Пушкинова неустрашивос - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Трећи Пут

Пушкинова неустрашивос

Oceni ovaj blog
Пушкинова неустрашивост на двобојима



Највећи руски лирски песник, Александар С. Пушкин, по очевој лози носио је у својим жилама крв једне од најстаријих племићких породица. Величина Пушкина као песника необухватљива је. Њену основу чине дубоко песничко надахнуће, савршенство песничког израза и облика и мудрост мисли. Томе треба додати још и бескрајну ширину надахнућа, која обухвата с љубављу не само руске националне мотиве већ и човечанске, те је његова поезија руска и у исто време општечовечанска. Душевно стање при свом песничком надахнућу Пушкин описује као „ тренутак усхићења ", као „ неизрециви срца жар ", као „ напор душе " , и све то олакшава стварање, јер онда „ стихови теку " бележећи „ веселих мисли шум " . Све то проистиче као у сну, јер песник каже да онда пише „ помало дремљивом руком " , „ сред пријатног заборава " , када је „ уобразиљом слатко успаван " . У таквом необичном стању душе јавља се још и обиље слика и звукова, јер Пушкин каже да се пред њим „ смењују жива привиђења у чаробној магли " , да „ лете над њим " , и да је онда „ пун звукова " . Уз то се јавља и навала мисли, и то смелих и најсмелијих, јер се однекуд јавља безгранично самопоуздање и ишчезавају свака сумња и колебање. Пушкин о тој смелости мисли каже: ,, И мисли у глави узбуркавају се одважно " .

Пушкин је стварао своја већа дела дуже време, мењајући умногоме првобитну замисао и текст. „ Евгенија Оњегина " стварао је седам и по година. О дужини роковима израде Пушкинових дела говори и чињеница да су у потоња издања његових целокупних дела ушле готово две трећине посмртних дела, која није коначно завршио нити стигао да преда у штампу. За цело то време он је непрекидно радио, читао, правио забелешке и изводе, размишљао при читању и уједно бележио по маргинама читаних књига, убележавајући често и цртеже, скице, карикатуре. Руска књижевна критика уздигла га је још за његова живота на највише постоље у целокупној руској књижевности. Он сам био је свестан своје величине. У својим стиховима „ Споменик " узвикивао је поносно, да је „ споменик дигао себи нерукотворни " , који је „ виши и од Александријског стуба " , да ће „ глас о њему пролетети кроз сву земљу руску " и да ће „ његово име знати сви народи : и потомак Словена, и Финац, и сада дивљи Тунгуз, и син степа, Калмик " .

С личношћу песника срасла је у Пушкину, као сијамски близанац, и личност човека. „ Тако нас је природа створила, противуречностима склоним " — каже Пушкин у једној својој песми. Пушкинов најближи и најискренији пријатељ и познавалац још од детињства, Басаргин, даје о њему оцену која објашњава његову судбину: „ Својим честим и неумесним шалама и досадним задиркивањима доводио је често себе у незгодан положај, из кога није умео изаћи. У њему је била мешавина сувишне смелости и страшљивости, и то му је, и једно и друго не у своје време и не на свом месту, много нашкодило. Још онда су његови добри познаваоци говорили да ће, кад - тад, морати да погине на двобоју " .

Ходасевич је написао чланак „ Пушкинови двобоји " . Он ту наводи да је Пушкин имао 21 двобој, и да је погинуо у последњем. Већина позива на двобој потиче од песника, укупно петнаест, а осталих шест, на које је био позван, проузроковао је својим увредама. Исто тако, повод за двобој увек је био ништаван, управо детињи. Свог стрица позвао је на двобој зато што му овај, у шали, преузима у котиљону играчицу, једну уседелицу. У Кишињеву позвао је на двобој једног Грка зато што се овај зачудио кад је песник рекао да он, песник, није прочитао некакву књигу. Секретара Француске амбасаде позвао је на двобој зато што му се учинило да је овај рекао једној дами којој је песник пришао: „ Отерајте га! " Ходaсевич пише и да је Пушкин на двобојима био необично прибран и неустрашив и наводи мемоарски запис свог познаника Липрандија, који пише: „ Познавао сам Пушкинову ватреност, која понекад није имала граница. Али, у тренутку опасности, кад би погледао смрти у очи, кад се човек сав открива, Пушкин је био прибран у највишој мери. Чим би ствар дошла до баријере на двобоју, јавио би се тамо хладан као лед " .

Други Пушкинов познаник, Велтман, пише: „ Пушкин се није плашио куршума, као што се није бојао ни жаоке критике. У тренутку кад је противник гађао у њега, смешећи се сатирички и гледајући на цев противниковог пиштоља, изгледало је као да измишља зао епиграм против стрелца и против његовог промашаја " . Постоји запис да је „ на двобој са Зубовим, у Кишињеву, дошао с трешњама и да их је јео док је Зубов гађао " . Пушкин је био као дуелант одличан стрелац. Један његов противник на двобоју, такође одличан стрелац, признао му је: „ Ви исто тако добро стојите пред куршумом као што добро пишете " . Песник је постао добар стрелац јер се много вежбао у томе. Његов слуга у Кишињеву причао је да његов господин „ свако јутро, кад се пробуди, остаје дуго у постељи и пуца из пиштоља у зид " . Понекад би ујутру испуцао преко стотину метака. Да би се још боље оспособио за двобој, носио је увек тешку и дебелу штапину. Кад га је његов стриц запитао зашто је носи, одговорио је: „ Зато да би рука била тврђа: ако дође до пуцања, да не мрдне " .

Пушкин је крајем 1836. год. добио преко поште анонимно писмо: „ Велики крстови, и каваљери пресветлог ордена Рогоње међу мужевима на својој седници под председништвом великог мајстора Њ. Е. Н. Д. Наришкина једногласно су изабрали г. Александра Пушкина за коадјутора великог мајстора ордена Рогоње међу мужевима и за историографа ордена. — Стални секретар Ј. Блох " . Пушкин више није владао собом. Кад је сазнао да је то исто писмо умножено и разаслато поштом целом низу угледних личности у престоници, позвао је одмах, без оклевања, на двобој човека за кога је цела варош шапутала да је заводник и љубавник његове жене. То је био француски емигрант, млади бонвиван Д. Антес, кога је усинио холандски амбасадор у Петрограду. Овај последњи двобој Пушкин тражио упорно по сваку цену иако су сви његови пријатељи, на челу с песником Жуковским, сложно навалили на њега да га од тога одврате. Пушкина није послужила срећа у двобоју. Био је тешко рањен и од ране убрзо умро 1837. год.

Pošalji "Пушкинова неустрашивос" na Facebook Pošalji "Пушкинова неустрашивос" na Google Pošalji "Пушкинова неустрашивос" na My Yahoo! Pošalji "Пушкинова неустрашивос" na Live Pošalji "Пушкинова неустрашивос" na MySpace Pošalji "Пушкинова неустрашивос" na Twitter Pošalji "Пушкинова неустрашивос" na Digg Pošalji "Пушкинова неустрашивос" na del.icio.us

Ažurirano 14.10.2010. u 22:20, autor: Svecovek (Проблем са насловом)

Kategorije
Nekategorizovano