Kako nastaje roman - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

Kako nastaje roman

Oceni ovaj blog
Za pisanje priče potrebno je sat-dva, za roman – u proseku oko tri do četiri meseca.
Naravno, i priča i roman pišu se tek nakon što vas okupira neka ideja, dosadna poput mušice koja zuji i dok spavate, pa vas ponekad natera da skočite iz sna i brže-bolje je zapišete dok vam ne pobegne. Mušicu ne možete ubiti (a to i ne želite); nje se možete samo privremeno otarasiti hvatanjem za krila, odnosno zapisivanjem misli koje su – čini se – niotkuda potekle. Nadahnuću se ne stavljaju ni ular ni dizgine, pa zato oprez sa prepravljanjem i dorađivanjem, jer pri naknadnim intervencijama uvek preti opasnost da će priča izgubiti nešto od svoje prvobitne iskrenosti.
U osnovi, sve je priča. Čak i pesma je priča, samo ispričana u drugačijem ritmu od romana ili pripovetke. Sve forme, međutim, imaju nešto zajedničko: pišu se srcem, tek kada ideja naraste do opsesije koja vam ne dozvoljava da radite bilo šta drugo osim da pišete, odnosno da jurite mušicu. Majstorski napisana kratka forma uvek je u kratkom vremenu zaokružena celina, nastala u satu, danu i dahu … iliti ceo život opisan u par šlajfni; roman, pak, traži višemesečnu ili – u nekim slučajevima - višegodišnju posvećenost jednoj, jedinoj dugačkoj priči, pri čemu se mora paziti da se ne izgube ideja i nit koja će logično povezati početak i kraj. Naravno, “jedna, jedina” je samo naizgled takva, jer priča nikad nije samo jedna, već je u nju utkano mnoštvo manjih koje se prepliću, dodiruju, nadovezuju, i tako od pojedinačnih sudbina, doživljaja i razmišljanja čine mozaik.

Roman se začne bilo kada, bilo gde, podstaknut bilo čime. Ideja vas obuzme iznenada, i useli se u vaše biće kao neki parazit, terajući vas da ga istovremeno hranite i iz njega crpite… jer, dok izvlačite fragmente iz ideje, ona postaje gladnija, i traži sve više i više vaše pažnje i energije. Dok god ideju ne naterate da se pokori, ona vlada vašim krvotokom. A kada se pokori i konačno legne na papir, nakratko se osećate kao pobednik, da bi vam, već posle nekoliko dana od poslednje napisane reči, postalo žao što je ideja ukroćena i samim tim prestala da bude cudna neka zvezda plava, zvezda prava. Onda, konačno prazni, pomislite: zadovoljan sam, ali ovo nije najbolje što sam napisao/la; najbolje će biti ono što ću tek napisati.

Jednom sam, preturajući po kutiji uspomena, naletela na neotvoreno pismo, poslato meni pre par decenija. Iz njega je ispao sićušan zlatan privezak u obliku srca. Vrlo čudno: kao devojka puno sam se dopisivala i revnosno odgovarala na sva pisma koja sam dobijala ... i nikako mi nije bilo jasno kako je ovo moglo da mi promakne. (Kasnije sam se setila da sam u tom periodu imala zapaljenje pluća, te da je verovatno neko od mojih ukućana ubacio pismo u kutiju u kojoj sam čuvala druga pisma, leksikone, spomenare i kolekciju salveta, gde je koverta ostala neprimećena i ušuškana u gomile papira sve do pre nekoliko godina.)
Pismo mi je poslao jedan mladić, tada na odsluženju vojnog roka u Sloveniji. Imao je 19, a ja 16 godina. Stanovao je u komšiluku i svirao gitaru u muzičkoj grupi. Svako veče pozivao me je da dođem na svirke u podrumu njegove zgrade. Mnogo mi se dopadao, ali je imao devojku koja je takođe bila prisutna na svakom okupljanju. Izgledali su mi kao zaljubljeni par. Nisam gajila nikakve nade.
Ipak, moja starija sestra umela je da podgreje nadu rečima: "Ma misli da si premlada, zato ti ne prilazi ... Nije zaljubljen u nju, zar ne primećuješ kako te gleda?"
Doduše, često je dolazio kod nas sam, bez devojke, i tada bismo nas dvoje satima ćaskali. Sećam se kako mi se par puta učinilo da primećujem znake njegove naklonosti; međutim, bila sam toliko obeshrabrena činjenicom što se već godinu dana zabavljao sa tom devojkom, da sam sebe ubeđivala da mi se to samo - priviđa.
Onda je otišao u vojsku. Nedeljno je stizalo po nekoliko njegovih pisama. Ton je bio nežan, nežniji nego kada smo razgovarali oči u oči.
Ali, ovo poslednje, neotvoreno tokom decenija, iznenadilo me je:
U njemu mi je napisao da je zaljubljen u mene, da mi to nikako nije mogao reći u Beogradu jer sam mu delovala potpuno nezainteresovano, a osim toga je mislio i da sam premlada za vezu. Raskinuo je sa devojkom jer "nije licemer", i želi da zna "ima li ikakve šanse da profuramo".
Vrlo kratko pismo. Poslednja rečenica je ključna: Ako mi ne odgovoriš, shvatiću to kao NE, i neću te više uznemiravati.
Ja, naravno, nikad nisam odgovorila, jer, sticajem okolnosti, nikad nisam ni otvorila pismo.

