja uopšte pišem dnevnik? Da ne bih nešto zaboravila? Pa bolje da zaboravim jer sad je oluja u meni...Šta mi je trebalo da sebi ovako upropastim dan? Zašto nisam, kad su krenule slike rata, kazala "stop!" i završila s njima? Zašto ih nisam oterala nego sam im dopustila da me obuzmu, naprave tužnom i puste mi suze u oku...
Mogla sam da ih oteram, zašto nisam?
U redu je, ako nisam uspela do sada da ih se otarasim, OVOG TRENUTKA ću učiniti to SIGURNO. Radiću gimnastiku i pustiti vesele note da zaplivaju po sobi. To uvek upali.
Ona je znala kako se pobeđuje strah. I dobiće današnju bitku.
Sada razmišlja pozitivno. Pročitaće neki smešan vic na internetu...
. Prelepo. 
