Novembar. Nebo bistroplavo, kristalno, sa pokojim sivožutim oblakom koji para nebo. Pod Emilijinim prozorom njihale su se gole grane sa tek pokojim uvelim tamnosmeđim listom koji je visio nebu pod oblake kao da je nekakva zlatna minđuša na uhu dame prefinjenog ukusa.
Da, pomislila je Emilija, ovo stablo izgleda kao postarija dama okićena diskretnim, finim nakitom. Gole grane izgledale su poput ruku koje se pružaju u vis, ka nebu. Igra stabala nošenih laganim vetrom delovala je očaravajuće. Biće to dugačka igra, sve dok vetar ne prestane duvati svojim ustaljenim ritmom. A onda će se i njegov zanos lagano stišati...
Jedna crna veverica na trenutak je prekinula čudesan ples protrčavši preko nekoliko stabala, okretno savladavajući svaku granu i grančicu.
Emilija je posmatrala sasušeno sezonsko cveće u velikim žardinjerama kako tužno umire. Toliko se letos brinula o njemu, zalivala ga, negovala, a ono je sada beživotno. Donedavno je tu bilo crvenih, plavih, ljubičastih cvetova, a sada je to osušena trava bez imalo soka života u sebi.
Kako je sve prolazno! Pomislila je kako će jednog dana i ona i svi njeni dragi biti tako mrtvi i sasušeni kao ovo uvelo cveće.
Brzo je ustala od prozora ne želeći da razmišlja o tužnim stvarima. Sada ću da se prošetam, odlučila je. Neka i nju obuzme ovaj ples vetra. Htela je da udahne malo svežeg vazduha. Ugasila je cigaretu i izašla žurno napolje kao da joj je hitno potreban taj čaroban udah vazduha, spasonosni dah života.
Volela je ovaj grad. Setila se svog prvog susreta sa njim. Setila se mnoštva svetala u daljini, njegovog sjaja i njegove bede...njegovog predivnog šarma i njegovog sumornog lika.
Bio je pun kontrasta. I lep i ružan. I drag i nedrag. I opojan, zanosan, ali i prost, siv, bezličan...
A sada, prosto je sijao u svoj svojoj lepoti. Prošle su godine i on je postajao sve lepši i lepši, sve draži...Ponekad je sijao poput božićne jelke.
Grad života. Njen grad. Volela je svaku njegovu ulicu, svaki park, pa čak i one manje lepe delove, volela je njegovu sirotinju i njegovo bogatstvo...Kad god je šetala, kao da joj se smešio, tako lep i zanosan.
Sada joj je bilo jako hladno. Odlučila je da se vrati kući. Skinula je jaknu i čizme i osetila kako joj uši mrznu. Pogleda kroz prozor. Ista stabla, isto njeno, i samo njeno nebo, još uvek kristalnoplavo, oštro kao da bi se moglo iseći poput kolaža.
To parče neba bilo je samo njeno. Niko ga ne može imati, samo ona.
Onako zadihana od šetnje, započne sa svojom polučasovnom gimnastikom. Uključila je TV tek da se nešto vidi u kući. Smanjila je ton do kraja i pustila omiljeni CD, instrumental sa irskom muzikom. Lagane note su zaplovile i razlegle se kroz prostor kuće.
Darko će se sada vratiti s posla. Njena radost, njen život, njeno sve...
A uveče, kad se pogase svetla grada, ona će se šćućuriti pored njega, sigurna u njegovom toplom zagrljaju, među njegovim širokim, mekim prstima.
Spavaće grad, Darko i ona...
Da, pomislila je Emilija, ovo stablo izgleda kao postarija dama okićena diskretnim, finim nakitom. Gole grane izgledale su poput ruku koje se pružaju u vis, ka nebu. Igra stabala nošenih laganim vetrom delovala je očaravajuće. Biće to dugačka igra, sve dok vetar ne prestane duvati svojim ustaljenim ritmom. A onda će se i njegov zanos lagano stišati...
Jedna crna veverica na trenutak je prekinula čudesan ples protrčavši preko nekoliko stabala, okretno savladavajući svaku granu i grančicu.
Emilija je posmatrala sasušeno sezonsko cveće u velikim žardinjerama kako tužno umire. Toliko se letos brinula o njemu, zalivala ga, negovala, a ono je sada beživotno. Donedavno je tu bilo crvenih, plavih, ljubičastih cvetova, a sada je to osušena trava bez imalo soka života u sebi.
Kako je sve prolazno! Pomislila je kako će jednog dana i ona i svi njeni dragi biti tako mrtvi i sasušeni kao ovo uvelo cveće.
Brzo je ustala od prozora ne želeći da razmišlja o tužnim stvarima. Sada ću da se prošetam, odlučila je. Neka i nju obuzme ovaj ples vetra. Htela je da udahne malo svežeg vazduha. Ugasila je cigaretu i izašla žurno napolje kao da joj je hitno potreban taj čaroban udah vazduha, spasonosni dah života.
Volela je ovaj grad. Setila se svog prvog susreta sa njim. Setila se mnoštva svetala u daljini, njegovog sjaja i njegove bede...njegovog predivnog šarma i njegovog sumornog lika.
Bio je pun kontrasta. I lep i ružan. I drag i nedrag. I opojan, zanosan, ali i prost, siv, bezličan...
A sada, prosto je sijao u svoj svojoj lepoti. Prošle su godine i on je postajao sve lepši i lepši, sve draži...Ponekad je sijao poput božićne jelke.
Grad života. Njen grad. Volela je svaku njegovu ulicu, svaki park, pa čak i one manje lepe delove, volela je njegovu sirotinju i njegovo bogatstvo...Kad god je šetala, kao da joj se smešio, tako lep i zanosan.
Sada joj je bilo jako hladno. Odlučila je da se vrati kući. Skinula je jaknu i čizme i osetila kako joj uši mrznu. Pogleda kroz prozor. Ista stabla, isto njeno, i samo njeno nebo, još uvek kristalnoplavo, oštro kao da bi se moglo iseći poput kolaža.
To parče neba bilo je samo njeno. Niko ga ne može imati, samo ona.
Onako zadihana od šetnje, započne sa svojom polučasovnom gimnastikom. Uključila je TV tek da se nešto vidi u kući. Smanjila je ton do kraja i pustila omiljeni CD, instrumental sa irskom muzikom. Lagane note su zaplovile i razlegle se kroz prostor kuće.
Darko će se sada vratiti s posla. Njena radost, njen život, njeno sve...
A uveče, kad se pogase svetla grada, ona će se šćućuriti pored njega, sigurna u njegovom toplom zagrljaju, među njegovim širokim, mekim prstima.
Spavaće grad, Darko i ona...
