Da zivot je cudo,u stanju je za tren te digne visoko, i za tren da te baci duboko. Nekoga zivot miluje, kako kazu, nekoga pak baca kako mu se prohte. Ako nekoga baci duboko..npr.kao mene, da dublje ne moze…ne znam od cega zavisi da li cemo preziveti ili ne. Ne …nije to hrabrost, nije to jaka licnost, nije…ne znam sta je, mozda…ipak znam, mozda me je ljubav prema njima odrzala. A ako se pitas da li sam hrabra i jaka…ne..nisam..a mozda i jesam, vrag bi ga znao.Ja jos uvek cekam Godoa...
Ljubav je u stvari pad... jer kada padas ti... zelim i ja padati sa tobom...
Sve u nadi da ce te manje boleti... svoju bol pri tome necu ni osecati,
nego cu ti u zadnjem vapaju pruziti svoju ruku, da te podignem.
Ljubav, to malo "cudesno nesto" sto nam je glavni izvor zivota
cesto se nalazi iza zida trnja i granja... Put do nje pronalaze samo najjaci
jer je mukotrpan, i cesto pun bola....
Pri svakom koraku osecam ubod trna u nozi... oziljci mi telo razaraju..
ali ja imam snage da to sve izdrzim.... zato, cekaj me usprkos ove sadasnje tame na strani svetlosti.... nase svetlosti....
A kad stanem jednog dana pred tebe kao krvavi ranjenik i bolnom suzom u oku ne ocekujem nista.... sem tvoje ruke umorne koje se kao cudesan san uz moje spajaju. Nasa zajednicka jacina ce nas dovesti do stepena o kojem mnogi snivaju... mozda jos uvek traze... ali ne znaju uspesnu tajnu....
Tajna se krije izmedju brzog pokleknuca... zaborava... jacine...i prevazilazenja vlastitih umnih granica.
Jedan osecaj zrtvovanja i odricanja vlastitih prioriteta.
Jedan osecaj davanja bez sebicnog ocekivanja... kad stavimo pored svega ovog jednu liniju ispred sebe... zatvorit ce se ista... jer je samo nedostajalo jos nase ime, da se dopuni u jedan krug... koji nema kraja i nema pocetka....Jos uvek cekam Godoa,bar da me pogleda,ako nista vise.
Ljubav je u stvari pad... jer kada padas ti... zelim i ja padati sa tobom...
Sve u nadi da ce te manje boleti... svoju bol pri tome necu ni osecati,
nego cu ti u zadnjem vapaju pruziti svoju ruku, da te podignem.
Ljubav, to malo "cudesno nesto" sto nam je glavni izvor zivota
cesto se nalazi iza zida trnja i granja... Put do nje pronalaze samo najjaci
jer je mukotrpan, i cesto pun bola....
Pri svakom koraku osecam ubod trna u nozi... oziljci mi telo razaraju..
ali ja imam snage da to sve izdrzim.... zato, cekaj me usprkos ove sadasnje tame na strani svetlosti.... nase svetlosti....
A kad stanem jednog dana pred tebe kao krvavi ranjenik i bolnom suzom u oku ne ocekujem nista.... sem tvoje ruke umorne koje se kao cudesan san uz moje spajaju. Nasa zajednicka jacina ce nas dovesti do stepena o kojem mnogi snivaju... mozda jos uvek traze... ali ne znaju uspesnu tajnu....
Tajna se krije izmedju brzog pokleknuca... zaborava... jacine...i prevazilazenja vlastitih umnih granica.
Jedan osecaj zrtvovanja i odricanja vlastitih prioriteta.
Jedan osecaj davanja bez sebicnog ocekivanja... kad stavimo pored svega ovog jednu liniju ispred sebe... zatvorit ce se ista... jer je samo nedostajalo jos nase ime, da se dopuni u jedan krug... koji nema kraja i nema pocetka....Jos uvek cekam Godoa,bar da me pogleda,ako nista vise.
