Posvećeno Lei, dugogodišnjem zarobljeniku beogradskog Zlovrta
Moje oči su poput semafora: čas plavlje od neba iznad savane, čas zelenije od odraza krošnje u reci, a najčešće žute – kao Mesec koji mi se smeši, okačen o tamni svod.
Moje pege su ugasle zvezde, posute po crnom krznu.
Noć i ja smo dobri prijatelji; kada svojim crnilom prekrije nebo, budim se iz mačijeg dremeža i jasnije vidim svet oko sebe: tada senke prestaju da budu obrisi i pretvaraju se u lica i tela.
Nikada nisam videla savanu. Dok sam bila sa majkom, ona je još uvek mirisala na afričke akacije, granje mahagonija i irokoa. «Život je negde drugde», imala je običaj da mi setno kaže, «ne možeš ni zamisliti svu tu raskoš: jutarnji poj ptica, tabananje krda gnuova, mirise i talasanje tropskih trava, riku lavova, kikot hijena... pa zatim tišinu na kojoj jaše samo vetar...»
Volela sam da slušam njene priče o tom, meni nepoznatom i dalekom životu. U hladnim noćima, dok smo ležale, pribijene jedna uz drugu, u kavezu, majčine uspomene su stvarale slike u mojoj glavi: udaljeni svet tada je postajao bliži, i skoro da sam mogla nanjušiti ono o čemu je govorila.
I onda su nas, jednog dana, razdvojili. Na rastanku majka nije rekla ništa, ali sam tugu prepoznala po njenom obešenom repu. Majčin miris se zavukao u sve ćoškove, pa sam dugo tragala za njom po kavezu, nadajući se da je to još jedna u nizu naših zajedničkih igara skrivanja. Ali, kako je vreme prolazilo, bilo mi je sve jasnije da se ona neće vratiti.
Šetala sam levo-desno, i gore-dole, pokušavajući da pronađem sebi neku zabavu. U mom kavezu odvajkada se ne nalazi baš ništa interesantno, osim jedne klupice na kojoj smo majka i ja leškarile. Ptice su sletale pored rešetaka, ali bi prhule u vazduh čim bih im se približila. Setila sam se majčinih reči: «Život je negde drugde».
Gde je taj život? pitala sam se, zašto ja ne mogu nigde da ga pronađem? Kroz rešetke su zavirivali ljudi; poneki su me samo posmatrali, a poneki pokušavali na grub način da privuku moju pažnju.
Tokom narednih godina bila sam prinuđena na usamljenost. Jedino društvo pravila mi je namćorasta puma iz susednog kaveza, s kojom sam se povremeno dozivala.
A onda se dogodio preokret: u moj prostor uveli su mužjaka leoparda. Isprva sam se uplašila, jer nikada nisam videla takvo stvorenje: žute dlake, prekrivene crnim mrljama koje su nalikovale pahuljama. Zatim su me očarale njegove oči, i miris, što je probudio moje stare snove o majčinom zavičaju. Tek što smo se zavoleli, odveli su ga od mene, a ja sam, nakon par meseci, sama, u svom skromnom i hladnom zaklonu, na svet donela mladunče – crno poput noći, i zenica plavljih od neba iznad savane.
Nikada nisam bila srećnija. To malo biće, koje se protezalo, mazilo i gnezdilo u mom naručju, ispunilo me je više nego sva sećanja na majku i njene priče. Svakog dana šaputala sam mu nežne uspavanke, kupala ga i hranila, maštajući kako će ono, jednog dana, trčati savanom. «Kada budeš slobodan, mili moj, zaboravi na mene», govorila sam mu, «zaboravi na sve... Samo trči, juri do mile volje.. Ispruži noge i za mene...» On nije razumeo šta mu govorim; samo se još jače pribijao uz moje telo, nepoverljiv i uplašen od spoljnog sveta koji je zavirivao u naš zaklon.
Iako je na početku lepo napredovao, posle nekog vremena se razboleo. Misleći da mu ne prija hladna betonska podloga, stavljala sam ga na svoje tople grudi i nosila u zubima kad god bih ustala. Ali, nikakvog poboljšanja nije bilo. Sve manje je jeo, a nožice su mu klecale kada bi pokušao da ustane. Gledala sam kako se moje mladunče polako gasi, a ništa nisam mogla učiniti. Ponekad bih urliknula u noć, ne bi li me čuli tamo daleko, u savani, ili bih glasno dozivala iste one, koji su mi donosili hranu, nadajući se da će razumeti moj vapaj.
Niko me nije čuo. Niko nije došao. Niko nije pomogao.
Nastavila sam da vrištim u sebi, kako bi mladunče barem imalo miran san.
Jednog jutra, zatekla sam ga kako nepomično leži na mom stomaku i odmah sam, po mirisu, znala da su se njegove plave zenice zauvek stopile sa nebom. Kada su ga ljudi odneli iz kaveza, shvatila sam da je moje postojanje izgubilo svaku svrhu. Udarala sam glavom o rešetke, izbezumljeno trčala levo-desno – kao onda, kada sam prvi put spoznala samoću. Ali, kao i uvek do tada, nigde nije bilo izlaza iz kaveza, a nije bilo ni načina da sebi prekratim muke. Čekale su me godine i godine proživljavanja u sporoj agoniji.
Mnogo kasnije, dok sam lizala rane sa svojih okrvavljenih šapa, potpuno otupela od bola, setila sam se reči svoje majke:
Život je negde drugde.
