Ugasih malu lampu.
Letnje nebo, bez meseca, posuto zvezdama, u mraku, zvalo me je kroz veliki, širom otvoren prozor u dnu sobe. Bio je to onaj njen, veliki kibicfenster, izbačen upolje sa koga se vidi sve, kako je govorila. Pred samim prozorom ugledah nekakav visoki podest.Izgledao je kao zaravnjena piramida, za onoga ko bi gledao, da može da sedne. Sedoh i bi mi neudobno, tvrdo, nemaš kud’ s nogama i onda svatih.
Tu se ne sedi i ne kibicuje okolo.
Tu se izgleda, meditira. U Padmasani se itekako ima ’kud’ s nogama’ (Padmasana je najpoznatiji položaj tela pri meditaciji tzv. Lotosov cvet). Primetih tad, sa strane, kameni stalak sa mirišljavim štapićem i šibicom. Neka malena. Moja vatra je unutra.
Popeh se na podest.
Spustih se u Sidhasanu, zglobovi se pobuniše uglas, da davno nisam, znam vreme leti al neka. Podigoh pogled i ugledah prizor dostojan zvezdarnice.
Sa njenog podesta, potpuno raskriljen kibicfenster, nudio je veličanstven prizor zvezdanog neba, julske noći. Jedina prepreka bila je činjenica da nemam oči i na potiljku.
Ursa major, Veliki Medved, pravo preda mnom. Arkas i Kalisto ujedno, Podsetih se studentskih dana, kad smo čekali Zornjaču na mladini podno Trandžamenta, davnih osamdesetih (Trandžament je put koji spaja Petrovaradinsku tvrđavu sa Sremskom Kamenicom).
Čekao sam, a nebo kao da je raslo.
Tad polako, nad horizontom promoli se Luna.
Čekao sam i izronila je velika, kao pred Veliki Potop. Ostah tako dok je ne osetih na levom obrazu.
Spustih glavu.
- .... ... ... ....
Disanje.
Muljevita obala pod batinskim brdom, a na bačkoj strani izmaglica, Plavo nebo krasi zalazak Sunca za Suzom (selo u Baranji). Stojim na obali i gledam u vodu koja otiče.
- MP? – to je njen glas, a nisam je prvi pozvao, kunem se.
- Tu sam Dian. Mislio sam da je tek u dva popodne.
- Ne, sad je. Pogledaj nas i ne boj me se, nije više važno ko je koga pozvao, već se znamo.
Podigoh pogled sa reke.
Njih dve, kao dan i noć.
Devojka i undina, ruku pod ruku, a uvek sam mislio da je neprijateljstvo koje vlada među njima jedno od najdubljih.
- I jeste i nije. Mi nismo neprijatelji, mi se samo ne volimo. To vi muški imate prijatelje i neprijatelje. Neprijatelj ti ostaje neprijatelj, a ja koga ne volim, mogu i da zavolim. Vidiš kako se razlikujemo?
- Nije baš tako i mi znamo da se časno mirimo, ali me to ne sprečava da vam se iskreno divim. Moje dame, oprostite mom nedoličnom prisustvu, remeteć vaš sklad i nedoličnoj slobodi, što je sebi uzeh, da u srcu svome, čuvam uspomenu na prizor bogova dostojan. Malena, lepa si kao Nikad. Izvini, ne znam to bolje da ti kažem.
- Da naravno, ovo već liči na tebe. Dia, ne padamo na manire, on to uvek tako.
- Kome pričaš?
Hermina, nasmejana, mlada. Lanena haljina boje ćilibara otkriva stas boginje, tu haljinu nosila je i onomad kad me je ispratila, niz aleju kestena. Suton boji njene plave uvojke bojom starog zlata, a na njenom, netom preplanulom licu, duboke plave oči. Ej da mi je samo, da joj oči ne zaboravim nikad. Samo sam ćutao i gledao je, a znao sam da će sa njom otići i svaki tračak sećanja, kog ne zaslužim.
- Časna izmirenja? To bi kao, trebalo da je isto, kao nekoga mrzeti pa, ga onda zavoleti? U šta ste se pretvorili vi ljudi?
Vodena nimfa, ili oseti, ili te ne konstatuje. Jarko rumenilo ranog sutona na dubokoj tami njene duge kose, ostavlja tek po koji odsjaj, Na dugoj crnoj haljini otkrivenih ramena, jedva senči nabore, bojom drevnog mahagonija. Stas, ma znam ga i to najviše boli, ali još okupan rumenilom sutona, pomislih da bi bilo mnogo bolje da ne verujem svojim očima. Oči, njene, oči su morskih dubina. Ne, to nije boja. To je osećaj opijanja dubokim ronjenjem. Lepota, koja na kraju ostavlja bez reči, bez misli, a mene bez sebe samog,
- Lepa si undino, onako kako si meni najlepša, ako bih smeo da ti se predam, predao bih ti se za Uvek.