Ova igra sudbine toliko me je zaintrigirala, da sam odmah počela da razmišljam o tome šta bi bilo da je bilo ... gde je on sada, šta se desilo sa njim, je li živ ... da bi, postepeno, te misli evoluirale u razmišljanja o tome kako bi, na primer, reagovala neka druga žena da je posle xy godina pronašla zatureno ljubavno pismo. Sela sam da napišem priču o svojoj vršnjakinji, kojoj se desilo isto što se desilo meni. Priča je trebalo da bude kratka: žena je sređivala plakar, pronašla pismo i, posle malo suza nad proletelom mladošću, uputila se u potragu za dotičnim da bi, na kraju, saznala kako je on (jedan nadasve divan čovek) – umro. Ta žena inicijalno nije imala nikakve sličnosti sa mnom (osim životne dobi), i ponašala se onako kako se ja nikad ne bih ponašala. Ali, posle prvog napisanog pasusa, palo mi je na pamet da smo svi mi skloni idealizaciji, naročito kada su u pitanju naše mladalačke ljubavi, pa sam pomislila: a šta ako je muškarac iz priče u stvari bio gad? Šta ako je zatureno pismo srećna okolnost po moju junakinju? Kako ona, posle toliko godina, da utvrdi šta je istina?
Obrisala sam priču, i krenula iz početka: ovog puta, počela sam da razmišljam kao ta žena (koja je, gle paradoksa, bila ja pre nego što je postala junakinja budućeg romana), ali joj nisam dozvolila da me u potpunosti preuzme. Ona je slušala muziku koju slušam i ja, imala godina koliko i ja u trenutku pisanja, bila udata (kao ja) i imala decu (kao ja). Međutim, njena životna filozofija je ostala drugačija od moje. Naravno, svi pisci romana postaju malo šizoidni dok pišu, jer kakofonija podrazumeva da svakom junaku date jednako pravo glasa, da budete pomalo u svakom od njih, a da ipak ne budete oni.
Priča se dalje razvijala sama od sebe ... rekla bih, čak – nezavisno od mene. Prerasla je svoje okvire i postala roman. Zapravo, to što nam se čini kao "pisanje samo od sebe", neizostavno je i spontano razvijanje ideje koja je našla pogodno uporište da bi se dalje širila.

Želela sam sa vama da podelim jedno svoje iskustvo. Život zaista ponekad piše romane, no i romani, dok se pišu, postaju život za sebe. Ono što je najvažnije: čitalac treba da vas oseti, razume, i doživi isto ono što ste vi doživljavali tokom stvaranja. Tek tada roman prestaje da bude samo vaša lična priča.

Pošalji "Kako nastaje roman" na Facebook Pošalji "Kako nastaje roman" na Google Pošalji "Kako nastaje roman" na My Yahoo! Pošalji "Kako nastaje roman" na Live Pošalji "Kako nastaje roman" na MySpace Pošalji "Kako nastaje roman" na Twitter Pošalji "Kako nastaje roman" na Digg Pošalji "Kako nastaje roman" na del.icio.us

Ažurirano 08.10.2010. u 19:32, autor: Borac za prava zivotinja

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Prisoner (avatar)
    Ja sam se sad rasplakala.....
  2. lejla.al.dbuni (avatar)
    `Za koji zivot treba da se rodim,
    za koji sudnji dan..
    I kom Bogu treba da se molim
    i koju zenu treba da ljubim ja....`


    http://www.youtube.com/watch?v=cl3XGKXMA-g
  3. Emin@ (avatar)
    Divno..Zadovoljstvo je citati tvoje blogove...
  4. Aribi (avatar)
  5. kruskica...ca (avatar)
    stvarno ne shvatam zašto su moji prethodnici toliko oduševljeni... čemu tu ima da se tapše??? imate li vi kriterijume??