Moje oči su poput semafora: čas plavlje od neba iznad savane, čas zelenije od odraza krošnje u reci, a najčešće žute – kao Mesec koji mi se smeši, okačen o tamni svod.
Moje pege su ugasle zvezde, posute po crnom krznu.
Noć i ja smo dobri prijatelji; kada svojim crnilom prekrije nebo, budim se iz mačijeg dremeža i jasnije vidim svet oko sebe: tada senke prestaju da budu obrisi i pretvaraju se u lica i tela.
Nikada nisam videla savanu. Dok sam bila sa majkom, ona je još uvek mirisala na afričke akacije, granje mahagonija i irokoa. «Život je negde drugde», imala je običaj da mi setno kaže, «ne možeš ni zamisliti svu tu raskoš: jutarnji poj ptica, tabananje krda gnuova, mirise i talasanje tropskih trava, riku lavova, kikot hijena... pa zatim tišinu na kojoj jaše samo vetar...»
Volela sam da slušam njene priče o tom, meni nepoznatom i dalekom životu. U hladnim noćima, dok smo ležale, pribijene jedna uz drugu, u kavezu, majčine uspomene su stvarale slike u mojoj glavi: udaljeni svet tada je postajao bliži, i skoro da sam mogla nanjušiti ono o čemu je govorila.
I onda su nas, jednog dana, razdvojili. Na rastanku majka nije rekla ništa, ali sam tugu prepoznala po njenom obešenom repu. Majčin miris se zavukao u sve ćoškove, pa sam dugo tragala za njom po kavezu, nadajući se da je to još jedna u nizu naših zajedničkih igara skrivanja. Ali, kako je vreme prolazilo, bilo mi je sve jasnije da se ona neće vratiti.
Šetala sam levo-desno, i gore-dole, pokušavajući da pronađem sebi neku zabavu. U mom kavezu odvajkada se ne nalazi baš ništa interesantno, osim jedne klupice na kojoj smo majka i ja leškarile. Ptice su sletale pored rešetaka, ali bi prhule u vazduh čim bih im se približila. Setila sam se majčinih reči: «Život je negde drugde».
Gde je taj život? pitala sam se, zašto ja ne mogu nigde da ga pronađem? Kroz rešetke su zavirivali ljudi; poneki su me samo posmatrali, a poneki pokušavali na grub način da privuku moju pažnju.
Tokom narednih godina bila sam prinuđena na usamljenost. Jedino društvo pravila mi je namćorasta puma iz susednog kaveza, s kojom sam se povremeno dozivala.
A onda se dogodio preokret: u moj prostor uveli su mužjaka leoparda. Isprva sam se uplašila, jer nikada nisam videla takvo stvorenje: žute dlake, prekrivene crnim mrljama koje su nalikovale pahuljama. Zatim su me očarale njegove oči, i miris, što je probudio moje stare snove o majčinom zavičaju. Tek što smo se zavoleli, odveli su ga od mene, a ja sam, nakon par meseci, sama, u svom skromnom i hladnom zaklonu, na svet donela mladunče – crno poput noći, i zenica plavljih od neba iznad savane.
Nikada nisam bila srećnija. To malo biće, koje se protezalo, mazilo i gnezdilo u mom naručju, ispunilo me je više nego sva sećanja na majku i njene priče. Svakog dana šaputala sam mu nežne uspavanke, kupala ga i hranila, maštajući kako će ono, jednog dana, trčati savanom. «Kada budeš slobodan, mili moj, zaboravi na mene», govorila sam mu, «zaboravi na sve... Samo trči, juri do mile volje.. Ispruži noge i za mene...» On nije razumeo šta mu govorim; samo se još jače pribijao uz moje telo, nepoverljiv i uplašen od spoljnog sveta koji je zavirivao u naš zaklon.
Iako je na početku lepo napredovao, posle nekog vremena se razboleo. Misleći da mu ne prija hladna betonska podloga, stavljala sam ga na svoje tople grudi i nosila u zubima kad god bih ustala. Ali, nikakvog poboljšanja nije bilo. Sve manje je jeo, a nožice su mu klecale kada bi pokušao da ustane. Gledala sam kako se moje mladunče polako gasi, a ništa nisam mogla učiniti. Ponekad bih urliknula u noć, ne bi li me čuli tamo daleko, u savani, ili bih glasno dozivala iste one, koji su mi donosili hranu, nadajući se da će razumeti moj vapaj.
Niko me nije čuo. Niko nije došao. Niko nije pomogao.
Nastavila sam da vrištim u sebi, kako bi mladunče barem imalo miran san.
Jednog jutra, zatekla sam ga kako nepomično leži na mom stomaku i odmah sam, po mirisu, znala da su se njegove plave zenice zauvek stopile sa nebom. Kada su ga ljudi odneli iz kaveza, shvatila sam da je moje postojanje izgubilo svaku svrhu. Udarala sam glavom o rešetke, izbezumljeno trčala levo-desno – kao onda, kada sam prvi put spoznala samoću. Ali, kao i uvek do tada, nigde nije bilo izlaza iz kaveza, a nije bilo ni načina da sebi prekratim muke. Čekale su me godine i godine proživljavanja u sporoj agoniji.
Mnogo kasnije, dok sam lizala rane sa svojih okrvavljenih šapa, potpuno otupela od bola, setila sam se reči svoje majke:
Život je negde drugde.