Ovo je bar bilo iskreno. Šta sam prećutao, i tako je čula.
- Hvala ti, na rečima, ali i na neizrečenom. Kako ti se sad činimo nas dve?
- Izgledate mi kao sestre. Voleo bih da vas ovakve zapamtim.
Ali ko sam ja i čime zaslužujem ovaj jednistveni prizor? Da li je neki muškarac imao priliku da uživo vidi ženu svog života u najlepšem, realno mogućem izdanju i ženu svojih snova, ruku pod ruku? Sumnjam, ali pored toga što je prizor bio, pa malo je reći lep, bio je izvanredno poučan. Ej Hans, čoveče, nemaš pojma šta smo zaslužili.
Hermina je uvek bila lepa, tek tad primetih da u rukama drži grančicu višnje, listova jarko zelenih, nasuprot sveopštem rumenilu, sa nekoliko jedrih plodova crvenih kao čisti rubin. Da, ali ono što je uzdiže do boginje, jeste njena ljubav. Negovana i odnegovana ceo jedan, nimalo bajkovit život. Osvećena godinama beznađa i očaja, jednostavno blista, kao ništa sa ovoga sveta.
Do Hermine stoji ideal. Moj ideal. U svom svetlu i sjaju kako sam je stvarao odrastajući. Lepota i pojava, onako kako sam je najlepše sanjao. Šta li sam tek zgrešio da zaslužim da je takvu vidim? Znam, da je u svoju pojavu ugradila svaki detalj mojih maštanja, ali znam da su ona preoskudna da stvore ženu. Može li muškarac da izmašta sebi ženu? Nema šanse, a ipak, ona je tu, živo biće, koje se oblikovalo po mojoj želji. Eh, a moja želja, kao želja običnog muškarca sadašnjeg, obuhvata spoljni izgled i par karakternih crta u pravcu manje ili više prefinjene putenosti.
Malo jače nego duplerica, budimo realni.
Gledajući je ovako pored svoje ljubavi, čovek najbolje vidi kakav je sam. Koga je sreo, a koga je i kako sanjao. Spolja, ona je ideal, ali ko je ona, znamo li se? Jesam li stvorio samo njen stas ili možda i nešto dublje, čega nisam svestan. A ako nisam, tu dubinu ispunila je, možda, narav undine i njena namera, od koje mi se, kad na to pomislim, steže stomak. Kako ono napisa Bardon: "Magičar se ozbiljno upozorava da se ludo ne zaljubi u undinu i izgubi svoju ravnotežu. Takva ljubav bi za njega bila kobna"? Dočim, sam to pomislio, primetih je kako nestaje. To nije njena igra, to ja prestajem da je vidim kad počnem da je analiziram. Zato brže okrećem priču na ono što vidim i što bih rado da osetim, jel’ kad bih samo smeo. Ona je moja iluzija i dok znam da je tako, biće u redu. Naravno da liči na moju Damu. Liči i na mnoge drage mi dame od pre, svako nosi svoj krst sa sobom. Ni slučajno ne bi moglo nikakvo vodeno biće da uobrazi narav moje Dame. Neki salamander ili ponekad silf, ma ne makar kakvi mi smo ljudi a oni su oni. Čula me je, videh joj to po licu iako joj tako ne bih rekao, ali oćuta i ostade.
- Dobrodošla. – rekoh joj i dobih osmeh, o kom bih da ništa ne pišem.
Osetih se tad nekako bedno u odnosu na Hansa. On je bio mlad i sanjao je iskreno. Iako nije znao, zaslužio je nevinu ljubav, a ja mu nisam ni blizu. Osim toga, moje godine su ostavile traga na lepoti i ove nimfe.
- Godine? Empi, ti si dete, čoveka i sreća tvoja da je tako.
- Je li ti možda neprijatno u ovakvoj prikazi.
- Šališ se? Ovako, me ne bi stvorio niko, mnogo ti dugujem.
Da, možda Lasalvi, ups izvini, ali majku mu pa, ne mogu sad još i pristojno da mislim.
- To se i ne može, jedino ste vi ljudi izmislili, da se jedno kaže a drugo misli i onda ste prestali da obraćate pažnji na svoje pomisli i osećanja, tako ste podelili vaš svet na spolnji i unutrašnji, na gore i dole.
