Све до 19. века Макиавели је био на рђавом гласу. Католичка црква била га је жигосала без мало као једнога од слугу Сотоне. Макиавели је не само тврдио да политичар не треба да има моралних скрупула, него је још био један од противника папине световне власти, која је била сметња уједињену Италије.
Мишљење о Макиавелију као философу стало се тек у 19. веку мењати, - и то поглавито захваљујући развитку историјских наука. Са њиховим развитком јачала је и свест о историјској релативности. Узимало се да сваки народ и свако доба има своје посебне моралне појмове и друштвене установе, и да историјске личности нису ништа друго, него израз средине. Када се Макиавели стао поматрати у „ светлости свога доба „ , онда се видело да је у Италији, у доба Ренесанса, када је Макиавели живео, политички живот био јако покварен. Енглески историчар Меколе доказивао је да Макиавелијеви политички списи нису својом неморалношћу превалазили политичку праксу оновремене Италије. Он ниије препоручивао никакве нове методе; он је само описивао оне методе којима су се његови сународоноци већ у велико служили. Он, према томе, није био ништа неморалнији, него што би био један данашњи писац који би објашњавао, на какав се начин у наше време, „ у јагми злата “ стварају баснена богатсва. Лик успешног политичара Макиавели је снимао са живих образаца, какав је на пример био Чезаре Борџија. Макиавели је писао у оно доба када је стварање великих апсолутистичких држава било у поном јеку. Национално осећање није било још довољно пробуђено. Стварање великих држава није било још довољно пробуђено. Стварање великих држава није стога било дело једног народа који је тежио своме уједињењу, него је било дело једног владаоца који је тежио да што више малих локални поглавара доведе под своју власт. Тај владалац, управо онако како је учио Макиавели, није у избору средстава имао много скрупула. У неку руку, макиавелизам је одговорао једном одређеном моменту историје Европе, - оном моменту када су се из хаоса Средњег века рађале велике државе Новог века. Тај процес усресредђивања власти у владаочевој личности био је у Макиавелијево време већ више или мање довршен у Шпанији, у Француској, у Енглеској. Макиавели је желео да се по примеру тих земаља, и у Италији мале кнежевине и мале републике уједине у једну велику државу. Али ту су догађаји узели други правац, и уједињене Италије извршено је тек у 19. веку.
Размишљајући о природи политичке вештине, Макијавели се једнако освртао назад, и проучавао политичку философију старих Римљана. У његово време људи су се угледали на старе јелинске и старе римске обрасце, и поново оживљавали античку философију. У својим тумачењима историчара Тита Ливија, Макиавели је гледао да политичку праксу Римљана разјасни и систематише за општу употребу политичара. Проучавање Римске историје навело је Макиавелија на обожавање државе. Мислио је да нема светије дужности и веће славе него служити држави, и у тој се служби одликовати. Патриотизам је, на тај начин, само највиши облик врлине; интереси државе долазили су на прво место; ради њих човек је имао не само да живот жртвује, него и да све друге дужности погази. Познат је пример оног римског војводе који је због не баш тако велике повреде војног реда, казнио смрћу рођеног сина. Надахнут тим староримским идејама, Макиавели је ствљао „ државни разлог „ испред моралниих прописа. Шта више, узимао је да и са моралног гледишта то првенство припада државном разлогу. Сукоб између државног разлога и моралних прописа није за њега значио сукоб између политике и морала, него је значио сукоб између две врсте морала: јавног морала, који има у виду добро државе, и приватног морала, који има у виду добро појединаца. Када се овако схвати ствар, онда изгледа сасвим оправдано, да се јавни морал, као најважнији, претпостави приватном моралу, кад год та два морала дођу у сукоб.
Као у многим другим политичким философијама, тако и у макиавелизму, тачно је помешано са нетачним. Макиавели је видео тачно, да је политика један посао, један занат, једна вештина; да ту голо поштење није довољно, него се још тражи још и знање, искуство, па и нарочити дар. Код једног хирурга, код једног механичара, код једног вештака, прво се поставља питање поставља питање, да ли зна свој посао. То се питање поставља и код једног политичара. Макиавели није тврдио само то, да је политичка техника аморална. Он је чак ишао и даље, па је тврдио да она неминовно садржи у себи нечега и неморалнога. Зашто? Просто зато што је у политици успех главно, а он се у свету таквом какав је, а нарочито у борби око власти, не да постићи без употребе силе и лукавства. По речима Макиавелија, политичар мора бити полу лав, а полу лисица. Пракса заиста потврђује политичку философију Макиавелија, јер и пре Макиавелија, и у његово време, и после њега, политичари су се, без устручавања, служили силом и лукавством. Тоталитаризам није ништа друго до ново издање макиавелизма