    ono jeste da te ja, definitivno, NE volim, ali to ne menja pitanje.

    kako od ovakve nebuloze, nebitnog događaja u životu svake normalne osobe, napisati priču? kamoli roman?

    iščitala srpske savremene ženske pisce.

    plač.
    ali stvarno.
    Ažurirano 10.10.2010. u 12:33, autor: kruskica...ca
  6. kruskica...ca (avatar)
    i još mi žao što niko nije ni pokušao da demantuje moj komentar. dođe, žalosno kada se zn da čutanje uglavnom znači odobravanje
  7. LBarbara (avatar)
    @kruskice..Demantovati izliv mržnje je samo po sebi glupiranje..bolje te ostaviti da uživaš u svojoj mržnji..možda nešto i iznikne..

    Inače, blog je dobar..nalet inspiracije, nadahnuća je teško kontrolisati i kanalisati..ponekad nam
    je svima potrebna ona ptica na grani koje ćemo se setiti kako je nekad letela ili je zatražiti ponovo
    po šumi, mislima ili rečima, zavisno od trenutka..

    Borka...
    Ažurirano 12.10.2010. u 11:26, autor: LBarbara
  8. Borac za prava zivotinja (avatar)
    kruskica...ca - 10.10.2010. 12:30
    kruskica...ca (avatar)

    stvarno ne shvatam zašto su moji prethodnici toliko oduševljeni... čemu tu ima da se tapše??? imate li vi kriterijume??

    ono jeste da te ja, definitivno, NE volim, ali to ne menja pitanje.

    kako od ovakve nebuloze, nebitnog događaja u životu svake normalne osobe, napisati priču? kamoli roman?

    iščitala srpske savremene ženske pisce.

    plač.
    ali stvarno.
    Sad mi nije jasno da li se kritika odnosi na:
    - ovaj blog
    - ljude koji su komentarisali moj blog
    - neku moju knjigu koju si pročitala
    - sve srpske savremene ženske pisce
    ili
    - sve to zajedno?
  9. gost 170502 (avatar)
    Ja sam se sada rasplakao! Salim se! :mrgreen:
  10. Butterfly effect (avatar)
    Mislim da pravi romani ostaju samo u secanjima jer se desavaju i obicnim ljudima koji nemaju tu moc pera kojom vladas..
  11. Moonster (avatar)
    Koliko ljudi, toliko ćudi, tako je i sa komentarima. U svakom slučaju tačno odražavaju životna iskustva/neiskustva komentatora i njihovu emotivnu (ne)zrelost. To je i jedan od glavnih "problema" pisaca, najlakše je pisati komercijalne stvari koje će 99% čitalaca na ovaj ili na onaj način odobravati ili negde u nekom segmentu sebe prepoznati. Kada se zađe u dubinu nečega kao što je situacija "šta bi bilo kada bi bilo ?", stvari onda postaju sasvim drugačije i iako naizgled jednostavne, postaju prekomplikovane i preteške za većinom šablonizovanu čitalačku publiku koja neće da se upusti u malo dublju samoanalizu u datom kontekstu onoga što je napisano.

    @LBarbara
    Šta može izniknuti iz uživanja u mržnji......osim još patnje i još mržnje ?

    @Borka
    Odlično i vanšablonski kao i uvek :D
  12. Valeria (avatar)
    Kako sjajno opisano lutanje za...mušicom inspiracije!!
    Ah, to vijuganje!!
  13. loki74 (avatar)
    Dobar tekst.
    Život je zapravo jedan veliki roman, prepun inspiracije koja je svuda oko nas, samo je treba uobličiti.
    Pogotovo kod nas, u ova smutna i teška vremena, gotovo da nema čoveka koji živi običnim životom, i koji nije doživeo nešto teško i neobično.
    Inspiraciju za jednu kratku priču dobio sam šetajući po pijaci. Za drugu, misleći na drugaricu i njenu posvećenost istoriji umetnosti, i tekstove o mozaicima.
    Svuda oko nas su neispričane priče, i čekaju da ih neko ispriča.
  14. Džek svih zanata (avatar)
    Ja ideje za priče dobijam na najnemogučnijim mestima, u najnemogučnijim situacijama, a nikad dosada nisam prepričao nečiji ili svoj doživljaj, ili ga ispravio i isloristio za svoje radove. Pri tome mislim na završene radove, Moja dela su 100 posto čista fikcija, produkt moje imaginacije
    Što naravno ne znači da će ostati tako...