- Gore je isto kao i dole govore mudraci.
- Ne, gore je isto što i dole, to je jedno te isto. Ipak zadovoljna sam kako si me izvajao
- Toga se i bojim Crna.
al njoj je to i tako svejedno.
- Sve manje Vodeni. Sve manje.
Nekako tad poželeh da se odvojim od Hansa, da ga ne umrljam. Osvrnuh se po okolini u želji da se malo udaljim.
Vreme je vidim, sadašnje. Znam to po ostacima vojne bodlikave žice, koja viri iz vode. U daljini se vidi most. Sa jedne strane, srpska, a sa druge hrvatska zastava. Ej granice, nikad vas dosta, al čik da vidim da vodu razgraničite.
- Žao ti je zbog toga?
- Sad više i ne Malena. Izvini, ne smeta ti ako te zovem Malena?
- U redu je, naravno.
- Dugo mi je trebalo, ali mislim da sam nešto i shvatio. Ovde sam često dolazio kao dečak i uvek bih osetio, pa nešto posebno. To je bio jedan lep osećaj nekakve spoznaje, kao da tu drema neka tajna, a ja je dokučio, Jedino nisam mogao da shvatim šta sam to dokučio, ali uvek sam rado ovde dolazio. Moja baba me je ovde dovodila. Posle smo tu pravili školske izlete, znaš spomenik, važna bitka. Tada sam se jednom prilikom popeo na naš kesten. Bilo je proleće i jedna devojka iz mog razreda je dobila cvet sa tog kesrena, tako ti je to ponekad. – progutah knedlu. Šta li je sad sa njom, pomislih.
- Kad sam bio u gimnaziji, dolazili smo ovde čamcem sa bačke strane. Tu blizu, jedan čiča je imao vinski podrum. Vino mu je bilo odlično, a nije bio skup. Posle sam otišao na studije, pa je počeo rat. E, tada mi je bilo žao tih ljudi, ali valjda im je oprošteno. Rat je pomeo sve, pa i tajne. Potom smo se odselili u Minhen i evo tek sam sad ponovo ovde.
- Ti znaš da nisi ovde fizički?
- Znam, hvala ti što me podsećaš. Drago mi je što smem da budem ovde u ovom tenutku, ali zar nisi mogla još malo da.. hm
Letnje nebo, bez meseca, posuto zvezdama, u mraku, zvalo me je kroz veliki, širom otvoren prozor u dnu sobe. Bio je to onaj njen, veliki kibicfenster, izbačen upolje sa koga se vidi sve, kako je govorila. Pred samim prozorom ugledah nekakav visoki podest.Izgledao je kao zaravnjena piramida, za onoga ko bi gledao, da može da sedne. Sedoh i bi mi neudobno, tvrdo, nemaš kud’ s nogama i onda svatih.
Tu se ne sedi i ne kibicuje okolo.
Tu se izgleda, meditira. U Padmasani se itekako ima ’kud’ s nogama’ (Padmasana je najpoznatiji položaj tela pri meditaciji tzv. Lotosov cvet). Primetih tad, sa strane, kameni stalak sa mirišljavim štapićem i šibicom. Neka malena. Moja vatra je unutra.
Popeh se na podest.
Spustih se u Sidhasanu, zglobovi se pobuniše uglas, da davno nisam, znam vreme leti al neka. Podigoh pogled i ugledah prizor dostojan zvezdarnice.
Sa njenog podesta, potpuno raskriljen kibicfenster, nudio je veličanstven prizor zvezdanog neba, julske noći. Jedina prepreka bila je činjenica da nemam oči i na potiljku.
Ursa major, Veliki Medved, pravo preda mnom. Arkas i Kalisto ujedno, Podsetih se studentskih dana, kad smo čekali Zornjaču na mladini podno Trandžamenta, davnih osamdesetih (Trandžament je put koji spaja Petrovaradinsku tvrđavu sa Sremskom Kamenicom).
Čekao sam, a nebo kao da je raslo.
Tad polako, nad horizontom promoli se Luna.
Čekao sam i izronila je velika, kao pred Veliki Potop. Ostah tako dok je ne osetih na levom obrazu.
Spustih glavu.
- .... ... ... ....
Disanje.
Muljevita obala pod batinskim brdom, a na bačkoj strani izmaglica, Plavo nebo krasi zalazak Sunca za Suzom (selo u Baranji). Stojim na obali i gledam u vodu koja otiče.
- MP? – to je njen glas, a nisam je prvi pozvao, kunem se.
- Tu sam Dian. Mislio sam da je tek u dva popodne.
