Dunav je pred zoru prek B29 9 02 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

U potrazi za ravnotežom

Dunav je pred zoru prek B29 9 02

Oceni ovaj blog
- Ti znaš da nisi ovde fizički?
- Znam, hvala ti što me podsećaš. Drago mi je što smem da budem ovde u ovom tenutku, ali zar nisi mogla još malo da.. hm
- Šta? Još malo da ostanem na ovom svetu? Ne, ti nikada nećeš odrasti.
- Ako misliš da je odrastao onaj, koji se ne raduje životu i samo gleda kako da proturi svoju nameru mimo svega, kako bi uhvatio komadić nečega i to samo zato da bi ga nazvao svojim, jer nikako drugačije ne može da uživa, u pravu si, nikad neću odrasti.
- Ko to kaže? Znam ja da ti voliš da živiš, ali otplesali smo ceo jedan valcer, je li tako?
- Jeste.
- I čemu onda bis? Ti bi još malo, zar to nije detinjasto?
- Pa jeste.
- Biće opet leto Hansi, vratiće se laste, opet ćemo u talase, samo Dunav mora prvo da zamrzne, veruj mi.
- Ma verujem ti Malena.
Ko li ovde koga ispraća pitam se.
- Gde ti je telo sad?
- Sedim pred tvojim kibicfensterom i tamo sad verovatno svanjiva.
- Slušaj sad molim te. Ovo je važno. U fijoci, u mom stolu, naći ćeš jednu stvar koja ti pripada, uzmi je.
- Šta je to?
- Znaćeš već i još nešto. Jako mi se dopada tvoja vodena vila.
- Ona nije vila, ona je rečna nimfa i nije moja.
- Jesi li siguran?
- Ne, ja je vidim onako kako sam.. Ne, ona može da ide kud hoće, ja je ne zadržavam. Ona izgleda, izgleda kao kad sam... Ma ne znam šta da mislim, a ništa više se ni ne usuđujem.
- Budi pažljiv prema njoj i naučiće te mnogim stvarima. Po njoj ćeš uvek znati dokle si dogurao na svojoj stazi.
Osetih njen topao dlan na obrazu.
- Budi mi dobar, kao što si dobar, svom sadašnjem životu i ne brini videćemo se.
- Vidimo se Malena.
Tad primetih kako nam obalom prilazi bosonogoi mladić, u izgužvanoj lanenoj košulji, kratkih rukava i kratkim pantalonama sa jednim tregerom, razbarušeene kose, plave kao slama u julu.
Mladi Hofmajer, nasmejan, sav od životne radosti.
Koja li je bolest od uma slala takvu decu u rat?
- Dobro veče her inženjer, zovem se Hofmajer. Došao sam po Mal.. Frojlajn Herminu.
Iako niste u svom telu, osetite kako vam suze cure niz obraze, i pogled se muti.
- Ako sine ako. Bilo je i vreme.
Još samo jedan pogled na ovo dvoje mladih i još jedan krišom, ali uzvraćen u te oči.
Više ne zaslužih, a i šta bih još?
Još sam dugo stajao tako i gledao u vodu. Bila je tu pored mene kao i uvek.
- Je li stvarno bio tako mlad kad je poginuo? – upitah je najzad.
- Da, zbunjen i uplašen, nije mu bilo lako.
- Hvala ti što si tada došla, iako nepozvana olakšala si mnogo.
- Nisam došla nepozvana.
- Ali ko te je pozvao?
- Ima vremena saznaćeš, nije na meni da ti o tome pričam.
- Dobro, a je li ga neko dočekao tamo gde je otišao?
- To ti meni reci, ja tamo još nisam bila.
- Da, u pravu si Dia, smem li da te zovem Dia?
- Lepo je, dopada mi se, ali ono što si učio o imenima nisi učio reda radi, ne zaboravi.
- Hteo bih da ne zaboravim ništa od ovoga, reci mi kako?
- To zavisi od tebe i tvoje namere, kao i uvek. Sećanja su samo tvoja i tvoje namere. Niko ne može da ti ih uzme. Ipak, bilo bi dobro za početak da ih vežeš za neku stvar, neki predmet, tako ćeš lakše do njih ako budeš hteo.
- Hvala ti. Kad ti kažem da si lepa ispada mi malo, kao da se hvalim, ali lepa si.
- Svejedno, to je uvek lepo čuti i ne zavaravaj se, to o ostvaranju ne važi potpuno i sve manje, čini mi se . Ne zaboravi me vodeni.