- Ne, sad je. Pogledaj nas i ne boj me se, nije više važno ko je koga pozvao, već se znamo.
Podigoh pogled sa reke.
Njih dve, kao dan i noć.
Devojka i undina, ruku pod ruku, a uvek sam mislio da je neprijateljstvo koje vlada među njima jedno od najdubljih.
- I jeste i nije. Mi nismo neprijatelji, mi se samo ne volimo. To vi muški imate prijatelje i neprijatelje. Neprijatelj ti ostaje neprijatelj, a ja koga ne volim, mogu i da zavolim. Vidiš kako se razlikujemo?
- Nije baš tako i mi znamo da se časno mirimo, ali me to ne sprečava da vam se iskreno divim. Moje dame, oprostite mom nedoličnom prisustvu, remeteć vaš sklad i nedoličnoj slobodi, što je sebi uzeh, da u srcu svome, čuvam uspomenu na prizor bogova dostojan. Malena, lepa si kao Nikad. Izvini, ne znam to bolje da ti kažem.
- Da naravno, ovo već liči na tebe. Dia, ne padamo na manire, on to uvek tako.
- Kome pričaš?
Hermina, nasmejana, mlada. Lanena haljina boje ćilibara otkriva stas boginje, tu haljinu nosila je i onomad kad me je ispratila, niz aleju kestena. Suton boji njene plave uvojke bojom starog zlata, a na njenom, netom preplanulom licu, duboke plave oči. Ej da mi je samo, da joj oči ne zaboravim nikad. Samo sam ćutao i gledao je, a znao sam da će sa njom otići i svaki tračak sećanja, kog ne zaslužim.
- Časna izmirenja? To bi kao, trebalo da je isto, kao nekoga mrzeti pa, ga onda zavoleti? U šta ste se pretvorili vi ljudi?
Vodena nimfa, ili oseti, ili te ne konstatuje. Jarko rumenilo ranog sutona na dubokoj tami njene duge kose, ostavlja tek po koji odsjaj, Na dugoj crnoj haljini otkrivenih ramena, jedva senči nabore, bojom drevnog mahagonija. Stas, ma znam ga i to najviše boli, ali još okupan rumenilom sutona, pomislih da bi bilo mnogo bolje da ne verujem svojim očima. Oči, njene, oči su morskih dubina. Ne, to nije boja. To je osećaj opijanja dubokim ronjenjem. Lepota, koja na kraju ostavlja bez reči, bez misli, a mene bez sebe samog,
- Lepa si undino, onako kako si meni najlepša, ako bih smeo da ti se predam, predao bih ti se za Uvek.
Ovo je bar bilo iskreno. Šta sam prećutao, i tako je čula.
- Hvala ti, na rečima, ali i na neizrečenom. Kako ti se sad činimo nas dve?
- Izgledate mi kao sestre. Voleo bih da vas ovakve zapamtim.
Ali ko sam ja i čime zaslužujem ovaj jednistveni prizor? Da li je neki muškarac imao priliku da uživo vidi ženu svog života u najlepšem, realno mogućem izdanju i ženu svojih snova, ruku pod ruku? Sumnjam, ali pored toga što je prizor bio, pa malo je reći lep, bio je izvanredno poučan. Ej Hans, čoveče, nemaš pojma šta smo zaslužili.
Hermina je uvek bila lepa, tek tad primetih da u rukama drži grančicu višnje, listova jarko zelenih, nasuprot sveopštem rumenilu, sa nekoliko jedrih plodova crvenih kao čisti rubin. Da, ali ono što je uzdiže do boginje, jeste njena ljubav. Negovana i odnegovana ceo jedan, nimalo bajkovit život. Osvećena godinama beznađa i očaja, jednostavno blista, kao ništa sa ovoga sveta.
Do Hermine stoji ideal. Moj ideal. U svom svetlu i sjaju kako sam je stvarao odrastajući. Lepota i pojava, onako kako sam je najlepše sanjao. Šta li sam tek zgrešio da zaslužim da je takvu vidim? Znam, da je u svoju pojavu ugradila svaki detalj mojih maštanja, ali znam da su ona preoskudna da stvore ženu. Može li muškarac da izmašta sebi ženu? Nema šanse, a ipak, ona je tu, živo biće, koje se oblikovalo po mojoj želji. Eh, a moja želja, kao želja običnog muškarca sadašnjeg, obuhvata spoljni izgled i par karakternih crta u pravcu manje ili više prefinjene putenosti.
Malo jače nego duplerica, budimo realni.
Gledajući je ovako pored svoje ljubavi, čovek najbolje vidi kakav je sam. Koga je sreo, a koga je i kako sanjao. Spolja, ona je ideal, ali ko je ona, znamo li se? Jesam li stvorio samo njen stas ili možda i nešto dublje, čega nisam svestan. A ako nisam, tu dubinu ispunila je, možda, narav undine i njena namera, od koje mi se, kad na to pomislim, steže stomak. Kako ono napisa Bardon: "Magičar se ozbiljno upozorava da se ludo ne zaljubi u undinu i izgubi svoju ravnotežu. Takva ljubav bi za njega bila kobna"? Dočim, sam to pomislio, primetih je kako nestaje. To nije njena igra, to ja prestajem da je vidim kad počnem da je analiziram. Zato brže okrećem priču na ono što vidim i što bih rado da osetim, jel’ kad bih samo smeo. Ona je moja iluzija i dok znam da je tako, biće u redu. Naravno da liči na moju Damu. Liči i na mnoge drage mi dame od pre, svako nosi svoj krst sa sobom. Ni slučajno ne bi moglo nikakvo vodeno biće da uobrazi narav moje Dame. Neki salamander ili ponekad silf, ma ne makar kakvi mi smo ljudi a oni su oni. Čula me je, videh joj to po licu iako joj tako ne bih rekao, ali oćuta i ostade.
- Dobrodošla. – rekoh joj i dobih osmeh, o kom bih da ništa ne pišem.
Osetih se tad nekako bedno u odnosu na Hansa. On je bio mlad i sanjao je iskreno. Iako nije znao, zaslužio je nevinu ljubav, a ja mu nisam ni blizu. Osim toga, moje godine su ostavile traga na lepoti i ove nimfe.
- Godine? Empi, ti si dete, čoveka i sreća tvoja da je tako.
- Je li ti možda neprijatno u ovakvoj prikazi.
- Šališ se? Ovako, me ne bi stvorio niko, mnogo ti dugujem.
Da, možda Lasalvi, ups izvini, ali majku mu pa, ne mogu sad još i pristojno da mislim.
- To se i ne može, jedino ste vi ljudi izmislili, da se jedno kaže a drugo misli i onda ste prestali da obraćate pažnji na svoje pomisli i osećanja, tako ste podelili vaš svet na spolnji i unutrašnji, na gore i dole.
- Gore je isto kao i dole govore mudraci.
- Ne, gore je isto što i dole, to je jedno te isto. Ipak zadovoljna sam kako si me izvajao
- Toga se i bojim Crna.
al njoj je to i tako svejedno.
- Sve manje Vodeni. Sve manje.
Nekako tad poželeh da se odvojim od Hansa, da ga ne umrljam. Osvrnuh se po okolini u želji da se malo udaljim.
Vreme je vidim, sadašnje. Znam to po ostacima vojne bodlikave žice, koja viri iz vode. U daljini se vidi most. Sa jedne strane, srpska, a sa druge hrvatska zastava. Ej granice, nikad vas dosta, al čik da vidim da vodu razgraničite.
- Žao ti je zbog toga?
- Sad više i ne Malena. Izvini, ne smeta ti ako te zovem Malena?
- U redu je, naravno.
- Dugo mi je trebalo, ali mislim da sam nešto i shvatio. Ovde sam često dolazio kao dečak i uvek bih osetio, pa nešto posebno. To je bio jedan lep osećaj nekakve spoznaje, kao da tu drema neka tajna, a ja je dokučio, Jedino nisam mogao da shvatim šta sam to dokučio, ali uvek sam rado ovde dolazio. Moja baba me je ovde dovodila. Posle smo tu pravili školske izlete, znaš spomenik, važna bitka. Tada sam se jednom prilikom popeo na naš kesten. Bilo je proleće i jedna devojka iz mog razreda je dobila cvet sa tog kesrena, tako ti je to ponekad. – progutah knedlu. Šta li je sad sa njom, pomislih.
- Kad sam bio u gimnaziji, dolazili smo ovde čamcem sa bačke strane. Tu blizu, jedan čiča je imao vinski podrum. Vino mu je bilo odlično, a nije bio skup. Posle sam otišao na studije, pa je počeo rat. E, tada mi je bilo žao tih ljudi, ali valjda im je oprošteno. Rat je pomeo sve, pa i tajne. Potom smo se odselili u Minhen i evo tek sam sad ponovo ovde.
- Ti znaš da nisi ovde fizički?
- Znam, hvala ti što me podsećaš. Drago mi je što smem da budem ovde u ovom tenutku, ali zar nisi mogla još malo da.. hm