Jutarnje sunce pržilo me je uveliko, kad sam polako otvorio oči. Trebalo je ustati, a da se skotrljam sa podesta.
Priđoh ponovo Hermininom stolu. Ovako na dnevnoj svetlosti, jako mi je ličio na pisaći sto, koji je moja baba Ani držala na tavanu.
Tavan moje babe Ani bio je i ostao velika avantura potrage za blagom. Moja prva sećanja stanuju u njenoj senovitoj kući. Veliki tavan je skrivao, a kako mi se čini i danas skriva naslage tajni. Sledeći put kad odem u Sombor, ima da proverim.
Gledao sam tako u Herminin sto i prizivao slike iz detinjstva, slike tog Aninog stola i sve mi se činilo da su u dlaku jednaki, isto su i mirisali. Miris je zov skrivene prirode, isti miris.
Jedan te isti.
Arkas i Kalisto, ujedno.
Ursa major.
Sledeći put kad odem u Sombor ima da proverim.
Moja baba Ani je, što se vođenja domaćinstva tiče, bila uzor švapske pedanterije. Meni je ipak, uvek dozvoljavala da radim šta hoću i nered koji bih ostavljao iza sebe, uvek bi nestajajo nekako sam od sebe. Na tavanu je bilo svačega i bio je prašnjav, ali nereda nije bilo nigde u kući, pa tako ni na tavanu. Zato me jako začudilo, kada sam jednog leta znoječi se u prašini i pomrčini, u fijoci pisaćeg stola nabasao na gomilu svačega. Dobro se sećam, kad sam otvorio fijoku, prvo sam ugledao gužvu raznobojnih krpica, pa komade starog kanapa, novčiće koji su važili pre prvog svetskog rata, slomljeno naliv pero sa zlatnim vrhom iz 1924. Belutak snežno bele boje, za koji se ispostavilo da je čista so kad sam ga liznuo, zarđali krivi ekseri i jedan ključ. Običan, da običan gvozdeni. Kad sam ga ugledao, stavio sam ga u džep i rešio da ga ponesem, ne sećam se zašto. Potom kad me je Ani videla, da onako prašnjav silazim sa tavana, nije me histerično oterala u kupstilo, zapravo to nikad nije radila, ovaj put me je samo zamolila da taj ključ okačimo u kuhinju na vidno mesto, izvan domašaja dečka od, moglo je biti, pet godina, čak i kad stane na stolicu. Posle sam zaboravio na taj ključ, ali ono što mi je u trenu vratilo sećanja, bio je miris te fijoke. Isti takav, naravno nema šanse da ga opišem, stara kolonjska voda, naravno cimet i stara bukovina, valjda sa dna fijoke, po kome se ko zna kad, prosula kolonjska voda ukvasivši usput neku tajnu zalihu kore cimetovog drveta, kupljenu još pre nekog od ratova i ko zna šta sve ne još.
U mirisima je nostalgija najtvrđa, verujte mi.
Isti taj miris golicao mi je radoznalost, polako vraćajući davna sećanja, dok otvarah fijoku u Herminom stolu i kako onda da me začudi, kad spazih gužvu raznobojnih krpica, pa komade starog kanapa, novčiće koji su važili pre prvog svetskog rata, slomljeno naliv pero sa zlatnim vrhom iz 1924. Belutak snežno bele boje, za koji se ispostavilo da je čista so kad sam ga liznuo, zarđali krivi ekseri i jedan ključ. Običan, da običan gvozdeni?
Setih se, zašto sam ga uzeo onomad. Kad sam ga ugledao sinulo mi je koju bravu otvara i hteo sam samo da isprobam, vara li me osećaj. Samo koja li beše to brava? Hermina, imala si pravo, znao sam šta da ponesem, ali zašto? Mora da je krajnje vreme da krenem kući.

Pošalji "Dunav je pred zoru prek B29 9 02" na Facebook Pošalji "Dunav je pred zoru prek B29 9 02" na Google Pošalji "Dunav je pred zoru prek B29 9 02" na My Yahoo! Pošalji "Dunav je pred zoru prek B29 9 02" na Live Pošalji "Dunav je pred zoru prek B29 9 02" na MySpace Pošalji "Dunav je pred zoru prek B29 9 02" na Twitter Pošalji "Dunav je pred zoru prek B29 9 02" na Digg Pošalji "Dunav je pred zoru prek B29 9 02" na del.icio.us

Komentari